Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Учини му се да види и гараву цев управљену правце па груди његове... Сву је ноћ обамирао, али сад умре!... Ноге му се подсекоше, и он се сурва на земљу као пањ кад му жиле подсечеш...
” Није могао да се освести... И досад се бојао Станка, али сад је обамирао само када му име његово на памет падне. Он је слутио неку црну несрећу. Слутио је да се неће наносити главе...