Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Шта радите, добри људи?... — Чекамо, војводо!... — рече Зека. — Ја мислим да су се добро опрљили... — Јесу... Погле лом испред шанца — показује Зека. — Видим. — Него, чујеш војводо, — Шта, буљубашо? — Ја бих те нешто замолио...
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Очи им засузише од изненадне белине. — Бог те мазо! — рече Поп жмиркајући. — Погле колко снега! Зујали су у кабини успињаче изнад врхова јела. — Шта мислиш да се ово откине?
—Молим? — рече Чиле. —Лекари кажу да се деци на овој висини за недељу дана промени крвна слика. Погле какав ваздух. —Шта вреди кад после опет морају да сиђу доле... —Нешто мислим, кад би човек... — рече Поп.
Прозирна грудва удави се у пепељари сама у себи. —Погле шта дишемо доле! — рече Поп док су се спуштали успињачом тонући у смог. — Погле шта дишемо, бог те мазо!
—Погле шта дишемо доле! — рече Поп док су се спуштали успињачом тонући у смог. — Погле шта дишемо, бог те мазо! —Која је ово висина? — упита Чиле. —Хиљаду осамсто — одговори младић.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
А слободно, чикам свакога совјетника ако његова печеница буде оваква! Погле, прико! А? Пљушти ти вода на уста к’о бандисту на расечен лимун. Хехе!! Уживај, прико. Дакле, гилта?
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Момци, зовите Хасанагу! ХУСО: Сад је баш један отишо да му јави. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Погле како су упарађени! Одма се види човек без укуса. ХАСАНАГИНИЦА: Знам свако дрво, сваку степеницу, сваки прозор...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Ето, на! — говораше он некоме. — Погле, брате мој: целе године суша, ни капке воде да падне... Гле, како је увело, грехота човека и да погледа...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
дим на стаклу тамно пише чудновати шар, мрке брке, мор-доламе, дуги џевердар. „Погле, пашо, што се дело на врх горама? — Мрки брци, мрко чело, мрка донама!” „Ваљда, чедо, помркује какав стари брест!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Дача, и кева, и матори, и још месар казао кеви: „Госпођо, видео сам вам синоћ малу на телевизији, па баш кажем жени: погле, колко је израсла мала из комшилука! Оћете ли од бута или од бубрежњака? Сувих ребара — нестало!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— вели му Сретен. — А ја па таг да му кажем: »Е, па, господинкапетан, како ћемо саг? И ти влас’, и ја влас’, па погле какво безакоње чинимо ми што смо влас’.
Он је, истина, неписмен био, али је вазда радо пристајао да позајми своје име под један такав допис. »Ама, нуто Жице, погле Жице, како га пише!« — веле сељаци па се подмигују. »А откуд си се ти, море, прописменио?!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
За Софку је јасно тај његов осмех говорио: „О, о, погле, ови баш почели да живе: погле како се удесили. А ја овамо могу без ичега. Ја и њена мати ништа, заборавили на нас!
За Софку је јасно тај његов осмех говорио: „О, о, погле, ови баш почели да живе: погле како се удесили. А ја овамо могу без ичега. Ја и њена мати ништа, заборавили на нас!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Хоћете ли сад вечерати?“ запита она. Сердар погледа видара. Овај рече: „Погле, Стане, спава ли; ако спава, нека га, нека се одмори, па ћемо.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
И онда ја... Истина не као човек. Сутра ни да ме погле да. Као да не зна да ме је звала, да сам код ње био. Ништа. Ни да зацрвени, застиди се. А, шта има и да црвени?
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
И пас да види твоје колено, Зинô би, лаком, па и угризô. ИСАК: И намах липсô месом отрован. ВУК: ’Ма погле, Раде, здравља ти!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
МРАВ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Мили, мили, мали мравак Па по ваздан ради, Лети купи, вуче, слаже А зими се слади. Погле тамо колико их – Сваки мрву вуче, Један другом с пута сврће, Нико се не туче.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Како она? Колико се радовала када вас је видела и чиме вас је дочекала, послужила? (Вади им из недара цвеће): Погле, колико вам је цвећа надавала. Због вас сигурно целу башту обрала!
Ви сте ми овде домаћини. Погле већ колики су! (Љуби старијега по глави): Погле шврћа мој колики је! Погле син мој, побратимче моје!...
Ви сте ми овде домаћини. Погле већ колики су! (Љуби старијега по глави): Погле шврћа мој колики је! Погле син мој, побратимче моје!...
Ви сте ми овде домаћини. Погле већ колики су! (Љуби старијега по глави): Погле шврћа мој колики је! Погле син мој, побратимче моје!...
(Прилази отворима и кроз отвор гледа): Слатка моја децо! Погле како се играју. Ништа не слуте. Чекају да им нана дође. А нана им никада, никада неће доћи! Ах!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
! Зашто, Мане, дете моје? У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде! Татко ти Ђорђија беше у Котине године кад ме доведе у кућу си!“ Е зашто да ти пропада век?!...
— Ама, Доке, памет си бери! Башка су Замфирови, башка на Ђорђијини!... Ми си зборимо за друго ништо, а она, погле гу, куд га искарује!... — Мори, знајем си ја! Ласно за тој! Мен’ ми сал оставите...
— прекиде је домаћица. — За кога збориш? — За Манчу нашога! Зашто гу не давате кад се деца, ете, бегендисују? — Погле гу што си збори жена брљива! — вели Ташана Таски. — Кој ти рече за бегендисување?
— Што рече, несрећо никаква? — плану Таска и оне друге две. — Неје те ни срам: еснафска жена, па погле како си збори! Кој да праћа шефтелије, — зар чорбаџијска керка?! На кога да праћа?
! Деда се вика, — а погле шта праји! Бела глава, бре, брате!“, ипак је он редовно и радо долазио тамо. И несрећа је тако хтела да се ових дана
И тек кад му приђе Ајша с дахиретом, трже се из сањарија, заграби шаку стопараца и баци јој на дахире. — Погле га! Сал тол’ко... — рече јетко и зловољно Ајша. — Мало ли је? — запита је Мане. — Зар тол’ке паре?