Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не би. У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне у поље, далеко.
Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не би. У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне у поље, далеко. Трава пуна росе.
Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, и ја да сам плакô. Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ 25. И мени души није било лако, А срце моје тешко мени куца, Ја гледећ у њу, сам сам с њоме плакô, Што год сам рекô, језик мени муца; А опет зато, било макар како, Мада ми срце тужно како пуца, Ја збогом њојзи
“ мала тица поје, Јер је нема нико да растави: Са тицом би весô певô јако, А са водом тужан бија плакô. (3) Лисни гају, ти за ме нејака Дикојега одгаја полетара, Тамо-амо ја весело скака, Брањен ладом од сунчана
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Гладан, попе се на дивљаку Али не нађе воћку никакву! Зашто? Откуда? Како то? Како? Космати човек је горко плакô, Што од глади, што од самоће. Куд се с дрвета деде воће? Покушавао је и да мисли Ојађен, сломљен и потресен.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући. Уздахнути мора свако, И ко није никад плакô Уздахнуће издишући. »Босанска Вила« 1891. У АТЕЉЕУ Сликар слика — ја га гледам — Слика „Нâд“.
Нека их, нек’ ти налазе мана! Ти стојиш јача од свих романа, Јер ко би данас с романа плакô? — С тобом у руци и то је лако.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје. Не дај мени своје руке, — Малена си,
XВИИ Што ме људи гледе тако Што ме тако прате свуде? Та пред њима нисам плакô, — Па што ми се тако чуде? Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо, Бледо било од
“ И ја онда, — и ја онда, — И ја онда, — сиђох с ума. Па сад видим неке страве. — Час бих клео, час бих плакô. — Сиђох с ума, — смилујте се — Реците ми да је тако! XXВ Сунце с’ рађа, зора блиста, Облачићи златом сјаје.
Мени ј’, друже, нешто лако Како ј’ данак огрануо; Сневао сам да сам плакô, Па ми ј’ терет одлануо. XXXИИИ И опет ме к вама води Моја стара, верна мисô, — — Што миришеш, песмо моја, Још
XЛВ Кад сам на свет овај пао, На свет овај магловити, Кажу да сам много плакô, — Не сећам се, може бити. Кад се магла ведрит’ поче, Па ми зорин зрак засвити, Кажу да сам много певô, — Не
стало — И још нешто мало: Јоште једна плоча, — јоште једна стена, У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, — А сад су ти мртви, — макар да су живи.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
будала, већ сам ја вами зато чудноват што у мени има милиіун срца и милијун језика, јер сам данас пред овим судом плакô испред милијуна душа које су се од силног добра и милине умртвиле, па једва дишу! (Сви га гледају забезекнуто.