Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече ђакон клечећи једнако и пошто је пламен распирио. „А, да, није лето!“ примјети старац насмијавши се. „Шћах да речем студено је; ето су ти, Господару, руке студене као мраз“, рече Иво, потапшавши љубазно својом
Нагледаше се и начудише идући даље по кући. „Ама ви немате никога свога, чико!“ запита дјевојчица. Павле, тужно насмијавши се, поведе их низ друге степенице, што сводише низ наличје двора.
Свијећа плану. „Није ништа, мало ослабих!“ одговори он, малко се насмијавши и тражећи очима. „А тражиш онога?“ рече сердар па и нехотице се намрди, „ходите амо, господине!
Ћипико, Иво - Приповетке
—Па како је живјела сама? — прекидох ја. —Да, сама!... одужи он и, насмијавши се од срца, погледа у стару. — Кажи господину све што знаш! — умијеша се Антица мирно. — Није у томе зла!
Ћипико, Иво - Пауци
— 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу. Човјек оде и понесе бакалар. —Јеси ми ти паметан!
— Не будали! — одговори мирно Раде и, насмијавши се, рече: — Не замеће се ноћашњи траг тако лако!... Већ 'ајдемо, жено моја!
Не знаш ти, Машо, што је то кад су дјеца здрава, а гладна... прође те воља од свега. — Збогом, Машо! — и насмијавши се на њу, оте јој се из загрљаја. — Збогом, Раде!