Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Над безбојном водом мир вечерњи беше. Часовник невидљив негде изби мирно: Тад потоње руже лагано помреше. И кад опет изби: с топола се расу Задње мртво лишће. Мир је на све стране.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Отац напија кћери: „Хајде збогом, дјевојко! Дао ти бог срећу, како бих ја рад! Дао ти бог порода, прве кћери, а потоње синове, да се два зла у дому не састају. Најгори ти синови били као што су ова два стара свата!
дрветима, или украј извора; за њеколико недјеља не бјеше пећине у коју не завири, ни вртаче коју не обиђе; у потоње, кад се боље навикну на вратоломно пентрање, најрадије се пењаше на врх Штировника, одакле је под собом посматрао
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
толика и тако важна питања народнога живота, он је био од огромнога утицаја не само на своје сувременике но и на потоње нараштаје српске.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
и воду будућега лета; Последња слика: као ретровизор Пун друма што се одмата у ништа Бесане очи рајски назру призор Потоње несанице, уточишта. (5—6.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
За вечеру седоше јунаци без глава, а неман се хранила с морског дна. Рекоше књиге: потоње је време, ето се погуби кнез, а васкрсава убог Лазар, и оба иста: расте им моћ да сами себе посеју ко семе.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ово је потоње истина. Даље, можда ћеш замислити каквога старца у дугим мантијама са штаком у руци. Нити је слика ни прилика такога!
Ово потоње, заиста се и догодило. Како је у сну врцао главом, камен му се измакао испод ње, ах сад кад потече да се (тобож) цјелив
“ „Како чему? Није ли ти три пут рекао: ’добро’ и још те цјеливао!... Видиш да је на добро! Ово потоње одгони све оно прво!“ рече Петар с увјерењем. Многи одигоше руке и климнуше главама, као тврдећи очевидну истину.
, Ама, божија ти вјера отићу ћу кад ти то желиш!“ рече, наглашујући те потоње ријечи, па као да га неко с висине испушти, сједе одједном на клупу, преви се и покри лице рукама.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Пошто их виђе, а ове двије њу, зачудише се, и ове потоње двије досјете се, те спопану јадницу и закољу, па је мртву у гору понесу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Над безбојном водом мир вечерњи беше. Часовник невидљив негде изби мирно; Тад потоње руже лагано помреше. И кад опет изби - с топола се расу Задње мртво лишће. Мир је на све стране.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Има носталгија према одређеном и према неодређеном, према знаноме и према незнаноме; а ове потоње су најјаче и најупорније. Носталгија је све што нас мами својом слијепом неумитношћу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Валај, погађаш као по анђелу, а кажи ми: али ти је милије прољетно руно вуне али јесење? — Богме, милије потоње. — Аферим, анумо, свака ти је права као по концу; а дедер кажи ми: али је боље масло али скоруп? — Богме, боље прво.
— Богме, боље прво. — Право судиш, као драм и маџарија, али је и прво и потоње све добро, па кад знаш што је од шта боље, зашто ме питаш?
Ћипико, Иво - Приповетке
А док њега не уочише, бијаху се лиј епо примирили — вријеме бијаше зацијелило све невоље што су их поднијели у потоње доба.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
У ово се потоње, разуме се, не можемо посебно упуштати, јер бисмо се тиме: одвећ удаљили од Матићеве поезије. Али зато можемо указати,
огледалским обртањем), јер су обе тако уређене да можемо читати разгрни миловања гране, па се онда вратимо на почетак потоње речи и читамо гране смеха разгрни.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЈЕЛИСАВЕТА: Никад! О, кнеже, кнеже, никада! Јер у тој крви бесне пучине Потоње снаге риком самртном Утону, Ђурђе, наша галија — Жалосни двори сина Ивова...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
9 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза. А дýге свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук. ХРАМ 1 Потоње, знам, расточиће земља ове кости, дубинама да запоје храм.
4 То задњу премашити је мету у бездан себе ко крену; то силе је у цвету мрклу разбудити стену. Потоње, знам, расточиће земља ове кости, дубинама да запоје храм.
Из горке ране дубини проврем у врело. Потоње у погреб себи упалим зубље, радосно запојем опело. 2 Дубље, све дубље — плода се не заче овде да утоли ову глад.