Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Таа-ко! Ајте лезите! Ајте и ви, браћо! — Би молија за једну рич! — поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега.
Сви се Јерковићи наслагаше иза њега. — А шта то, Јуре? — пита немарно дујо чешући се по листовима. — Би молија, а прости кâ старији и паметнији. Јево шта. Ми... онај...
Од њекуда притрчаше к њој њекакве сиве и кусасте кокоши, које чињаху: гр-гргр-гр. Бакоња уђе у кујину. — Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење. — Шта ћеш, дите?
Ако те фра-Баре (Вртиреп), или стриц, или који други мисник буде устављâ, реци им да сам и’ ја молија нека те пуште, јер меника трибаш, пуно ми трибаш, а Анте (Бујас) може отићи. — Збиља, зар ће се данас мрсити?
Пошто пријеђоше двориште, кад су били у дну других стуба, Бакоња стаде. — Ја би вас молија, фра-Јакове, да ми приведете нике латинске верше! — Какве латинске верше? — рече Срдар у чуду.
— Добро дошли, господине! — рече Маша. — Заповидате ли штогод? — Молија би вас за једну кафу и чашу воде — одговори Бакоња, пренемагајући се као да је веома уморан и држећи руку на челу.