Станковић, Борисав - КОШТАНА
На побратима свећу запали, па зар се много ражали? Половин човек бидна! И још к’д њу чујем, њојну песму и њојно грло — ете, дори пупак ме заболи. (Пење се на чардак. Бесно Салчету): Салче, стара ђидијо, мори! Видиш ли?
Боловаћу. Недељу дана мртав болан ће да биднем за њума... Не ли ме издадоше, потказаше? Дремка ме ухватила на њојно зрело, бело, грло, а стари Реџеп из долап, куде се бија сакрија — с’с јатаган на мене полетеја.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Па кад гу вид’о ону њојну т’нку снагу, па оне њојне пусте косе, па оне беле, цврсте груди, како два филџана, па оно њојно девојачко срамување! Леле, тугоо!
Васка... лагала ли је кад ми је, ете, абере доносила, и зборила, ете... „Поздравила ти се Зоне“?... — Тој си је њојно знање... Што ме питујеш? Може да се посмешила, а требала да рекне: „Поздравила ти се Калина“. — Е, што па Калина?
— Мори, — рече досадно Зона — Васка могла да си збори што си милује, — тој си је њојно знање... — Тол’ко? — Тол’ко се збори... — рече хладно Зона и окрете му леђа.
„Како је, рече, овој цвеће бледо и вене, такој, рече, бледи и вене и њојно лице од карасевдах“... — рече женица и предаде му киту белих хризантема — Јоште те је поздравила да гу прошћаваш,