Ћипико, Иво - Приповетке
ипак добре и повратљиве свете матере Цркве, која покајницима радо опрашта, док наједном не привуче га к себи млада Морача, разблудна грјешница у граду.
При вечери, преко залогаја, ненадно дође му Морача пред очи, и, као да му је капља хладне воде на ћелаву главу пала, стресе се. „Боже, ослободи!
—Морача! Чуј, дошао сам не да гријешимо, већ да се гријеха заједно одречемо! —Иди! Ја сам те се већ давно одрекла! — одговори
— Чујеш ли звоно, Морача? Пријети, опомиње...Дај ми руку! — Што ће ти моја рука? — одврати навлаш презриво жена од њега.
Дај ми руку! — Што ће ти моја рука? — одврати навлаш презриво жена од њега. — Иди гдје си досада био! — Морача! — јави се парон Зорзи, и његово глатко, посвема обијано лице, са испрекрштаним црвеномодрушастим жилицама, чисто
— Морача! — издавши га глас, једва шапну. —Иди! —Зар ћеш ме овако пустити од себе?... Растанимо се барем у миру! Чујеш ли звон
Полако силази низа стуба. У грудима га јако тишти, плакао би. Отвори кућна врата и устави се на прагу. — Морача, збогом! — јави се. Жена не одговори. Парон Зорзи ослушкује.
„Боже, ослободи!” И хтједе прећи преко прага, али чисто не може. Затвори врата и журно попе се уза стубе. —Морача! — једва изговори и зајеца. —Иди! Ово су велики дани! — одговори она и насмија му се у лице.
И загледа се у њене дубоке, огњевите очи .. . — Морача. проклет сам! Не могу без тебе.... Жена осјети његово меко, ћудљиво, разњежено драгање и помисли: „И у Страсну недељу
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Сутрадан је било сунчано и ведро зимско време. Под нама је шумела валовита Морача, која је на тихим и дубоким местима имала боју неба.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
а код земље која припада теби. Уз стих од Жабљака до воде Цетиње Вук напомиње: „Код Жабљака је вода Морача, која се више њега раздваја и тако оптјечући га утјече у Скадарско језеро, које се онуда зове Блато; а вода је Цетиња