Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Међу осталима беше једна о паду Сентомаша: Беше ноћ. Пламен је по небу лизао. Није се видело звезда ни месеца. Густи облаци дима скриваху та небеска кандила да се тим боље покаже дивљи елеменат, који у бесу своме све прождираше што је
Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке
се зелене, а поветарац носи са големога Ртња мирис од здравца; по врховима планинским играју се златни и ружичасти облаци, изгледају као леп венац од самога цвећа — и, одиста, учо, каткад ти се чини као да га је нека вештачка рука у оно
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
без узда, погледајте како зија, како зева, пећ, пећина, провалија, ала, која би вас надушак прогутала, мрачни облаци, зинули на сва уста! Задижем пртену сукњу изнад главе: ево овом те алом терам, ало!
крваве главе; на тас се слажу оранице, слажу се гробља, на тас се слажу планине и вулкани, на планине се спуштају облаци, и, док се гасе облаци који нас памте, на тас ветрови навејавају пустиње, плиме на тас доносе ледене санте.
се слажу оранице, слажу се гробља, на тас се слажу планине и вулкани, на планине се спуштају облаци, и, док се гасе облаци који нас памте, на тас ветрови навејавају пустиње, плиме на тас доносе ледене санте.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Шта радите? Људи ћуте. Он се окрете, виде мрке погледе, па се склони у крај... Дан је био облачан. Облаци се почели таложити, па никако да се дигну већ неколико дана. Људи се наједанпут дигоше. Жубор прође кроз њих.
6. КРУШКА РАДИ Прођоше три месеца. Насташе дани позне јесени. Сури облаци више се и не дизаху с неба; дрва оголела, једва овде-онде видиш по који жут листак како лелуја тужан и усамљен...
И, пољубивши оца и попу у руку, замаче у луг с дружином. 23. КУКАВИЦА Ноћ се спуштала врло брзо, јер облаци од запада прекри лише небо. Овде-онде метне светлица и потутњи: спрема се олујина. Иван из коже да изиде.
Алал ти вера, Дево!... — И замаче с дружином у шибљак!... Ноћ се спустила мрачна... Облаци се разиграваху по небу као мрки вуци. Овде-онде шине муња... Турци се спремаху за прелазак. Било их је до један буљук.
Чета стаде. — Јесте уморни? — Јок. Станко погледа њихна ведра лица, осмехну се, па рече Зеки: — Побратиме!... Облаци се навлаче на сунце, али зраци и кроз облак пробијају. Док је Србији оваких синова, дотле — тешко и цару у Стамбулу...
Али изневери лепо време. Чим пређе поноћ, подухну од Дрине хладан ветар... Небом се почеше ваљати сиви облаци... Овде-онде виђаше се по нека сјајна звезда како дашће и напреже се да просија, али је облак хвата као паук муву...
Војко одабра једну десетину, па се крете с њима на Дренову Греду... Али не потрајаше дуго ти ведри дани. Црни облаци гомилаху се по српском обзорју, а из њих севаху ватрене муње и потутњаваше, као да би хтели уништити све до једнога...
Само да се Турци јаве, то се чекало. Дође и тај дан. Било је то на Госпођине покладе. Небо се облачило и облаци скољаваху са свију страна... Ваздушна струја, пуна свежине, разгаљиваше врела тела ратничка...
Људи се прибијаху један уз другог, чувајући барут и оружје да не закисне. Небом се гањаху сиви облаци, а доста студен ветар нагна их те почеше ватре ложити... — Какве смо среће, још ће и оснежити!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Слуша песму гора када јутро руди, Агонију воде у вечери неме, Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Дан се клони својему крају, а у нашој души иста она пучина нигде краја да видиш, само се облаци све гушће гомилају. Све постаје несносније, страшније и очајније. — Боже, ти на добро окрени!
На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња. Сунце блиста, а облаци се разилазе. Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом. дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Пријатно спавање! — Ама канда ћемо ноћас имати мало кишице; видите ли како нам се спрема од Бачке? Зацрнили облаци! — вели поп Спира. — Таман за кукуруз к’о поручено, — вели госпоја Перса, зевајући и дижући свећу.
И Митровдан је ту, тек што није сван’о. Нестало оног ведрог и насмејаног плавог неба, покрили га сиви облаци који се поваздан гоне, стижу и престижу. Осећа се човек под њим као војник под прокислим и мокрим шатором.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Напољу је било хладно и ниски црни и мрачни облаци висили су над варошицом и вукли се и заплитали по брдима свуд у наоколо.
Баш као да смрт витла косом унаоколо. Ваздух је био хладан и мокар, а облаци су се осећали над самом главом. Над тамним кућама аветно су се повијала велика мокра дрвета па се у тој тами човек
Африка
13 „ 32,10 С ширине, 9,58 З дужине, 160 миља, облаци, велики таласи, ветар ЈЗ 14 „ 28,06 С „ 13,19 З дужине, 310 миља, облаци, таласи, ветар СИ 15 „ 23,52 С „ 26,28 З
„ 32,10 С ширине, 9,58 З дужине, 160 миља, облаци, велики таласи, ветар ЈЗ 14 „ 28,06 С „ 13,19 З дужине, 310 миља, облаци, таласи, ветар СИ 15 „ 23,52 С „ 26,28 З дужине, 311 миља, облаци, мирно, ветар ИСИ 16 „ 19,00 С „ 17,51 З дужине,
ветар ЈЗ 14 „ 28,06 С „ 13,19 З дужине, 310 миља, облаци, таласи, ветар СИ 15 „ 23,52 С „ 26,28 З дужине, 311 миља, облаци, мирно, ветар ИСИ 16 „ 19,00 С „ 17,51 З дужине, 308 миља, ведро, таласи у ноћи, море мирно. 17 „ Дакар.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Пројурили су поред њега као грмљавина, а враћали се као неки црни облаци. Седећи тако у грозници, на троношцу, Павле се сети да је Гарсули, однекуда, знао да је он удовац и да му је рекао да
Јего благородије Павел Исакович био је човек који устаје на леву ногу. Многи су мрачни облаци прошли кроз његову главу.
Павле се после сећао, како су на видик били изишли први, бели, облаци, као неки јагањци. Пошто су путници били, то јутро, рано пробуђени, почео је да их хвата неки пријатни дремеж, и, кроз
Питао га је и како је ноћио у Рабу. Јесу ли му снови били лепи? Тек пред залазак Сунца, кад су се на небу појавили облаци, и кад је било захладнило, кола су зашла у неки предео пун шумарака и трске.
Цхаисе де посте – аустријска, пошла је са Исаковичем, поменутог дана, у прашине, кад су се облаци сумрачја, на друму, спуштали.
Била је среда, и запара. Над Бечом су се били окупили облаци. Грмело је. Гроф Кајзерлинг, који је био персона грата код Марије Терезије, није намеравао да политику Бестушева
да је, то вече, Исакович сишао до куће Клајнштетера, избезумљен, а да нико није знао, ни куд је ишао, ни где је био. Облаци су се били спустили тако ниско, да га нико није видео. А није могао да заспи, ни кад се осушио, и легао.
Према Сунцу које залази, преко стена високих, у шуме, у којима опада пожутело лишће, они су нестајали, као неки облаци.
А чинило се, пет дана, да топови Бибикова не пуцају, већ шенлуче. Дим пушчани и топовски лебдели су над Ингулом, као облаци. У гренадирском пуку књаза Рјепина говорило се, у шали, да се од топова Бибикова не може мирно поседети, ни на латрини.
У благополучном здрављу, пустивши да се, њиме, јутра и вечери, догађаји, и време, играју, као што се облаци, око Сунца, играју.
Црњански, Милош - Сеобе 1
У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА Магловити врбаци испаравају се још од прошлог дана, облаци се ковитлају све наниже. Дубина, кроз коју протиче река, мутна је и непроходна. Земља је тамна, невидљива и кишовита.
Кад се погледају сва поља у месечини? Сва она брда у даљини... град, кровови... тамо облаци... сазвежђа... то небо пуно светлости? Кад се пред свим тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно... без смисла.
Видевши из кола, над високим брдима, како пролазе облаци, учини му се да се сливају доле, као и огромни потоци камења са врхова, под којима су белела се читава поља дубоког
Магловити врбаци испараваху се сваки дан, облаци се ковитлаху све ниже. Дубине кроз које су протицале реке беху мутне и непроходне.
Киша је и то вече падала. Све је било као и при његовом поласку. Магловити врбаци испараваху се, облаци се спуштаху све наниже. Земља је била само тамна влага, невидљива и кишовита.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Тражим помиловање за све који могу лако пасти исте судбине, за унапред знане невоље њине кад стану као облаци да се пласте, за дом око кога освану санте што их нико не отопи, не премости, за оне којима су само ласте под стрехом
За оне који чим почну мирно да дишу, чим спазе да су се облаци слегли, да мирују Турци и Угри, постану робови ствари којима су у борби противник били, или их испоснички пренебрегли.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Поново смо пили ракију. Месец су повремено заклањали облаци, па се текија претварала у велики мрачни бедем. Испод ње су се кровови наслањали једни на друге и тако лагано клизили
Хвала. »И уопште, какво је ово време? Више се не сналазим, уопште се не сналазим: гле, јуни, а облаци као у новембру, и све се испретурало и испремештало, више нема годишњих доба: откуд брескве у јуну, кад смо чекали
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Иза ње смо ми, наше њиве родне, облаци нашег неба, наше самоуправљање, наши резултати и бројке... ... У Крагујевцу граду Србије, била сам ти на гробу ђаче..
Милићевић, Вук - Беспуће
Тмасти облаци мијешају се немарно и смућено. У ваздуху нешто тешко што заражава чамом и малаксалошћу. Њихови погледи пратили су
и бијелим чарапама; сељаци с малим шеширићима, налик на печурке, у тијесним капутима од бијеле чоје с гајтанима. Облаци се размицали и цијепали.
Кад је изишао на перон, вече је било угодно и свјеже; облаци се били сасвим изгубили; небо било прошарано звијездама. Њега се угодно дојмила лупњава возова и машина које су јуриле
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
сиви, Чудио се сваки живи, Е он шчепа Туре устим', А два друга рукам' пустим, Па заигра по мртваци Као муња по облаци; Ја у руци једној чашу, А у другој — опет чашу, У устима песмицу, Вама, браћо, здравицу, По винскима капљицама
И тако било, дуго не трајало, Ал' небо ведро облачит се стало: Сад ту и онде, па више и више, Облаци док се од свуд не склопише, И муња сукну, а грмнуше громи, А ветар страшан на земљу се сломи.
Лете коњи и с њима јунаци, Ал' су бржи орли и облаци: Оро гласа разнео по гора, Е се дижу Српчад на злотвора. Куд пролази витешка дружина, Свуд је чека која десетина.
У паше су све чудни јунаци, Мутни, брате, кâ мутни облаци, Од некуд и кажу преко мора, Дено сунце пржи одозгора, И зато су момчад прегорела, Ал' одела и сарука бела,
Влајко И тај Гојко и соколе Рајко, Њи тројица са три силна паше По пољу се бојноме поклаше: Дим и пара кâ небом облаци, Звека, цика падају јунаци, — Али нећу причат ко ту паде, Ко му рану самртну зададе.
Дим и пара кâ небом облаци, Јој, што чине србињски јунаци! Оде глава, — То учини Рајко, Оде друга, — одруби је Влајко; „Ала! Ала!“...
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Разумем ја где те је бацила Хасанагина порука, видим до којих граница! Ти си тамо одакле се виде кувани облаци, казани препуни зуба, и где је свака грдоба могућа! Аман, држи се онога што је јасно! Ага је рекао да идеш.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Прилетели су зраци да гроб целивају, а сиђоше облаци да сузе ливају. Зефири и лепири целиваше је сви, и зраци и облаци ал' она мирно спи.
Прилетели су зраци да гроб целивају, а сиђоше облаци да сузе ливају. Зефири и лепири целиваше је сви, и зраци и облаци ал' она мирно спи. Још приђе један зефир, још један божји зрак, још један ломан лепир и исплакан облак.
” У Сомбору, јануара 1902. БАЛАДЕ ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ И Стоје пребели Ђурђеви ступови, сведоци верни божје љубави, облаци лебде над њима горе, лагано броде лагано скоре, казујућ богу молитве сетне што им из цркве долећу чедне, а кад им
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сељак окрене кундак, па је домлати. Одмах затим разиђоше се облаци, а виноград никако више град није био. Сељак се после тога опет обогати.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Сунца маглена, сумаглице златне, Облаци које мокри ветар ваја; Потоп разложен као дуг, на рате — Тако се може трпети до краја. (24.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Са Борање, невид-горе, облаци се завијоре и тукући жито, поље преко Цера одгргоље. А све потом што се чује муња палцем потписује.
о трњу гњио - рђа те јела! Сјеме ти било пухор пепела!“ Изнад црквишта пламте облаци: тако као да жале иконе. Умиру пчеле - туже просјаци. Не чују воде своје изворе.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У љутој бури лађица-чигра на гриви вала помамно игра, лагана ломна љуска. Облаци језде, страхота сама, барчицу малу захвати тама, за громом ори гром.
Фијучу зрна гласом северца. „Држите — виче — два рибождерца!“ А кад је вече наишло бурно, облаци стигли медвеђим касом, деда је тужан по шуми лутȏ, другове звао жалосним гласом: Јутрошњи гнев је био и прошȏ,
Ту ћеш да нађеш ковача старог, суседа мога, Марка. Касно је вече, бура се спрема, облаци небом језде, а ковач грми чекићем тешким, искива златне звезде.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Пођох тад узбрдо к небу ведром, облаци зеленом шумом обрасли лук су чинили над Босфором и многе су мраморне степенице водиле у подножје мора.
Те прве, снажне и напорне молитве делују као да покушавам да дељем пејзаж. Брда сплашњавају, море се тањи, облаци постају лаки. Међутим, комад меса, мој сусед у овој пећини, постаје велик као брдо.
пут науци и машини зашто је иначе моћан и древан мора да предузме нешто пре но што дође зима и заиста док су облаци ниски он стаје на место високо на врх који се зове Голија попут воденог стуба који на ветру говори као да је од
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сунце се мало помоли, па опет зађе за црн густ облак. Још је мало у висинама трептао мутан одблесак, онда се облаци уметнуше и црни застор поче да се развлачи. Једна муња свитну, па одмах потмуло загрме. Топови су трештали...
Пешадија је замакла. Чује се тежак фијук артиљеријских зрна и прасак шрапнела над селом. Облаци прашине одају јасно наше кретање, и непријатељска артиљерија гађа са још већом жестином.
Уосталом, баш ме брига!... Ја даље од жице не могу! Сури облаци спустили су се готово до земље и из њих сипи јесења киша, упорно, једноставно...
Било је нечег великог у овим малим људима. Зора се тешко рађала. Притисли су облаци земљу као да је даве, а киша лије у крупним капима.
А у последње време су још остали и без артиљеријске заштите. Око подне престаде киша, облаци се разредише И људи мало дахнуше. Али тамо позади топови још жешће бију... Око два часа почеше и нас да туку.
А куршуми су непрекидно звиждали... Однекуда из близине почеше долетати шрапнели и запрашташе над нашим главама. Облаци се мало подигоше, и тада приметисмо да нас са суседнога ћувика гађа једна брдска батерија. Али дрско и безочно.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Беше веома задовољна својим радом ; кад год изиђе са децом на одмор, из очију јој сија задовољство, али се брзо навуку облаци на њено равно, ниско чело... Мисли, те црне мисли никако да је оставе, но јој загорчавају сваки тренутак, сваки покрет.
Стаде ходати тамо-амо, а под ногама му шушти опало, жуто лишће; а над њим се ношаху густо загасити и беличасти облаци, пливајући тихо преко небеснога свода. Оштар, хладан ветар, помешан са влажном измаглицом., стаде га шибати по лицу.
Сад се све променило. И како то тако одједном? Тек само налетеше облаци, натушти се небо и просу се страшна бура... Сад јој је и отац друкчији, простији, ништавнији, а некад је мислила да од
Сунце је село, навлачи се мрак... по небу снују густи облаци, скупе се у веће групе, пронесу се тако заједнички над селом, па се опет, тамо на крају свода, разделе и запливају
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 40. Бацала девојка За облак јабуку. Заостала јабука Горе за облаком. Братила Девојка Све редом облаке: “Облаци, облаци, Драга браћо моја, Вратите ми натраг Злаћену јабуку!
Бацала девојка За облак јабуку. Заостала јабука Горе за облаком. Братила Девојка Све редом облаке: “Облаци, облаци, Драга браћо моја, Вратите ми натраг Злаћену јабуку!
Мој божоле! И кудељу танковију, Ој додо ле! Мој божоле! 46. Ми идемо преко села, Ој додо, ој додо де! А облаци преко неба, Ој додо, ој додо ле! А ми брже, облак брже, Ој додо, ој додо де!
А облаци преко неба, Ој додо, ој додо ле! А ми брже, облак брже, Ој додо, ој додо де! Облаци нас претекоше, Ој додо, ој додо де! Жито, вино поросише, Ој додо, ој додо ле! 47.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Стварност није позориште, нису облаци! ЈЕЛИСАВЕТА: За њега би и овај рат постојао само ако би се догађао на позорници!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Све нам допушта туга. СЛАВА . . . . . . . . . . . . . . . Кад се облаци роје... и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте...
свет, као злато око свете главе, са тамјана мирисом суморним, нећемо знати који грех то беше, међу гресима што ко облаци плове, што нам та тела и душе даде дивне и нове. МОЛИТВА Оче наш сенко света седа погурена на дрвеној раги.
И овде, пролетње вече за мене је хладно, као да, долином, тајно, Дунав тече. А, где облаци силазе Арну на дно и трепте, увис, зеленила тврда, видим мост што води, над видиком, у тешку таму Фрушког брда.
Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи? Кад, у сутон, преливају облаци, као слап, пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи?
Око мене огромне сенке, које немају краја, и провалије, које немају дна. Све је од камена. Облаци никад да одмекшају, а из мора се диже огромно стење.
Сиво, као песак бескрајно небо Бачке, мутно море, у ком гомилају облаци, као пена и дим, непрекидних бездана, у јутру.
И, видиш, то, утеши ме. Не зависи од мене. Доста је да тога дана, земља око мене замирише преорана, или да облаци пролете, мало ниже, па да ме то потресе. Не, не од мене.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро, па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се изливале тихе, плодне кишице и орошавале врт.
Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех. А када су први људи згрешили, све се изменило. Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких
МАРИЈИН ВЕО Пре но што ће је скрити Небеске дубине, сјајни облаци, Као последњи поздрав земљи Она свој вео девичански баци...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
И ето, све прође: и мука, и труд, и зебња, прођоше знојни дани копања и прегрта, прођоше црни и мутни облаци, прође опасна пламењача, прођоше дуге кише и поводњи, прође свака опасност и не дирну му ову плодну гору, и он се сад,
Пред тобом заблистају милијарде светлосребрних капљица бисерне росе, а тамо, по речним дољама, дижу се облаци сиве магле, које у путу пресецају први зраци сјајнога сунца, што се иза планина већ помолило и мало затим обасјало сву
Куљају и колутају се густи димови, као мали облаци, пред његовим прозором, у који су ударили зраци месечеви, те му кроз густ дувански дим на лице падају, дајући му облик
По небу јуре и снују час густи и црни, час растресити и развучени загасити и беличасти облаци, силазе ниско, ниско, закачињући почешће највиши део шуме, који се, право пред очима болесниковим, уздиже с друге
Наступају последњи дани... Гле како се мрак лагано прикрада и разлива по околини, како лако и брзо носе мутни облаци, како се витла и фијуче бесни ветар... Зар то није смрт, која полако граби у своје разјапљене чељусти целу природу ?...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
РАЗБОЛЕО СЕ ПЕПО КРСТА Разболео се Пепо Крста, једне мрачне ноћи кад су облаци наносили буру, Заболела га глава, груди, крста, Добио високу температуру.
Шест капи! Мајко моја, Ко да их лекар одброја У болесникова уста! Грмљавина жалосно подбаци: Одоше тамни облаци Чак тамо, на крај августа.
Све иде по свом реду: небо је књига стара, Облаци што промичу — листови календара. Свеједно да л пршти снег, ил бехар, ил туче лед: Година обавља оно што је дошло на
) Над реком, у клинастом поретку, јато пролеће, У углу неба скупљају се облаци, И човек, загледан у даљине, поља и шуме Све види, а ништа не разуме. Неписмени усамљеник, надомак сунчаног захода.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Малочас сте могли назирати сунчану светлост а сад су густи облаци замрачили сунце и ево крупних капљица плаховите кише што почиње падати на морску површину и које одавде изгледају као
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
сунца, а под собом муње и громове гледâ, слушâ ђено цијепају; гледâ јȅком града стравичнога ђе с' пода мном јалове облаци, — ал' овога чуда јошт не виђех!
круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе; душа би ми тада мирна била како мирно јутро у прољеће, кад вјетрови и мутни облаци дријемају у морској тавници. ТУРЦИ СЕ МРКО ПОГЛЕДУЈУ.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
А ветар пева поезију смрти. СЕНКЕ Облаци жути преко моје главе Прелазе простор мирно; заклањају Сунце и небо, и висине плаве, И тужно греду ко зна којем
Опојан, тежак мирис се из биља Разлива, — слика отежале јаве. Мирише ваздух дахом мртва смиља. Облаци иду преко моје главе. ТИШИНА Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте. Лепи, несрећни дани.
И зато, ваљда, увек волим дане Кад облаци бели плавим небом плове И бацају сенке на долине оне Немира и суза; кад зелене гране Љуљане ветром немиром
моћи, Кад се чудни ветри у шумама хоре Хоровима страшним свих духова ноћи; Када моћни оркан тешко море љуља, Кад облаци грме испод неба плава; Кад бунтовни поклич узрујаних руља Прети пâдом греха, насиља и глáва.
НАША ПЕСМА Кад облаци сумње нечујно прелете Твојим умним челом, или уздах пирне Са усана ледних — сенка тамне сете Овлада у мени и душу
Намењен за жртву тајанствених сила, Стари храст је болно гледао сад горе, Где облаци бели у освитак зоре Путују далеко...
СИМБОЛИ Новембарски дани кад се наоблаче, А с црних се грана роне капи воде, Облаци и магле небесима броде К’о симболи који пашу пропаст значе.
Хоће ли се, најзад, све свршити? пасти Ове ноћи, усред луде теревенке, Када оркан витла, и облаци тмасти Јуре испод неба — исполинске сенке — А наде клону к’о богаљи кљасти? Не знам...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Вјетар је дувао низ Крстац све то јаче. Над Црном Гором повијаху се тушти црни облаци. Сунце је тонуло у море. Са запада до пола неба бјеше ведро, а од пола пут сјевера паведрина.
Али се ршум дизаше на махове, јер зимњи здухачи непопуштаху лако прољетнијема. По небу се погâњаху облаци а по земљи вјетрови. Облаци пуштаху громове и даждеве, а вјетрови дизаху прашину и прољетње магле.
По небу се погâњаху облаци а по земљи вјетрови. Облаци пуштаху громове и даждеве, а вјетрови дизаху прашину и прољетње магле.
А и моје жели то исто... Грабићемо се око оног... лац-ма-нина!“ рече јој на ухо. X Иза Ловћена, с мора се дизаху облаци, као војске, па летијаху небом.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Вода и лед) 228 — Мркоња и плавоња по небу се вијаху, па се свијету прете? (Облаци) 229 — Наш бијелоња и мркоња Јутро, вече боду се: Јутром надбоде бјелоња, Увече мркоња, Те на једно мјесто
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
се мајци на то врло ражали, па јој рече да се склони мало за врата: „Ето иде сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили, пак ти у љутини може што учинити, већ се притаји док се оно не одмори.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
а навластито к срцу нашем, бог говори: небо с[а] сунцем, месецом и звездама; земља са свим шта се на њој види, воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина, вода и све што се у њој движе, пролеће, лето, јесен и зима, свако диханије и свако
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
У твојој одаји: само мрак и штакор. Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода. Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И он лута јабучаром. Небу су тешки облаци, а њему је тесно под њим. И у бачвари, где је од заранака, само што се вратио из поља и обиласка орача, био скривен од
Николаје презирао цмољу а мрзео бестидницу. Па се облаци размакоше и он, сунце, зари бело рало у равницу жениног трбуха улеглог у шуме.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
на њеним хаљинама, на којима је златном росом посуто блистало цвеће чудесних боја и искрили се јутарњи рани облаци.
реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде. — Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса.
— Хајде с нама! — звала су га браћа одлазећи на пучину за галебовим летом. — Шта чекаш? — пружали су му руке облаци силазећи ниско, ниско, одлазили су и враћали се час као киша, час као измаглица над морем, али он се од стене није
Једино у јату сви верују да је на Месецу. Чак га, када је месечина најјача, и виде како прелеће преко Месеца. Облаци и ветрови чувају тајну. Таласи, такође!
ЗЕМЉА ВЕТРОВА У време када је земља била још млада, а облаци се тек рађали, два моћна цара утркивала су се ко ће бити богатији и јачи, ко имати оно што онај други нема, ко бити
довољно упорно, довољно дуго — наћи ћу је, и више ово неће бити пустара без дрвета, без травке од које беже и људи, и облаци, и птице! Младић се загледа у лепотицу и зачуди: досад је није видео у околини. — Одакле долазиш?
Иза завесе, високо у небу пловио је Месец. — Где да га тражим, Месече? — јаукну лепотица, али Месец није знао. Можда облаци знају, напомену јој, свуда путују, свуд завирују...
Пожури Месец за звездама, а лепотица се обрати облацима, па птицама, али помоћи није било. Ни птице ни облаци нису знали где је њен сјајнооки. Тек Источни ветар замишљено набра обрве: — Нестао, кажеш?
Од тада је више нико није видео, нико чуо, али и облаци и ветрови не престају да причају како гомила песка избачена из једног дубоког бунара у пустари не престаје да расте...
Издалека, оно је и личило на звоно окачено између неба и земље. На таквој је висини било саграђено да су облаци и магле пролазиле испод њега скривајући га од осталог света. Али шта је то што се може сакрити?
— о чему овај то прича? — запрепасти се дечак, али времена за питања није било. Летели су тако брзо да су се облаци пред њима у страху размицали, све док нису долетели до Светлоснога брега, а пред њим угледали старицу сву у живим
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Јовановић 3мај XXВИИ Мрачни, кратки дани, Суморно јесење, На небу облаци, На срцу камење. Сестра моја болна, Оца, мајке нема Ја је љубим, грлим Рукама обема Грлим, љубим, тешим Ал' суморно
Слуша песму горâ када јутро руди, Агонију воде у вечери неме; Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.
Ноћ... Мирисни ветар провејава лако, И облаци тихо и нечујно ходе. Далеко је копно: заман поглед оде Да га тражи морем.
Ноћ светла и плава... У твоме врту свака ружа спава, Ладолеж засп'о на широком пању. Путују облаци у немом блистању; А ваздух без гласа, без звука, без јава.
МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ (1-2) 2 Јецају и струје месечеви зраци; К'о сребрна харфа месечина свира; Пливају и тону маглени облаци, К'о акорди пуни кроз царство етира.
Запљускава, шуми, пенуши се вода; Кикоћу облаци, пролетњи, прозрачни. Петоро седимо: једна седа дама, Са слеђеним болом, к'о древна Медуза, И једна девојка, с
Али пљуска дале, пенуши се вода, Кикоћу облаци, пролетњи, прозрачни, А ми остадосмо на крову од брода, И опет згурени, зловољни, и мрачни. В.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ниски, сиви облаци, пресецани шиљковима минарета, јурили су оним истим правцем реке. Над нашим главама, у тај мах, прелетало је густо
У постељи, у пени из чипака, лежала је болесна жена и дисала брзо. Над њом, сасвим младом, лелујали су се лаки облаци завесица од белог тила, а према њој, на зиду, висио је гоблен са мотивом пасторала.
Мали бели облаци који подсећају на густе облачке дуванског дима и који се често појављују над главама непријатељских стрелаца, то су
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Њеној лијеној, устајалој дражи, која је слична на доброту топла и угодна гроба, нису могли да се отму чак ни најмлађи. Облаци духанског дима скупљали су се и лебдјели под стропом, с плавичастим опалским преливима.
По хоризонту тетурали су тешки, пијани облаци, оморени и отешчали од оргијања, одозго тамни и вунасти, а одоздо јарко забљеснути сноповима сунчевих зрака.
празнукавих трајања, неких проријетких плавкастих простора који се стеру и стеру без краја, само се роје и куљају, као облаци из мађионичарева рукава.
Из мог кревета не видим друго него дио борове крошње и четворину сивог платна неба, по коме неуморно прелазе танки облаци, као праменови маглице. Сâм сам. Али и волим што ме нико не посјећује.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Беше скоро поноћ. По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се
И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све... Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету...
Палилулска улица претворила се у море блата и влаге. Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове
Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. Варошица беше заспала.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сељак окрене кундак па је домлати. Одмах затим разиђоше се облаци, а виноград никад више град није био. Сељак се после тога опет обогати.
— Ето, иде сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили, пак ти у љутини може што учинити, већ се притаји док се оно не одмори.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И та песма носи мени нове дане, Мада су к'о јуче и сад стари зраци, Док над мојом главом исти су облаци. И та песма носи мени нове дане.
Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша. Је л' топла земља, грли ли те благо Гробница твоја? Мене бије киша, Облаци, видик.
Ту су били умрли облаци, Мртво време с историјом дана, Ту су били погинули зраци: Сву селену притисну нирвана. И нирвана имала је тада Поглед
Велики понос, моја вера труне — Трунуће зато док имају снаге; Црни облаци видик рада пуне, Моја прегнућа и часове благе. Пуст живот гледам к'о владар без круне..
1904. ПЕСМА БЕЗ ИМЕНА И дошли дани тегобни, мучни, За љубав, мисли, за жеље моје — К'о мутни, модри облаци тучни За небо, светлост и плаве боје.
И дошли дани тегобни, мучни, За љубав, мисли, за жеље моје — К'о мутни, модри облаци тучни За небо, светлост и плаве боје. 1904. ПОГРЕБ Полагано спровод иде...
Тај осећај страха, што у мени расте, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци, Да л' крије у себи смрт што ме полази? Ил то прошлост моја — моје душе зраци — Без покрова свога парадно пролази, К'о
Ил то прошлост моја — моје душе зраци — Без покрова свога парадно пролази, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци? Можда ме то зову моје наде драге, И мој дух оставља овај плач долина?
Ћипико, Иво - Приповетке
Чека га већ дуго, а нема га. Стрепи, јер онамо далеко, преко мора, у недогледном простору, гомилају се облаци; натискују се, као да из морских дубина долазе. Прво времена утишао је маестрал и настала потпуна тишина.
Још неко вријеме трепери та свјетлост, па се поступце гаси, и облаци: освајају комад по комад ведрине, као да је прождиру.
и не осјетих да се с пучине постепенце губи, јака, треперећа сунчева свјетлост и да се с источне стране гомилају облаци. — Невера ће! — чујем иза себе нечији глас.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Тада све појединости: облаци разбацани, дрвета око ливаде, поток, јављају се у сасвим новој важности и са новом карактеристиком.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Кад се погледају сва поља у месечини? Сва она брда у даљини ... град, кровови ... тамо облаци ... сазвежђа ... то небо пуно светлости? Кад се пред свим тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно ...
облаке отприлике онако како су виђени и у првој реченици романа: „Видевши из кола, над високим брдима, како пролазе облаци, учини му се да се сливају доле, као и огромни потоци камења са врхова, под којима су белела се читава поља дубоког
332 Реченица којом Сеобе почињу гласи: „Магловити врбаци испаравају се још од прошлог дана, облаци се ковитлају све наниже”.
А видети нешто у полусну такође значи, разуме се, видети га из чудног угла. Облаци који се „сливају доле, као и огромни потоци камења са врхова” и облаци „што се ковитлају све наниже” свакако су две
Облаци који се „сливају доле, као и огромни потоци камења са врхова” и облаци „што се ковитлају све наниже” свакако су две слике виђене истим очима.
Тако се, на пример, „облаци што се ковитлају све наниже” сваки пут понављају кад се описује завичајни предео из ког се Вук Исакович отправио на
него свесно чак и појачава, то показује и овај занимљив податак: у првом издању романа три пут је поновљено да се облаци ковитлају „све навише”, а само је на крају речено „спуштаху се све наниже”; касније, већ у другом издању, Црњански је
У трећој строфи поеме, рецимо, налазимо одраз у води и преврнуту слику (већ је пре тога речено да „облаци силазе Арну на дно”); затим сенку песникову што се у реци злослутно прелама, заједно са одзвањањем, кроз воду, његових
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
— Али свати твоји ћуте. И на твоме бледом челу Облаци се неки муте. Дај ти, Боже, добру срећу — Ал’ мени се тешко дише. Рузмарине слуга дели, А рузмарин не мирише.
Севне брза муња, Нечиј’ приход справља; За њом нема грома, Чека се, чека се — Ал’ Бог се не јавља. Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла. Чека се, чека се — Али Бога нема.
Лако ј’ оном ко је згрнô Те јесенске лепе даре, Напунио све кошеве И подруме и амбаре. Облаци се сиви купе, Сметови ће већ да рупе, Навалиће са свих страна — Сећајте се сиротана!
Али нуто, небо се замути, Све се црњи подижу облаци; Ветар дуну као ала љута, Стаде шибат’ море и таласе. Таласи се дижу, утолежу, Те бродара пеном запљускују, Све
Оде старац сињем мору, мору дебелом, Над морем се натурила магла, облаци, Ал’ још море није бурно, само спрема се. Помолила риба главу и пре позива: „Где си, старче?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Свуда у свету ужасна љубав влада. На хоризонту се указују као последња нада Облаци пуни птица и будућег биља. ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ М. П. Не осврћи се. Велика се тајна иза тебе одиграва.
кључевима где су мртваци сахрањени једни другима под челом смрти помножена са хиљаду гробова јој на кордуну облаци су узели цвет ватре из њихових руку које су последњим покретом поделиле предео на две тишине где плачу птице од
Краков, Станислав - КРИЛА
За војничким корацима вукли се лено уморни облаци прашине. Горе више њих, врх бежичне антене, струјали су далеки таласи, и као у поздрав носили вести о новим клањима.
Но они нису били више весели ни победнички, већ се уморно вукли уским улицама као облаци запарне прашине. — Четири драхме, господине официру, — цвилио је мали Грк, и вукао босе ноге кроз прашину покрај
Брисао је надлактицом чупаве бркове, и говорио да је републикански режим спасоносан. По небу се вукли бели облаци и окачињали о борове на гребену. По падинама исушена трава је била жута, и на сунцу сијала као злато.
— Гррру... Као да задрхта земља. Потом тупи пуцањ пушке, и опет тишина. Ноћ је као пред буру. Тамни се облаци навлаче и гуше уплашену светлост неких будних звезда. Кроз мрак промиче дуга поворка војника.
Уморни су, јер сваки носи у себи сећање прошлих крвавих дана и тамне слутње за нове... за нове? Ако их буде било. Облаци се склапају све више, а свугде у мраку као да лебди стрепња. Војници иду збијени и мрачни. Одједном звечање, тутњава.
— Пси, опет ће да јуришају. Цео се стењар покри фијуком и праском. Ноћ почиње да бива хладна, и на небу се облаци размичу. — Погинућу, — страх струји кроз душу мајора, и очајна рука прихвата чутурицу.
И паника заврхуни. У кланцу, на улазу у пољану изгорелу од граната и сунца ковитлају се и ближе округли облаци прашине. Цела се огромна пољана преплавила раштрканим бегунцима као изливеном реком.
бректаху у зраку, и друге љуте као стршљени са фијуком оштрим и сувим, а горе на врху планине грмљава и тресак. Облаци, црвени, жути, бели, црни и зелени. Као да стотине кратера вулканских баца сваког тренутка паклени плод из себе.
Сева ватра у зраку и тутњи. Клобуча се дим све брже. Облаци су туђи, смртоносни. Горе неко колебање. Војници — гледаоци појавили се опет више стена, сада мало опрезнији, али је
Петровић, Растко - АФРИКА
13 „ 32,10 С ширине, 9,58 З дужине, 160 миља, облаци, велики таласи, ветар ЈЗ 14 „ 28,06 С „ 13,19 З дужине, 310 миља, облаци, таласи, ветар СИ 15 „ 23,52 С „ 26,28 З
„ 32,10 С ширине, 9,58 З дужине, 160 миља, облаци, велики таласи, ветар ЈЗ 14 „ 28,06 С „ 13,19 З дужине, 310 миља, облаци, таласи, ветар СИ 15 „ 23,52 С „ 26,28 З дужине, 311 миља, облаци, мирно, ветар ИСИ 16 „ 19,00 С „ 17,51 З дужине,
ветар ЈЗ 14 „ 28,06 С „ 13,19 З дужине, 310 миља, облаци, таласи, ветар СИ 15 „ 23,52 С „ 26,28 З дужине, 311 миља, облаци, мирно, ветар ИСИ 16 „ 19,00 С „ 17,51 З дужине, 308 миља, ведро, таласи у ноћи, море мирно. 17 „ Дакар.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Дим се у грдним стубовима извијао под ведро небо, ту се разилазио и као магла притискао цео предео. Местимице облаци дима су тако густи да су јасне сунчане зраке једва пробијале кроз њих.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ал’ ме текне кад одјекне Од празнине срца мог. ИИ Мрачни, кратки дани, Суморно јесење, На небу облаци — На срцу камење.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Од врха Кајмакчалана спуштала се као авет густа магла. Сунце замрачи, тешки облаци нас обавише и утонусмо у потпуну таму и мрак. Није се видело ни два корака „Пуцај!“... „Не пуцај!“ — Чују се узвици.
Извио сам се да видим... Згрануо сам се... Пети пук бежи у паничном страху. Психолошки разумљиво. Ти црни облаци подсећали су на огромну, мрачну авет, из које су кла убиствени пламен.
“ Из наше позадине трчећим кораком наступао је батаљон из резерве и размештао се позади петог пука. Облаци се спуштају све ниже, видик се губио и наједном утонусмо у таму.
Звоно се више не чује. Утонусмо у крваву свакидашњицу. Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и прелазе преко планинских врхова. Душа се скупља, а тело грчи.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
320 МОЈ ГРОБ 321 ЈОВАН СУБОТИЋ 323 ПЕСМА 324 СРПКИЊА 326 СРБИН 328 САБЉА-МОМЧЕ, ЦВЕТ-ДЕВОЈЧЕ 330 ЕМБРИОНУ 353 ОБЛАЦИ 357 ИЗ „БЕЧКИХ ЕЛЕГИЈА” 359 ВАСА ЖИВКОВИЋ 374 ЉУБОПЕВАЦ 375 ЦВЕТ 377 МЛАДОЈ НЕВЕСТИ 379 У НОЋИ 382 МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ
по горах, лафови, што блудите всује једити рисови, Што ловите овде со страхом курјаци, што гаврани гачу гладни под облаци: Ево мене, ево, ја сам наше јело, давно је смерт моје заслужило тело; Заслужило да га љуте змије пију и да се као лоза
сувој ти, Брате, земљи поћи, њој са тобом није Тешко; она је свагда С оним кој’ је љуби, лепо Ил’ га сунце греје, или облаци му Мутни грозе. Људске благонаклоности Добродетељ не тражи Као дволични пријатељ.
А ти да јеси, да ћеш тамо бити, Душа нам каже, и не да се крити. 1841. Јован Суботић ОБЛАЦИ Зачудо ти волим лаке У зраку облаке, Кад бих мог’о, сместа б’ к њима Окрен’о кораке.
Све бих рек’о да облаци Дивна чуда крију, Да с’ у њима беле виле Сиграју и смију. Чисто видим девојчице Са криоци мали Како с’ тамо
СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА ПЕВАМ ПЕСМУ на коју ме ово тамно облачито вече побуђује: Звезде се крију Небо је мутно, Облаци с’ вију По небу журно. Облаци страшни, Ах, куда, куда? Немојте небо Наткрити свуда!
ПЕСМУ на коју ме ово тамно облачито вече побуђује: Звезде се крију Небо је мутно, Облаци с’ вију По небу журно. Облаци страшни, Ах, куда, куда? Немојте небо Наткрити свуда! У једном крају Белога света С надеждом блиста Сад једна звезда.
Летопис Матице српске август—септембар 1963). ОБЛАЦИ (стр. 257). Текст је преузет из књиге Дјела Јована Суботића, књ. И. Пјесне лирске, Карловци 1858, стр.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ПЕРЈАНИК: Он се још бори. ЈЕЛИСАВЕТА: Дакле, још живи! ПЕРЈАНИК: Жнаш, господару, ђе су најгушћи облаци онђе и муња сијева — тако донекле виђасмо капетана у небројној чести нашијех крволоках, ђе оштрим палошем по грудима
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
На подужем дијелу западног неба пружили се тамномодри облаци, испросијецани оштрим, при крајевима зашиљеним пругама које се црвене као усијани челик.
Преко црвених пруга и оне чудновате, пећинске ватре превукоше се тихано мрачни облаци, и цијело западно небо чињаше се као огромни, дебели, тамни застор.
Кô иза јучерашње кише изведрило, ниђе облачка! Само доле над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића Главице врза се густа маглуштина...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Црне као младост кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне. Без крика, без циља летеле су вране.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
војске (Кон до коња, јунак до јунака,/ Бојна копља кано чарна гора,/ Све с' вијају по пољу барјаци,/ кано мрки по небу облаци).
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Ено, већ се крију сјајни сунца зраци, Ка западу златни путују облаци; Торбицу сам свезô, опанак притегô, И ја бих са сунцем некуд даље бегô; Али једно срце, друго судба жели: Ја по
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
зашуме И нека планине зајече, Њему светлост дах је и бит, Он крилима ваздушним лети, Одело му бездне мир. Облаци праве блистав му шатор И глас му хуји кроз олују, Поклонимо се Творцу Богу.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
(ЗНЖОЈС, 7, 144). Кад се у селу Разгојни (лесковачко) појаве облаци с градом, старе жене растерују их басмом, коју певају гледајући у облак, у којој се спомињу конопљине муке (»јер нема
Ћипико, Иво - Пауци
Истога поподнева, око пете уре, са западне стране стадоше се подизати тамни облаци и застријеше посвема сунце. Па кад још одатле и пирну, у тили час попусти жега. Иво једва дочека да изиђе из куће.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Кад сам синоћ изјурио напоље, дувао је ледени северац. Промајна, склиска ноћ по којој се тмасти облаци траже и сударају као да су слепи, гњечећи својим дебелим млохавим трбусима као у Црног Стевана танки исцеђени срп
Хоће ли ме препознати при овој слабој светлости, јер су се облаци већ узбудили и јер је месец већ поједен, остала је од њега само једна жућкаста тачкица која ће се у следећем трену
Други дан снег престаде да пада. Тешки мусави облаци остали су да висе над белим мирним пространством. Чинило се да је сваки живот замро и да се нигде ништа не помера.
и помахнитале ждрепце, роне у дубоким зеленим вировима а испод носа им промичу златне пастрмке, горе бели, прачисти облаци као јагањци, на западу пожар смираја, влажне похотљиве усне им на уву шапућу будаласте, мазне речи.
Ето. Озбиљна жена. Властелинка. Госпа високог рода. Жена намесника жупе моравичке. Тополе су се савијале, облаци јурили као суманути. Шта је тај Доротеј мислио?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Пророк је, у гневу своме, вихором засуо стазе, Да моје уморне ноге по вечној пустињи газе. ИИИ ОБЛАЦИМА Облаци, облаци одакле летите По лазуру чистом, без пута и стазе, По бескрајном мору без конца и трага, Где ни палме нема ни
Пророк је, у гневу своме, вихором засуо стазе, Да моје уморне ноге по вечној пустињи газе. ИИИ ОБЛАЦИМА Облаци, облаци одакле летите По лазуру чистом, без пута и стазе, По бескрајном мору без конца и трага, Где ни палме нема ни травне
Тишина мртва. Лахора благим летом Непокренут повијен снева цвет. Ах, бурни запад припрема оркан и пламен, И тавни облаци бацају страшну сен Свечани, мртви мир прекида потмуо тутањ, С ког људски разум постаје срца плен. И час већ стиже!
Одбрана задрхта градска, јер тавни облаци дима Покрише, у часу, небо и сунце огњено њима. Кô страшан, огроман језик, пламен се под небо диже, Љуто се повија,
Ниоткуд живога јава, Изгледа као да живот у миру дубоком спава. Само облаци тавни, кô црни градови неки, Покрише огњени запад.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
При том изгледам сам себи као ваздухопловац при несталном времену, којем облаци и магла често закривају прелетане пределе. Али шта при том сагледам, па другима саопштим, за то дајем своју часну реч.
Стрма улица води нас ка Новом Мосту. Небо се заруменило, а раскидани облаци претворише га у херојско поприште, ношено безбројним минаретима Стамбула.
додуше, од времена, јер ћемо већ у његовој трећој минути бити ван домашаја свих атмосферских непогода, али би нам облаци покварили изглед на Земљу. Сад сам баш купио, овде на перону, свеску Бедекера „Месец“.
Новија астрономска посматрања показала су да се у Марсовој атмосфери стварају облаци, магла и ветрови, а каткад се онде разбесни и права правцата олујина. Марс је један свет за себе.
То што видимо, то су само облаци њене густе атмосфере; и кроз највеће астрономске догледе не види се ништа више. Срп Венерин разликује се од Месечевог
Киша ће, као што видим, брзо престати. Облаци се цепају и већ се између њих појављује плаветнило неба. Када се облаци поразмакну толико да између њих провири плаво
Киша ће, као што видим, брзо престати. Облаци се цепају и већ се између њих појављује плаветнило неба. Када се облаци поразмакну толико да између њих провири плаво парче небеског сукна, довољно велико да се од њега може скројити
Мис Мери има право: небо се нагло разведрава, облаци се разилазе; тек неколико парчади њихових висе окачена о Шнеберг.
А свему томе су криви они проклети облаци који су обавили ту планету. Због тих облака није било могуће сагледати њену површину и докучити колико времена треба
Сва вода, водена пара и облаци планетске атмосфере депоновали би се у тој њеној леденици. А то није, као што нам сведоче облаци планете, ни издалека,
А то није, као што нам сведоче облаци планете, ни издалека, тако. Да ли је друго мишљење, да се Венера обрће тако брзо као Земља и Марс, оправдано, не може
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
у планинском пејзажу), а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.) и ведре слике детињства („Несташни дечаци“, „Беспослен пастир“, „И њен син је ђак“ и сл.).
У ЈЕСЕН МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН Птичице су ућутале, Планина се дими, магли, А облаци голубасти Бог те пита куд' су нагли.
и слутњом смрти, а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.) и слике детињства („Несташни дечаци“, „Беспослен пастир“, „И њен син је ђак“ и сл.). Дела: Песме 1869.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Још је то после подне наишла и олуја и јака киша, и небо се није рашчистило. Црни дебели облаци јурили су као махнити, преметали се један преко другог, а било их је, како бива над равницом, толико као да се потоп
У порти, у парку, само муве зује. Око пет часова, једва, потераше облаци. падоше ниско по варошици, на сваку кућу најахао по један. Издалека грмљавина. Па муње, као укрштене дугачке сабље.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Таман смо запрегли, кад се сручи страховита киша, праћења севањем и праскањем громова. Облаци се спустили готово до земље. Били смо обавијени непрозирном тамом, као у мрачној комори.
Негде у близини границе застадосмо. Дувао је хладан ветар и оловни облаци се стопили у бескрајни сиви застор, скривајући планине и земљу коју напуштамо. Бар да можемо бацити последњи поглед!...
Могли смо и јахати. Онда облим ћувицима. Али још увек смо на великој висини, јер су нам облаци готово над главом. Покрај пута беше једно село. Оџаци на кућама пуше се и дим се лено протеже право у висину.
Али, појавише се наједном црни облаци, а море постаде тмурно и наборано. Ветар дуну и маслине зашумеше. Ми скретосмо лево, уз стрми брег, и мало затим
На друму, после купања, образовала се дугачка колона. Около нас су ковитлали облаци прашине, а сунце је жарило у теме. Нигде дрвета, нигде заклона.
Опет је почео логорски живот, али под врелим зрацима сунца. Како се оно појави иза брега, затрепери јара, а облаци прашине иза тешких аутомобила разастиру се на све стране. Команданти су измишљали којекакве послове у биваку.
Шуме су гореле, ливаде пламсале упаљене од разорних зрна и облаци дима ковитлали су над зажареним разбојиштем. Кроз дим и ватру јуришали су батаљони, пукови, освајајући стопу по стопу
Рече ми да нема. Сустижемо и сретамо дугачке колоне кола. Облаци прашине вихоре око нас. Повремено чујем јаук оних из кола. Скренуо сам пажњу шоферу да лакше и пажљивије вози.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Јер сељанке и сељаци И краљеви и краљице, И делије и дечаци, И све птице и све шуме, И све лађе и сва мора, И облаци и зверови, И небеса и светлости, И жуђења и пакости, И све чежње и све цвеће, Све се, све се пробудило И пролећу
Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу, Груди су му длакаве као облаци сиви у зору Маље крију једну црвену модрицу... смрти. Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога! Као златна вртешка окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис рузмариновог цвета.
А и што би? Сва чуда света Ведран у својој чаробној кутији гледа. Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје стаклене куле силазио? Ветар до њега не допире, не рањава га трње и камење.
Брзо! Не опраштај се! Тежак и далек је пут пред нама. Скочи мала брбљивица на репић Зрачку и путовање опет поче. Облаци су заједно с ветром летели на запад.
Сребрна и лака крете Капљица поново ка пустињи. Ко зна колико је ишла? Јурили су је облаци и надлетале птице, ужасавали врхови високих планина, а путу никад краја. Ој, како је уморан био 3рачак!
Тако једнога дана, одлете у небо више него икада. Није ни опазио да се под њим као злокобна крила врана — гомилају облаци. Изби брз и жесток пљусак.
— Како је танана, како красна! — шапутали су људи, и облаци, и река. Из земље ледених брегова долазили су ветрови да јој кроз златну косу прођу, а птице су се у лету заустављале
Да је на врху страшне планине послао би јој глас по орлу. Да је на некој од звезда, облаци би до ње стигли! Дечак блеђи од кромпирове клице наслони чело о стаклени зид своје куле. Ах, до ђавола.
Људи и звери, облаци и ветрови — утишавали су се да га чују. Али, дешавало се да звоно у невреме зазвони. Сељаци би тада журно остављали
Узалуд су дани летели! Већ је и земља зелену кошуљицу облачила, а облаци мирисали на пролеће: звоно је брујало. Није преостало ништа друго до да се бежи.
Ој, како је весело крчкала чорба! Како успављујуће прела мачка, пролазили облаци иза окна, падале кише, смењивала се пролећа и зиме.. — Држи се још мало, стари! — шапутао је старац.
Само будале мисле да су облаци магла која се вуче по небу, а не зачарани коњаници и девојчице сребрних коса. Само глуви не чују како разговара цвет с
На Пешчари се нису заустављали ни људи, ни облаци. Све докле је око допирало било је суво и сиво. Је ли чудо што дечак пожеле да као птица некуд одлети?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
О, како је онда пуно сунца било!... А сад?... Свуда мутни облаци и таме... Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 1911.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— све је турска војска притиснула: коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља као чарна гора, све барјаци као и облаци, а чадори као и сњегови; да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, већ на добре коње и јунаке.
до воде Цетиње све широко поље притискоше: коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља како чарна гора, а барјаци како и облаци, разапе се чадор до чадора, под чадоре красне поглавице, дан данише, пак и заноћише.
до Цетиње воде ударен је чадор до чадора, коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља како гора чарна, а барјаци како и облаци.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Кад избише на зараван пред школом, дјечаци спазише како иза брегова, тамо негдје над Уном, расту, клупчају се и шире облаци густа дима. Изгледало је као да се сама земља провалила па избацује и рита црно облачје.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
тога докле ти се у невреме смркло није, и загње ти све широм: небесно видело, Сунце, Месец и виђене звезде, и врате се облаци празни за кишом!
Како ли ћу те гола гледати, којино небесне кругове с облаци закриваш, ти, ето, недотакнути свете, светом се кано с хаљином одевајући, а ето сад војаци преотимљу се о твом овом
с разговором бесеђаше: »Кад се је, вели, море из материна му црева рађало, тадар му сам хатар с песком полагао и с облаци га одадох, а с маглом га пових. Приметнух му врата, а и кључе капијске дадох му.