Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Било је и једно и друго. Ватра ме нека обузела. Иако је Одета лепа и млада жеиа, у мени се појавила неодољива жудња да тако љубим и своју Арлету.
Тешко ми је извући се нагло из овога друштва. Моје се мисли растржу, расејан сам, док око мене брује весели гласови. Одета је свирала на клавиру. У соби је било топло, док је напољу ромињао снег.
Сутрадан отишао сам код Француза. Али за време док сам био код њих, мислио сам на Арлету. Одета ме је у неколико махова питала зашто сам тако тужан.
Она се љутила што јој намећу некога на кога она и не мисли. Хтела је да изиђе из собе, али је „Шарл“ задржа. Тада Одета приђе мени, обухвати обема рукама моју главу и погледа ме право у очи.
Тома је рекао да га чекам у „Цафé Модерне“. Устао сам. Сви навалише на мене да останем. Само је Одета ћутала и гледала ме замишљено. Извињавао сам се како ме чека један мој пријатељ који је данас допутовао.
Да бих угушио ову несавладљиву жудњу, отишао сам једно послеподне до Француза. Одета ми је пришла и тужно ме погледала. — Чула сам... Ви често шетате са једном младом, лепом Белгијанком.