Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ту на брегу тије реке, Сред травице ове меке, Падај, тело, па с' одмори, Док зорица не зазори.“ Тако путник трудан рече, Ал' како је пусто вече, Како л' цвеће лепо
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Четвртак Петку: Не чекајмо госта у мраку неко Котарицу стеже! А Петак жално: Падај, пчело краја, „На крило изгубљеног раја“. Клопара точак климавог устројства.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Момак ће те уловити, Цару ће те поклонити, Цар ће њега даровати. 2. ПРИРОДНИМ ПОЈАВАМА СНЕГУ (кад пада) Падај падај, снеже, Нек’ се гора слеже, Нек’ зечеви беже, Јер се ражањ реже.
Момак ће те уловити, Цару ће те поклонити, Цар ће њега даровати. 2. ПРИРОДНИМ ПОЈАВАМА СНЕГУ (кад пада) Падај падај, снеже, Нек’ се гора слеже, Нек’ зечеви беже, Јер се ражањ реже.
Турит гуји под камен. КИШИ (да пада) 1 Падај, падај, кишице, Да нам буде пшенице: Да се деца хране! 2 (да престане) Престај, престај, кишице, Мајка ти се
Турит гуји под камен. КИШИ (да пада) 1 Падај, падај, кишице, Да нам буде пшенице: Да се деца хране! 2 (да престане) Престај, престај, кишице, Мајка ти се мољаше, На
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
То ја нисам умро! О куку, куку, зар живота треба За оног коме свет је већ изумр'о. Падај, животе, с јауцима мојим. Цепај се, време.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Падни, снеже; падни, снеже, Па расхлади пламен жêсти, Пламен који није никô Ни из ума ни из свести. Падај, снеже, два три дана И застри нам трулеж цео, Нека нашем искушењу Нек’ бар Божић буде бео!
Ох, Божић је празник мира. Падај, снеже, падај с неба: Сад нек нам се барем чини Као да смо — какви треба. »Стармали« 1888.
Ох, Божић је празник мира. Падај, снеже, падај с неба: Сад нек нам се барем чини Као да смо — какви треба. »Стармали« 1888.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Да би чезнули и певали дај мање Него што нам треба. Падај кишо тамна! Ружу нутрине нуде безазлено Промуклом додиру дана да га свлада.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— не знамо. Да на врби ваљда роди грожђе! 1842. Никанор Грујић СИВА МАГЛО... Сива магло, ти не падај на ме! Крај мене су развалине саме, С којих туга најчешће полеће, Ту ни теби добро бити неће.
Склониште је овде цигло за ме — Сива магло, ти не падај на ме! Већ се дижи небу у висине, Пусти сунце нек’ ми једном сине!
Јован Суботић СРБИН Ја сам Србин, српски син, Име м’ Радивој; Први ми је завет тај: „С’ Српством падај, стој!“ И тог’ ћу се држати Док год будем дисати, Српског оца прави син, Прави српски син.