Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— А пријатеља имаш ли? — Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. — То је тужно! Она је јецала од бола.
Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши! Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика... И он је, сиромах, доста пропатио!
“ После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа.
Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше... Све је то покрила сива магла.
— А ко је то, то му је срце и само казивало. А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: — Јелице!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Још везаног воде старца Вујадина, Пеција и Голуб сад су прах и сена, Петра Мркоњића покрила је тмина: Светла је легенда на трг изнесена.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Жена Енгелсхофеновог профоза била је ту засадила неколико сунцокрета и покрила зид мрежом ладолежа. Двориште, у кругу, између старих, топовских, ђулади, од камена, било је излизано од чизама
Да се то десило, не би била знала да и за њу има среће на свету! Кад се госпожа Евдокија мало смирила и покрила стидљиво, поче да га запиткује: зашто је тако гледа, непријатељски? Зар не види да га воли лудо? Шта гледа?
А кад је пришао кочијама, у капију, виде још како је госпожа Кумра покрила лице рукама, како остаде на зиду, а њена, права, висока, рамена, како се, од плача, тресу.
Њена ребра су сијала, као што сине муња. Дрхтао је цео, кад би га телом покрила. Ујутру, кад би дошао к себи, помисли да ће с ума сићи.
Нека безмерна чистота била је покрила сву земљу. Исакович је и сам, кад је пошао са тог преноћишта, био чудан, и као да се изменио.
Теодосије - ЖИТИЈА
свесилни Бог прослављајући и чинећи чудесним раба својега, озго с небеса превеликим градом одажди, тако да је множина покрила земљу. А они који су били са светим, припавши к њему, говораху: — Помилуј нас!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Луди сте ако мислите да сам имао петљу да јој приђем. Само смо се гледали, а онда се она насмејала и покрила очи рукама, безразложно, неочекивано и глупо. Требало ми је пет минута док нисам схватио да плаче. Та мала луда!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Ал ко ја те рад не имô нико. Данка бела нестало већ давна, Све покрила она нојца тавна, Небеса су свуд звездица пуна, Ал' месеца јоште нема туна; Доцне данас он ће обасјати, Ја не могу
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Твоја се мајка скупила, увила, покрила главу и спава... Прилазим на прстима. Месечева зрака дрхти. Бојим се да моја сенка не падне на тебе и заносећи се,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ЗИМА Ех, што се магла згуснути уме, завила поља, реку и шуме, збрисала кланац, покрила село, читавом свету обукла бело. Кроз маглу само, путник занесен, берући лишће, пролази јесен.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом долине и поља равна, И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха По пустом вију се пољу, и цела природа ћути, И
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Звездана и мрачна ноћ. Дебела слана покрила поља као снег. Челик се охладио, па се прсти просто лепе. Деца плачу од зиме и грче се уз своје мајке.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
О, часни га, и те жене !«... А Гојко само трчи и у глави му само једна црна мисао, која је покрила собом све, и живот, и осећаје, све, све ... »Све изгубих, што год сам имао !«... Ево овога плота... ено вратница...
Синуло пролеће. Густа зелена трава покрила је воћњаке, па је милина зауставити око на том зеленилу. Шљиве цветале, па се цело село заогрнуло некаквом свечаном,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И ужас лица, страсних, давно покрила је магла, као месечев лик, што се јавља у надземаљској сети, жут, као образина златна, тавно, у гробу, над којим се
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
кркљањем, које је за свакога било неразумљиво, али за Софку овамо, у собици, која беше од страха пала у постељу и покрила се јорганом, сасвим јасно, разумљиво... — Ах, ах, псу бре, крвниче бре, стари деда-Митре! Ах мајко, ах курво!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Цура је за дуго гледала своју слику. Насликао је бјеше да сједи; једном руком покрила пас, а другу спуштила низа се. „Е, фала Богу, шта не умију људи из свијета!“ говораше Милица. „Као људи учевни!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Кисни, не мисли, стигло ме до врата! — Закиселила жена у соби (или у мљечару) лонац млијека, па га покрила и повезала торбом да би се у топлини прије укиселило.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Песма пета Ирмос Зашто ме одгурну од лица твојега, светлости назаходива? Покрила ме је тама туђине, јадног, него обрати ме, ка светлости заповести твојих путе моје управи!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Дешава се то.“ „Мученичка смрт“, рекао је Вукашин. „Лепа смрт“, рекла је моја мати, истресла му жито из недара и покрила га губером којим се у воденици ноћу покривао. Звона луде и за тренутак ломе сећања. Ово је моја буна.
У цветовима је познала стид. Хитро их покрила сукњом као да скрива своју голотињу. Кукурузи су стидљиво помаљали плодне ресе, кријући их зеленим шаловима лишћа од
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ шапну, - духну Па листак отпири... М. Јакшић ЦВИ ЗИМСКА ИДИЛА Зими је покрила снегом долине и поља равна И тавне високе горе.
Ћипико, Иво - Приповетке
Светлост и боје којима су оне дању обливене тама је покрила и месечева светлост облила. Њихове контуре губиле се у сијасет мистичних облика, а минарета продирала високо у небо.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ја возведох очи посмотрети напоље, Но, о тешке туге и велике невоље! Черна ношч покрила вес град густим мраком Из којего прети страх ужасним зраком; Силни вјетр душе и домове ниња Сипајући у очи крупу
” Плану и састави нишан, и згоди удаљена старца. Паде, и с душом се растаде; црна га покрила земља. Опојан он је у спроводу цркве и закона српска.
Ћипико, Иво - Пауци
Оли платиће, оли у пржун, не бој се... А сада, ај ћа! Дјевојчица, поплашена, изиђе на кишу. Иво гледа за њом; бјеше покрила главу врећицом, да се одбрани од кише, па, поскакујући боса, брзаше блатном уличицом...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И тада У сува и тиха поља пастири погнаше стада; Јер сниска, зелена трава земљу је покрила веће, А гдегде у росној трави прво је цветало цвеће Под зраком топлога сунца бујна се природа буди, Венцима пролетњег
1889. ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом долине и пола равна, И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха По пустом вију се пољу, и цела природа ћути, И
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Она је толика да би та вода покрила морем од скоро 2000 метара дубине потпуно зарављену Земљину површину. Сада ћу да Вам растумачим, уколико је то овде
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
(сво моје богатство са собом носим). И фрајлица ји радо гледи, која је такођер са свилом и кадифом своје руготе покрила; шиље им хонере с многоценом лепезом, без које би морала језиком, и наравно, не увек добро изражавати.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Једном је мајка месила и метнула тесто у карлицу, покрила марамом и ставила крај пећи да јој тесто нарасте. Ја сам, играјући се око карлице, сео у то тесто, и дао му такав
Нисам је даље ни слушао. Осетио сам само да ми је овлажила шаком чело, слепоочнице и образе, а затим ме прекрстила и покрила преко главе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
На глави му нека прекројена шајкачица, која му и уши покрила, а преко нешто мало скраћенога копорана увијено је шалом, што је можда још од његове мајке преостало.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Не окрете се добро — а син у момка израстао, мужу седина чело покрила. А она увек иста: ниједне боре на лицу, ниједне седе у коси, лаконога и насмејана као сунчани зрачак лети кроз кућу.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И ти некуд прође, у махалу, сама; Покрила те зима чистим пахуљама, Па по теби трепте кô сјајни лептири... Само твоје лице скрити није хтјела, И ја видјех
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
своју мајку разумјела, пуста коња хранила на пуно на осам данак̓; коња бјеше пустила планиноме зеленоме, и још га покрила чистом свилом до копита.
га ладне напоји водице, ал' му Шарац воде пити неће, већ погледа често око себе; ал' ето ти Туркиње ђевојке, покрила се злаћеном марамом.
налијево, па погледај оног ихтијара штоно сједи, као ефендија, у црвеном стиском тетривану, б’јела брада прси му покрила: то је главом старац Мустаф’-ага, оно ти је суђен ђувегија“.