Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Погледај је, мили побро, Та има л' јој каке мане? Како с' треска, како звецка. У срдашце како пецка! 52. Сунце грану, ајде, злато, Поклон' му се до земљице, Ал' не ниже, јер је блато, Укаљаћеш бело лице.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач. Дође и поп.
Снашка Паса поче као увек око њега: да му даје јела, точи вино, запиткује га, пецка... Он нешто једе, нешто не. Крупан, кошчат, црвен, а лице му јако чворновато, пуно убода, али здраво и чврсто као
је онако скамењену од страха, и са изразом заједања, у коме је било и неког горког саучешћа, почео да је дира, пецка, показујући на мужа јој: — Скоро ће доћи... — Ко? — тргла се она. — Та он! Побратим! Тај срећник. Срећан ли је он!