Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Цвета — Цвета, побре, јесте име њено, Још је мома јуначко колено, Јер да беше лошега колена, Када виде јунака мамена Како сину од земље и траве, Би утекла од големе страве, — Цвета једва да се с места маче, Чула речцу, па овако
Оде нојца, свиће данак пети, Ту Милета дома се осети; С њим се прашта Рајко Жеравица И даде му мамена коњица: „Ево коња, не заборави нас, О јаши га, а у добар час!