Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
На полуотвореним вратима помоли се старчево шпијунско лице. — Ту сам, кнеже витеже. — Дедер, пољару, би ли нам знао казати, јеси ли у посљедње вријеме опазио неке дјечаке да се скитају око воде и лове рибу?
— Руса и Турака! — ускликну дјед Алекса. — Сјећаш ли се, пољару, ти си био Осман-паша, а ја генерал Скобељев, па сам јуришао на Плевну и разбио ти нос.
— Сакрили се, значи, негдје — закључи кнез. — Добро би било, пољару, да ти проњушкаш гдје се то бјегунци од школе окупљају, па да их похватамо на лијегалу.
— почеше да се смију остали ратници. — У штап, у штап, што се чудите! — викну пољар. — Свак зна да је пољару штап десна рука. Рањен сам, дакле, у јуначку десницу.