Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. — Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га. Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор.
На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. »А овај ништа не упита шта је било код Чолића.
Па сад... то је и тражио!...« Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.
У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради. Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.
богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.
— То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? — Јесте... Претио ми је да ће ме убити... — Јеси ли га питао зашто ме убија ? — Јесам.
— Не бојим се код тебе ничега. Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. — Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву.
Капетана очекиваху други неповољни гласови. Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: — Погинуо је. — Како ! ... Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
На крају овог избора нашли су место и два дуга интервјуа, из 1997. и 1999. године, које је са Новицом Петковићем сачинио Александар Јовановић.