Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Обратите се, дакле, моме ортаку господину Новаковићу; он овлашћено потписује фирму као и ја, а текући је рачун на фирми... да, да, обратите се њему.
АНТА: Сасвим. И да се после два-три дана вратио, све би било у реду. СПАСОЈЕ: Али, не прекидајте, забога!... (Новаковићу.) Молим вас, читајте дале!
Хвала му лепо! АНТА: Па он то са свога гледишта. СПАСОЈЕ: Са свога, дабоме! Али имамо и ми своје гледиште. (Новаковићу.) Читајте, молим вас, даље!
ЉУБОМИР: Ми овога тренутка, у овој узбуђености, нисмо ни кадри догледати све последице. АНТА: Нисмо, дабоме! (Новаковићу.) Ето, на пример, ви би остали без брака. РИНА (загрли чврсто Милана): Ах, то не, само то не!
СПАСОЈЕ: Као да не постоји. СВИ (одобравају). XВИ АНА, ПРЕЂАШЊИ АНА (доноси визиткарту и предаје Новаковићу). СВИ (престрављени): Он? НОВАКОВИЋ: Он! СВИ (узнемирени су и гледају се тупо међу собом).
РИНА: Узми, брате, себе као пример. СПАСОЈЕ: И себе и све нас, јер ви се најзад варате, господине Новаковићу, да ћете јевтино проћи тиме што ће вам узети жену. Предстоји вама и тежак материјални губитак.
као опасан елеменат, као представник разорних организација из иностранства, што ћу посведочити ја, ви господине Новаковићу, госпођа Рина, мој зет и Анта. На ту сведоџбу морате бити спремни, ако евентуално до ње дође.
Или изволите ми ви, господине Новаковићу, одговорите: волите ли ваљалство или ваших пет стотина хиљада, или рецимо ти, зете, волиш ли ваљалство или...
(Пркосно.) Сведочићу, сведочићу! (Она од узбуђења клоне у фотељу.) МАРИЋ (мирно и равнодушно): Верујем вам! (Новаковићу.) Па и ви ћете, извесно, својом сведоџбом то потврдити; и вама је позната садржина тих писама?
СПАСОЈЕ: Господин Анта? Он ће се и заклети на суду ако треба. МАРИЋ: Бедник! АНТА (Новаковићу више поверљиво): Ето ти сад, по чему сам ја бедник!
МАРИЋ (још увек узбуђен): А ви сте очекивали да ћу се ја бранити? Од чега? Од кога? Од вас, моралних бедника! АНТА (Новаковићу): Ето сад опет, сад смо сви бедници! МАРИЋ (тргне се и прибере): Нисам смео дозволити себи да се узбудим.
То је истина? СВИ (ћуте). МАРИЋ: Говорите, забога, је ли то истина? Господине Спасоје, господине Протићу, господине Новаковићу, господине Анто, говорите, говорите је ли то истина? СВИ (ћути). МАРИЋ: Ја морам у тамницу, је л' те?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
А сва та хајка била је организована, на бази личних мржњи. Постоји једно писмо које је Ђура Јакшић написао Стојану Новаковићу, кад су му пребацивали да није довољно образован, литерарно.