Црњански, Милош - Сеобе 2
Костјурин, са сузама у очима, тврди да коњица, росијска, још увек, решава битку. Нема те пехоте која ће издржати, на месту, кад росијски коњаници на њу јурну. Колегија међутим ствара пехоту.
Он, каже, остаје присталица пехоте и наду полаже, у Колегију. Али ће Костјурину послати најбоље вино ове године. Нек Павле, још једном, размисли, па нек
Главни је задатак његових официра да пазе да редови пехоте не пуцају високо. Зато ће им бити додељени штапови, англијски, да плотун поравнају, ниже, право!
Лепо, лепо – било је мишљење Костјурина – али, шта би капетан био урадио, да му се, поред пехоте, пред њим, појавила пехота и са бока?
А шта би била команда капетанова, кад би, поред пехоте пред собом и с бока, и са леђа, пехота спреда пропустила и артиљерију, да пуца? Шта би била команда? Что будет команда?
Костјурин је на тим речицама вежбао сударе, на понтонима, и јурише на нож. При једном таквом каруселу коњице и пехоте, Павле виде и Трифуна, са одстојања од педесет до сто корака.
Коњи се беху узнемирили и почеше да се пропињу. Слуге поскакаше, да их смирују, а једна рота пехоте поче да потискује, на другој страни сокака, пред кућама, гомилу. Павле је видео само како пред њим Петар саже главу.