Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Турчин стаде ходати преко собе. Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли. Најзад рече: — Сад, нијеси га убио, нијеси!... Али како ћеш свијету рећи зашто си пуцао на њ?... — Казаћу: зато што га мрзим!
Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли. Најзад рече: — Сад, нијеси га убио, нијеси!... Али како ћеш свијету рећи зашто си пуцао на њ?... — Казаћу: зато што га мрзим! — Али то није паметно...
— Откуд ти то знаш? — Казао ми воденичар. Све ми је причао: и како ти нијеси крив, и како су подметнули и закопали ону кесу у твоје ђубре...
Кад се дјеца воле, нека се и узму. Нема већег гријеха него раставити мило и драго!... То мораш учинити... И кад нијеси учинио ове јесени... — Та ја ћу ових месојеђа — свеједно!... — рече Иван.
— Ама, шта говориш ти? — Истину. — Идем да је отмем! — рече Лазар и полете напоље. — Да се нијеси макнуо! — цикну Турчин као гуја и погледом укочи Лазара на месту. Све ухвати страх од оног грозног погледа Крушкиног.
— Не знам. — Је л̓ ти још који пут долазило? — Никад. — О, брате! — рече Крушка и узе га за руку... Да се нијеси што уплашио?... Не бој се! Та и ја сам човјек!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима? — Нијесам, оче! — Нијеси, јабоме, немаш кад од механе. Треба ја да водим и твоју бригу!
— А онако нијеси, да речеш, какијех школа учио? — Нијесам никакијех. — А знаш ли правило службе како ваља и „обредословије”?
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Отац ће казати: »Што нијеси јавијо?« а мајка ће казати да је баш гледала кроз прозор, кад стиже неки ауто: »Чији ли је, оће ли бити твој, неће; а,
Матавуљ, Симо - УСКОК
Сви се убезекнуше. Кнез од чуђења извади чибук из уста, диже обрве и запита га: — Ма, дакле, ти нијеси ћесаровац? Ускок сјетно потврди главом, уздахну и стаде им причати свој живот. Био је млађи син грофа П. из Р.
? — пита Јанко смијући се. — Зашто не, ђетићу? Како не? Нијеси калуђер, хвала богу! Зар не би грјехота и штета била да такав ђетић од такве куће, а сад још од оваког браства, нема
— Па зато!? — Е, па то није мала ствар! Грдно је то кад се њечије јунаштво смањује. — Па ти нијеси био у томе боју! — Како сам могао бити, чôче, кад бијах тада дијете!? Али то се не гледа! Била су моја браћа!
Онај печени и оглодани кувар скочи с клупе: — Шта вара? Ко га вара? — Ваистину, нијеси ли га тро румом? Нијеси ли навео старца да потроши двије плете за рум, па си га тобоже трљао, једну чашицу на длан,
Онај печени и оглодани кувар скочи с клупе: — Шта вара? Ко га вара? — Ваистину, нијеси ли га тро румом? Нијеси ли навео старца да потроши двије плете за рум, па си га тобоже трљао, једну чашицу на длан, другу кроз пјевало, па док
„Шта ти је то?“ пита га Ћеклић. Приморац, видећи с ким има посла, одговори: „Ваистину, нијеси слијеп! видиш да је јаје!“ Ћеклић рече: „Никада тако јаје видио нијесам! А од какве је тице?
Бијели свијет! Но, чим ручате, хајте момци да поиграмо. За тебе, Јанко, нико од извањаца неће помислити е нијеси Црногорац. — Ја ћу најприје до кнеза — рече Јанко.
Милићевић, Вук - Беспуће
„Зашто сам ја такав подлац?“ запитао се болно. „Ти нијеси рђав човјек, а нијеси ни добар“ , одговорило је нешто у њему.
„Зашто сам ја такав подлац?“ запитао се болно. „Ти нијеси рђав човјек, а нијеси ни добар“ , одговорило је нешто у њему.
у себе; са врло ријетким тренуцима разњежености кад ју је узимала поред себе, и љубила међу очи, и говорила: „Ти нијеси ничем крива, чедо моје!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— прати те вјерно, устрајно, нијеси сам на свијету, не бојиш се вука ни хајдука. Примичем се и пажљиво ослушкујем. Ово је управо нешто за мене.
Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби.
Дјед се зграну и застаде насред авлије. — Брате Саво, ако су ова дјечица бесловесна, ваљда ти нијеси. Како ће свеца сликати крај појате, на кориту, еј? — Иди па види ако мени не вјерујеш — мамурно прожвака старчић.
— Шта ми је, шта ми је? — опет понови старац с муком се упињући да дође к себи. — Па зар ти нијеси онај који слика свеце? — Јесам, па шта? — А том истом руком сликаш и коње, а? — Сликам. — Па како то?
— Ехе, зар још нијеси заглавио у бихаћкој „Кули“? — грокнуо би кум Рожљика. — Докле се ти мислиш скитати и гледати како ћеш нешто здипити?
— О, мајку ти твоју, а ја све мислио да нијеси ништа урадио, па ми те било жао што те толико туку! Што не рече одмах како је било, па да се ријешиш дегенека, магарче
Често се продаје и крадено. Командант га слуша стрпљиво, слуша, па ће ти истом хукнути: — Микане, да нијеси командир и члан партије, ја бих ти сад рекао да си ти једно обично божје говече.
Момчина буљи у боцу као у чудо и бобоњи: — Ама, брате, ја никад нијесам кресо шибице, не умијем ја то. — Нијеси кресо шибице? Па пушиш ли ти? — Јок, брате. — А како си ложио ватру код куће, бог те у шуму окренуо?
Тешком руком делија креше и ломи шибице, а Микан га гледа зловољно и гунђа: — Вала, Ђукане, да нијеси скојевац и бомбаш, ја бих ти рекао да си ти једно обично бесловесно божје гове ...јуне, право правцато јуне ...
— Није нико, брате, али мени ноћас ... — Али теби ноћас, безбели, стао, јер га јуче нијеси навио. То ти је исто као да тамо у свом селу заборавиш увече напојити краву.
— Ништа ја, бако, нијесам казао. Униформа је на мени, а она те ствари не допушта. — Де, де, добро је, знам и ја да нијеси. Хвала теби само што си ти своју баку разговорио и душу јој разгалио.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
оној светој колиби: „Пјесниче, друже, душе, што ти би те тамо попе свог тијела прах, у громове, олује, град и страх? Нијеси л' зар свог праха био сит опростивши се земне трпије, но, попут праха оца Србије, у душе своје уплете га нит?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер — вели — ако то учиниш, зло ћеш проћи.
“ и тако и учине и почну бјежати, али Баш-Челик то одмах дозна па из далека повиче: — Стани, царевићу, нијеси утекао!
Опет поче краљ викат: — Отварај, јер сам готов умријет! — Нећеш, ђаволе, овамо више! — рече Грбо. — А да нијеси ти Грбо? — пита краљ. — Јесам, — одговори Грбо. Онда настави краљ: — Еј, Грбо ли, Грбо!
Преврћи овамо онамо, а јок, ње нема. Гледа да није под креветом, — нема! Он упита маћеху: — Је ли, мајка, да нијеси видјела гдјегод ону моју мараму? Тражим је, па никако да нађем.
— Нијеси ти видио неправду, — вели свети Саво — већ правду, само не знаш док ти ја не кажем. Старац се пренерази, па рече: — И
Цар је упита: — Зашто си ти то од мене учинила? Да ли ти нијесам рекао да више нијеси моја жена? Онда му она извадивши ону карту рече: — Истина је, честити царе, да си ми то казао, али погледај што си
— Ваистину не ја, — одговори војник — а шта ћу те се бојати, нијесам ти крив, нијесам дужан, а нијеси бољи од мене... — А шта то пијеш? — Ево, ракије; 'оћеш ли ти мало?
мачка — тога ће ти бити коликогођ оћеш; а ни труда нећеш имати велика: ложићеш ми ватру под три котла; али да се нијеси усудио погледати шта се у њима вари, знаш? — О, нећу, не бој се — одговори војник и упутише се.
Јеси ли разумио?... Али да се нијеси усудио, за живу главу, погледати шта се у њима вари, јер ћеш одма' умријети! — Немај бриге! — одговори војник.
Дај је ти сада мени, ја ћу ослен чувати. Ханџија се кобајаги зачуди: — Какву аспру иштеш? Ти мени нијеси дао ама баш ни паре. Путник се препаде и погледа зачуђено, мислећи опет да се ханџија шали.
Момак одлети, и за неколико декика ето ти ханџије. Ступи унутра, па погледа хоџу и путника: — Та ваљда ме нијеси звао ради оног бекрије. — Погодио си. Баш сам те ради њега звао. Ти знаш да се нико моме суду не отимље.
већ те тражим да те питам шта ћемо сад: изишла моја жена из јаме, па што тражи мене, којекако; али тебе, што ми је нијеси дао извадити из јаме! — Шта, наопако, изишла твоја жена!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
И ђеца ми се, господине, посмевају, па веле: кад ћеш, чича, у школу, јес’ напунио, веле, седам година ил’ још нијеси? »Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Тури такве разговоре црне! Људи трпе, а жене наричу; нема посла у плаха главара! Ти нијеси саморана глава: Видиш ове пет стотин момчади, које чудо снаге и лакоће у њих данас овђе видијесмо?
ВУК МИЋУНОВИЋ Да нијеси у кућу дошао, знао бих ти одговорит дивно; ема хоћу нешто свакојако. Зар обадва нијесмо хајдуци?
СЕРДАР ИВАН Ти нијеси слијеп, игумане, кад си тако мудар и паметан. Будале су с очима слијепе, које виде, а залуду виде; требају им за
ИГУМАН СТЕФАН Ђе си био данас, аманати, те си дома тако позно дошâ? Стојâ у лов толико нијеси; раније си свагда доходио. И ђе су ти тјелохранитељи, два Новака¹ и барјактар Пима? Не био их пуштават од себе.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Лијепа главо, ела нам то причај!“ њему ће Крцун. „Рад би ти, Крцета, да је зборим а да ти једеш, јер нијеси злопитан иако си лакосан. Причекај док се накљукам и ја!
„Ја мним нијеси досад бивао у боју?“ упитаће Мишан, гледајући пут истока. Румен обли лице Петрово па нагло одговори: „Нијесам имао
“ „Нека, Јоване, молим ти се!“ прекиде га ђакон. „Не сметај... ти ту нијеси био, а и без твојијех разлога Господар ће дознати истину!“ „Тако је тако, нека прича даље ђетић!“ рекоше браственици.
“ запита Јока, па опет му се објеси о грлу. И он бјеше јако дирнут. „Ујаче, ево ти младога домаћина; до сад га нијеси гледао!“ рече Стана, донијевши малога Милуна. „А јабуко моја! дај ми га амо!“ рече старац, па узе дијете у наручије.
Скочих, и гле, збиља Цеклињанин наложио големи огањ, ама на Његушима... Збиља, ја мним, до јутрос се нијеси овако огријао?“ Сердар и његови гости обуваху се, те са смијехом прихватише ту шалу.
Мене је првог задио; мене је најпрвога ред да му поврнем!...“ „Нијесам тебе!“ „Како нијеси у сну, рече, озебао и гладовао у нас?“ „Јест, јест“ „Е, видиш...
Он бјеше ушао у кућу. Сердар сједе крај њих и једнако их мјераше. „Ма ти нијеси из Котора. Ја бих те познао да си!“ „Не, ја сам из свијета!“ „Ама лијепо говориш нашки!“ „Како не би, кад сам Србин!
Надала сам се, несретница, е си ти у иједу помишљао побјећи из војске, па да нијеси то учинио, да си се предомислио. Али кад нам власти јаве да те нестало, те да је прилика да си побјегао у сусједну
А данас зар ти је лакше? Нијеси ли као грана одсјечена... далеко од својијех, у туђем свијету, под туђијем кровом, друкчији људи, друкчији обичаји.
„Ја... ја сам те свјетовала за твоје добро, а не да то желим“, рече понизно. „Поћи ћу, не бој се. И да ми нијеси ни рекла, ја знам да то треба, да...
И тако, све сјекиром, на рамену, стигох, богами, близу до Коложуна.“ „Нијеси чоче, тако далеко!“ рече Јока. „Ама јесам. Чудна ствар. Понекада ноге те саме носе ђе ћеш насјести!“ „А што би?
— Валај, Спасо, нијеси угоненуо! О томе немој даље. Било и прошло. — Ама, чоче, нијесмо о томе потоњу рекли? — Јесмо валај!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Празна торбица. 9 Питао калуђер попадију кад је исповиједао: — Да нијеси, пошо, који гријех затајила? — Казала сам ти све оно што бих мому попу казала.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе.“ — „Шта наопако! изишла твоја жена!
стани док погледам у ћитап;“ па се сегне руком, да довати ћитап, а Еро те за руку: „Нећеш, Бог и Божја вјера! Кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље нећеш ни твојој.“ В. ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА.
“ — „Бог ти помогао кмете! а одакле си ти кмете!“ — „Ја сам, кадо! с онога свијета.“ — „Је ли Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?“ — „О! како га не би виђео! он је мој први комшија.
дијете говорећи му: „Ти си устануо, умио си се, обукао си се, кренуо си на пут, и работу си започео, а прекрстио се нијеси; а моли Бога за што га молиш: да ти није мене било, умио би казати шта би ти се догодило; него кад устанеш, прекрсти
” Цар је упита: „За што си ти то од мене учинила? дали ти нијесам рекао да више нијеси моја жена?” Онда му она извадивши ону карту рече: „Истина | је, честити царе, да си ми то казао, али погледај што си
” упита је он опет, а она му одговори: „Да когођ онамо пође, остане мутав и удуречен, пак сам се била препала да нијеси почем онамо пошао.” Чувши он то, досјети се јаду, те једва дочека доклен му дан дође.
изишла моја жена из јаме, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из јаме.” — „Шта наопако! изишла твоја жена!
и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер“ вели „ако то учиниш, зло ћеш проћи.
одмах да бјежимо“ и тако и учине и почну бјежати, али Баш-Челик то одмах дозна па из далека повиче: „Стани, царевићу, нијеси утекао!
“ „Како зашто“ одговори сељанин, „дали не знаш да ми је с мојега брата Николе и свети Никола омрзнуо, а камо ли нијеси ти!“ 3. МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК.
“ „А оно у уторник“ рече главар, а други одговори: „А зар нијеси видио да ми је толико жито прострто на гувно да се суши?
“ — „Бог ти помогао, кмете! а одакле си ти, кмете?“ — „Ја сам, кадо! с онога свијета.“ — „Јели Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умръо прије неколико мјесеци?“ — „О! како га не би виђео! он је мој први комшија.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Како? — Хе... како ? Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто. Нијеси више за њега. — Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. — Хм...
Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему. Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. Ђурица пристаде. Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине.
Зар те не прати Симо ? Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. — Нијеси требао. Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу.
— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ! Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу.
горски цар!.. — стаде он да заплеће. — Тако је, вјере ми јуначке! А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Теби бих, — рече старац — али цамо ако нијеси с њим у кумпанији. А свети Петар рече: — Добро, па што тражиш за њих?
и сребра и злата, оружја и многијех другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер — вели — ако то учиниш, зло ћеш проћи. Онда цар оде, а зета остави код куће.
“ И тако и учине, и почну бјежати, али Баш-Челик то одмах дозна, па издалека повиче: — Стани, царевићу, нијеси утекао!
— упита је он опет, а она му одговори: — Да ко гођ онамо пође, остане мутав и удуречен, па сам се била препала да нијеси почем онамо пошао. Чувши он то, досјети се јаду, те једва дочека доклен му дан дође.
Изишла моја жена из јаме, па што тражи мене, којекако; али тебе, што ми је нијеси дао извадити из јаме. — Шта наопако! Изишла твоја жена!
Кад дође тамо, пита га поп: — Јеси ли одзвонио? — Јесам, — рече он. — А нијеси ништа видио? — Нијесам ништа, него некаква бена дошла звонити, па само узео за штрикове, па ̓нако држи а неће да маше.
Ти си ме скинуо, сад тражи шта хоћеш. Мали му рече: — Ја нећу ништа него да се никога не бојим. А овај му рече: — Нијеси се ни досад бојао, па одсад нећеш ни толико.
Опет поче краљ викати: — Отварај, јер сам готов умријет! — Нећеш, ђаволе, овамо више! — рече Грбо. — А да нијеси ти Грбо? — пита краљ. — Јесам, одговори Грбо. Онда настави краљ: — Еј, Грбо ли, Грбо!
Али га краљица зовне себи па га упита зашто иште толико дуката, а он јој одговори: — Ради бога! — Ти нијеси фукара па да ти треба просити, — рекне му краљица. — Истина је то, краљице, — одговори садразан — али ево узрока.
А баба то видје, па иска два-три дуката. А дјед јој рече: — Не дам, бога ми, ниједнога; нијеси ни ти мени дала јаја. Већ лијепо оћерај и ти своју кокош у свијет као што сам и ја свога пјева.
— Не знам ја, шта мене питаш? — одговори му лисица. — Ти си га појела. — Шта говориш, кад нијеси видио? Нисам ја, него си га ти појео, — рекне му лисица. И тако се посваде.
медвједа до једних гвожђа, која је била већ прије опазила, па ће рећи медвједу: — Де се закуни на овоме правдалу да нијеси изио меда. Он јој рекне: — Де ти прва, па ћу ја онда.
Ћипико, Иво - Приповетке
Судац их посматра, замислио се и — пише. Наједном полиже главу и упита Спасоја: —Можда га нијеси на мртву убио? —Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва!
— А и не мари за ме: видиш да неће да збори... —Што ћу да зборим? К теби сам дошла... —Нијеси ти за ме! — понови он одлучније— А и што ћеш ми? —Што говориш? — зачуди се Лазо. —Чуо си... Ма нећу да ме нико куне.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Није та, Милоје, не!.. Но ћеш ме послушати. Било што било. Бог ће опростити. Био је зулум, нијеси могао да се извучеш од Турака... — А, не. Драгом мојом волом сам се потурчио. Чујеш ли, драгом волом!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо! Пољубише се.
— Свануло већ! — протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. — Јабо, бате, што ме нијеси пробудио? Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао.
— један! Како си ми, како си ми, магајце један? Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! — тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима.
Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг. — То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крепô је давно — додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву.
Шта ћу му ја? Ништа му ја не знам, да простите, кô нека ствар кантару. — Да нијеси ти, Симеуне, почем вјешт овим швапским лумерами? — Бјежи, чоче, какве лумере, каква ли...
Алал ти крв, уби ме! — преклиње Асан-бег. Алал ти крв и овог и оног свита. — Шта је теби, Асан-беже, вечерас? Да се нијеси збиља, Бога ми, уморио? Е, баш ја ништа не знам! Сјаши, сјаши, ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право.
— Аман, зар се тако дијели мејдан? — 'Вако дијели мејдан Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице, ако нијеси почем знао. Он друкчије не зна. Уби га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије.
! Како ћу ја жену дјевојком оженити? Шта би то онда било? Бога ми, дијете, ја би рекô да ти нијеси саставио око лијеске... Што ћу ја жени дјевојку доводити! Судац (трже се): А, сад знам!
Ћипико, Иво - Пауци
— Понеси га натраг, молим те! — Зар сам ти тешка, Раде? — изговори жена, проблиједивши и сневеселивши се. — Нијеси, Машо, као ни она, — и показа руком на Божицу... — Али није земан разговору; иди и понеси натраг ђердан!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Ал' из цркве нешто проговара: „А чујеш ли, Вукашине краље! Ти нијеси посјекао Марка, већ посјече божјега анђела“. На Марка је врло жао краљу, те га љуто куне и проклиње: „Сине Марко, да
Све му каза каконо је било. Вели њему Краљевићу Марко: „Зашто, Туре, — да од бога нађеш! — нијеси му ране извидао? Данас бих ти дао агалуке код нашега цара честитога“.
Буди њега слуга Голубане: „Господару, Краљевићу Марко, и досад си на војску ишао, ал' нијеси тако дријемао, ни из руке чашу испуштао!
Иду Турци цару на парницу: „Цар-Сулеман', и отац и мајко! Нијеси ли јасак учинио: да с' не пије уз рамазан вино, да с' не носе зелене доламе, да с' не пашу сабље оковане, да с' не
Вели јунак од Прилипа Марку: „Ој, бога ти, незнана делијо, нијеси ли отуд од Прилипа, од оџака Краљевића Марка? Је ли Марко код бијела двора? Има л’ Марко доста узавница?
Ал’ нијеси снаху испросио? Ал’ ти није по ћуди ђевојка? Али жалиш три товара блага?“ Ал’ је Иво љуби бесједио: „Ну одаље, да те
са горе лишће отпадаше, а са земље трава полијеће; он дозивље посестриму вилу: „Бог т’ убио, вило посестримо! Нијеси л’ ми божју вјеру дала, кад ми буде највећа невоља, да се мене на невољи нађеш?
ударила, на бусију Куне Хасан-аге; говори јој Куна Хасан-ага: „А, бора ти, млада сератлијо, откуд идеш тако из далека? Нијеси ли од Лијевна града? Ја виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?
Марију испадоше Турци, па говори Шарац Махмут-ага: „А, бора ти, млада сератлијо, отклен тако јеси запутио? Нијеси ли од Лијевна града? Не виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?
— докле дође побратиму своме, побратиму, бемберу Михату, па је њему била бесједила: „О Михате, мио побратиме, да нијеси мене обритвио, би ли рекô е сам женска глава?
Ал’ говори Сава од Посавља: „Буд си, бего, чоху укопао, ти нијеси сребро укопао: кам Јанкова зелена долама, на долами тридесет путаца, свако пуце од по литру злата, а које је пуце под
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Пролазећи уздуж зида он се огледну на прозорчићу од нужника и сам удари себи жесток шамар. — Магарче, нијеси имао куражи да се јавиш, него си оставио друга да због тебе страда, је ли!
Стриц се још једном презриво искези на свој лик у прозорчићу и прогунђа: — Паприка! Ништа паметније нијеси могао да измислиш. У оближњем љескару, одакле је ваљало донијети шибу, Стриц се нађе у великој неприлици.
— Еј, стој, куда ћеш? — Па тамо гдје не туку! — викну Ђоко враћајући се трком. — А гдје је то? — Да, збиља, нијеси ми још ни казао. Гдје је?
Боље би било да извучемо какву саргију из магарчева самара. — А зар сам ја магарац? — побуни се Стриц. — Ама нијеси, брате. Магаре има четири ноге, а ти само двије. Таман си за пола магарца.
— Онда сам опет плакала, па сам онда чула вас, видјела свјетлост и пошла на ту страну. — И-их, види је! А зар се нијеси бојала? — чудио се Мачак. — Што да се бојим, кад имам ово — рече Луња и испружи длан. — Шта ти је то ?
Поред ње преврнута здјела. — Па гдје ти је тај који је упао? — забезекну се Стриц. — Та нијеси га ваљда већ читавог појела. Или можда јеси, а? Стриц извади из џепа кору кукурузна хљеба и баци је кроз отвор.
Куја је дочека још у ваздуху и стаде слатко да хрска. — Ехеј, па ти си гладна. Нијеси га смазала, значи. Али гдје је онда? — Ево га! — грмну изнад њега неки глас.
— Ама упао неко ноћас код кује, а сад га више нема доље — узбуђено поче Стриц. — Да то нијеси био ти као и прошли пут? Можда си јутрос био поспан кад си тако рано стигао, па набасао на јаму?
— Ти нијеси бацио пушку! — сад већ нешто веселије намигну дјечак. — Пази, а откуда ти то знаш? — блекну Николетина. — Знам, то
Нијесмо ни знали да ти главу спасавамо. — Ех, како нијеси знао! — побуни се Јованче. — Та видио си да гоне везане људе.