Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— одговара Шаца издалека већ. — Хе-хе! — смеје се Нића. — »Све по ’ладу, да га не познаду!« Ааа! Синовче, не ваља ти пос’о! — ’Ајде не лармај ту, него дувај сате, кад си за то плаћен! — чу се још издаље Шацин глас.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ПОЗОРИЈЕ 9. КИР ДИМА, ПРЕЂАШЊИ ЈАЊА: О, кала илтете, кир Димо! ДИМА (тихим гласом, лагано): Дулос сас!... Пос пигени и дуља? ЈАЊА: А’хара! Оћимо да паднимо свију преко нос. ДИМА: Пистево! (Маја руком.) Какос керос!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
саставиш длан с дланом и ставиш о'ђе у ове менђеле, а ја завијам, завијам све дотле докле ти речеш „доста“ и — готов пос'о. — Добро, кад је тако — рече овај, па састави длан с дланом и стави ђе му војник показа.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ко то дирка ћасу? викну Благоје. Перо се ућута и поче да срче из своје чаше. Сркну двапут па дрекну: — Ух, пос' му његов, ко је ово?!.... Неколико њих стадоше се смејати. — Даћу му надницу, ако ми каже који је ово...
Ћути он, ћути и она. Он се наже и пољуби је. — Миљо... ух, пос'ти твој, 'ајде још ноћас да те водим, шапће јој и притеже к себи. — Нека до Божића, да се спремим...
Врдну пушком и десно и лево, па се у пола диже. — Не види се ништа, пос му његов! — рече и узе да циља. — Удри, 'нако од прилике. Сви се издигосмо и заустависмо дах.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
?« — »Море, иди ми бедо с врата!« — вели чича Трифун. — »А, ча-Трипуне, не ваља ти пос’о!« — вели четврти — »кад си ти себе ожењен! Море, имаш синове, па ти је још до ђаволства!! Ако те чује баба Петрија?!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Вршиће пос’о распадања црв... А наша срца, сузе, мозак, о! Храниће, кажу, к’о и наша крв, Нов живот нечег другог, знам ја то!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Онда ми је то Стојка донела. Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. — Ух, пос' јој женски, ђе ме орезили!
— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?... Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. — А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ако је по вољи, заклон ено, тамо. Вид'те, сваки пос'о тражи труд и зноја — Ја сам сав у води. Да л' сте с Југа родом?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— Да вам кажем шта им пос’о значи, Без да о том ви мислите дуго: Нису они ни једно ни друго, Већ дангубе и хазард-картачи... 1843.
Туд се шетају двоје, са момком само девојче, Младе усне зове само на пос’о место. Даље идеш, у лугу кроз грање бели се нешто; Несташно ту се момче с младом девојком сигра.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
И чекићем покуцкуј! Не плаши се труда, муке, Нека с чела цури зној, Богато ће наплатити Увек честит пос'о твој. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Нити ћеш учити латински, нити ћеш бити професор за латински језик, нити ћеш мени помагати и петљати се у мој пос'о! него ћеш ићи онамо где малочас рече, и свршићеш школу за инжењере...
Не плачемо. Сузе су за мале јаде, моја госпођо. Обадве радимо оно што нам је сад пос'о. Јулица запира мужа и повија га у пелене, и ћути и трпи. Ја тражим ко ће те пеленке прати.
Крв притискује мозак. каже мој доктор Мирко... 'Ајд нека притискује; свако свој пос'о зна и ради. На гробу Милушићеву кандило никако није хтело да гори.
Још неко господар на моме добру?... Ако и оматорим, не мари, наживећу се, а кад хтеднем удаћу се, и квит пос'о.” Магла је сметала да види да је већ оматорела, и да се просци не јављају.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
кнеза преварит можете и на вјеру њега домамити; своју ћете вјеру изгубити: једног посјећ’, а два ће утећи, два пос’јеци, четири одоше, они ће вам куће попалити, ви дахије од њих изгинуги.
Мемед-ага конаку похити, не би л’ још ког Срба застануо, да још бира ђеког да пос’јече. Ал’ кад Срби жалост опазише, из чаршије намах побјегоше, Мемед-аги ниједан не дође.
Ако л’ нећеш више довест војске, ја се први с Турци бити нећу: јер ја нисам дрво врбовина, кад пос’јеку, да с’ омладит могу, па да будем врба кô и била, већ Ћурчија, горски арамбаша, — кад пос’јеку, омладит се нећу!
нисам дрво врбовина, кад пос’јеку, да с’ омладит могу, па да будем врба кô и била, већ Ћурчија, горски арамбаша, — кад пос’јеку, омладит се нећу!