Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Један старац, блед као крпа, диже се од земље и загушљивим гласом повика: — Ево бесних, наоружаних Маџара! Гомила занеме од страха, изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто
— Хајд’мо у болницу! У болницу! — повика гомила. — А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај! Хај! забога! Ах, моје вино! Моје вино! — Попићемо га, газда!
А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања. Одважни синови јурнуше у опасност.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— Кад мајор, рекао би се згоропади, повика: „Зар да ја пропустим турске људе преко цареве земље? Па да ми ко други говори него ти, прото, што си овамо долазио и
” Устаде и генерал, опази димове — у небо опрли — од десет кућа, пак се окрете на оне Турке, изврати кожу и повика: ,,Ви једне кесеџије, ви једни бунтовници свога цара, ви сте вашега везира убили, ви српске кнезове исекосте, и мене
” А господар Ђорђе само повика: „Потрчи коњик, а и пешак брже хајде!” па ободе дората и оде. Сва војска потрча, потрча и ја; а Немац Мата тобџија
” па ободе дората и оде. Сва војска потрча, потрча и ја; а Немац Мата тобџија повика: „Забога, господине прото, оста топ сам. Куда ћу сад ја с топом?
„и да ћеш, честити пашо, јошт боље уредити него што ми иштемо; како то кнезови народу казаше, сва војска углас повика: да живи наш султан Селим и наш везир Бећир-паша!
Возар одговори: „Наш је̓. Он кад нас добро -разгледа повика: „Гони чамац крају”. Ми изађемо из чамца, и назовемо му „добро вече”.
” Јошт неколико пођемо, а оно се нешто указа бело по води: „Ено, побратиме, гусака!” — Тек то Јова изрече, а повика думенџија: „Ко се плаши, нек у лађу легне”. — Ја и Гаја Николајевић легосмо у лађу, а вода пљусну преко нас.
— Ја и Гаја Николајевић легосмо у лађу, а вода пљусну преко нас. Док повика думенџија: „Устајте, ко је легао!” — Ја устанем и натраг погледам, а оно се опет бели и рекнем: „Ао побро, црни̓
Видиш да кажеш да је новаца готово нестало: а знаш куд си се занео и где си”. Повика Јова Протић: „Где смо да смо, дај донесите!
Таман пређемо на Кулићу Мораву, одмакнемо један фртаљ сата од скеле, трчи један човек на коњу мимо нас. Само повика: „Бежите, ето озго Турака!” а ми натраг, уђемо у скелу и на десни брег излазимо.
На обали има око 50 и више дењкова памука. Онда повика Миленко: „Дајте тај памук поваљајте на скелу, да у леђи узгред превеземо”, и Турци мисле: истина је!
Ту се поискуписмо и чувамо, да не би Турци у планину у робље ударили. Кучук-Алија се у Врбици заноћи. У два сата ноћи повика један из његове војске: ,Ај, чуј Србине: одоше Турци путем на Плочник̓ (великим друмом). Ми потрчимо.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Утом се помоли на врата газда Милун, а за њим се увуче полако и Голуб. — Баш добро! Ево и газда Милуна! — повика Видак. — А шта то? — упита Милун градећи се невешт.
— Бог с вама! Окан'те се ви мене! — Нема то окани се, него, де ти мени плати оне каце! повика трећи. — Каке каце? — Онаке! Сав ми шљивик истекао, онолики ми мал пропаде. — Нећу ја да знам за то!
Чим га виде, ћир Трпко стаде се смејати, па повика: — Бе, Витомире! 'оћеш у 'ајдуке? — Море, ово ти је дошло горе и од 'ајдука! — А што, како горе?
— Богами јес'! Један је кресао на мог чобанина и срећа те му није упалила пушка, а убио би га. — Ух, ух! — повика ћир Трпко уплашено. — А колико ги има? — Виђају се двојица, а јамачно их има још. Ваљда су где на великом Космају.
— Не можемо! За триест гроша, ако 'оћеш... — рече Витомир, па токорсе пође, а за њим и Тиосав. — Стани, стани! — повика ћир Трпко. — 'Оћете за седум цванцика? — Аја! ни паре ниже! — Е 'а'де, нек је сретно. Моји сте људи и муштерије!
Радоша подиђоше још крупнији мравци. »Није чист посао!« помисли у себи, па опет повика: — Чији си, бре, говори! Сад ћу да пуцам! — и нави пушку на њ.
Затим се, врло радостан, окрете начелнику и кроз смех повика: — Овде он, аф! И наже се те извади зверку из сандука. — Па то је мајмун! — учини начелник зачуђено.
— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако? Сврати мало амо! — Па сврати мало, Страхиња, сврати! — повика и Ћебо. — 'Оди, 'оди, брате!... — прихватише и остали. — Одмори се мало! — додаде кмет.
— Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? — упитаће Пурко. — Аја,... Не зна нико!... — повика готово -сав онај народ. Зарожани се опет замислише.
— одговорише Ћебо и Мирко углас. — Е не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очајању. — Миран, отргао се! — повика одмах утом на вранца, који се беше нешто усфрктао и почео копати ногом.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Даље не може нико! — рече Лазар. — Скачем стопу више! — викну Станко Алексић. — Мањ ти? — повика момчадија. Лазару писнуше оба ува. — Да видимо! — викнуше девојке. Станко приђе и стаде на мету.
Скочи двапут у место, али трећи пут удари назад. — Остав’ се, Лазаре, не можеш! — повика момчадија. — Ово није чисто скочено. Он је прекорачио мету! — рече злобно. — Нисам, јапане! — рече Станко. — Јеси!..
Цео догађај изиде му пред очи; срце му заигра од жудње за осветом... Дева се појави из честе. — Станите! — повика он. Хајдуци стадоше. — Ви ту очекујте, а Станко нек пође са мном.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Морам, слатка, исувише сам се задржала. дакле, збогом! — Та, та, фрау-Габриела, та шта вам се то вуче — повика за њом гђа Сока. — Та вратите се брже! Куд ћете тако?
И онако је велика повика од вас паора на нас »беамтере«! Ал’ други пут, бога ми, брез повећег комада сланине, ил’ печене кожурине, ил’ мало
Црњански, Милош - Сеобе 2
А старији му брат повиче: Остави дете па граби сено! Он остави. Али после застане, опет, крај детета, а брат му повика љутито: Рекох ли ти да оставиш дете, па да грабиш сено? А ти не слушаш!
Видећи га крај матере, на грудима, повика: Оће сисе је ли? – Видиш ли овај прут? Тебе матору ћу умлатити бијући само ако му још једном даш! Комад у шаке па једи!
Обема име беше Анђа. Тада дође и деда, а обе му приђоше руци. А кад деда виде њега, на ујниној руци, повика: Шта ти је, Анђо? Што носиш маторог чобанина? Ујна ће на то: Нека га, бога ти, бабо! Поплаши га Гоша!
Деде, Петро, дај нам мало медене ракије! Дед пољуби Гошу у руку! А и његова мати повика: Дела, благо мени, пољуби Гошу у руку!
Баш хвала прији Госпави! Да сам знала да те отерам раније, да ми дете не поганиш. У том му деда уђе на врата и повика: Шта си ми, Кезо, донео? А он се онда окрете матери и поиска чутурицу и даде је деди Гаврилу.
А он се онда окрете матери и поиска чутурицу и даде је деди Гаврилу. А деда Гаврило повика: Жив био, сине, кад си ми ово донео! А хвала и пријатељу Луки!
Дошао је свему крај. У идућем тренутку, Исакович се, и у сну, трже, и повика: Несрећници, сву ће вам децу Темишвар оловом засути! Дрека око њега била је заглушна.
Има тамо и усекованија језика, а неки су и у Сибир отправљени, због непослушности. Павле онда, пребледео, повика да је њега Шевич, кад је код њих био, у хусаре уписао.
Волков му рече на то да је Црква разборита! Исакович, међутим, повика да је лако црквеним људима, понизним и ласкавим, а без породица.
Зорич је одговорио, два-три пута. Одмах затим повика да је збор завршен, и да нико више нема шта да пита. Крећу наксутра.
Костјурин, међутим, повика да је сад доста и да се прелази на коња. Иде се у школу јахања. А австријски капетан имаће прилике да увиди да Росији
Нема – повика Костјурин – веће светиње, веће тајне, него то, да је, ето, сигурно да Росија има, у свету, пријатеља и брата свог, о
Теодосије - ЖИТИЈА
који је велики у милости и неизменљив у доброти, који познаје и чува оне који га увек љубе, и као што својим ученицима повика „Ја сам са вама и нико против вас!“ — био је и овоме помоћник на спасење и покровитељ од оних убица.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака: — Стој, осјећам чаробни мирис пржене рибице! — И мени мирише вино!
Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца. — Брже унутра да нам не попије ракију!
Око необичног човјека окупи се зачас велика гомила људи. Неко зачуђено повика: — Пази, пази, бијели миш пророк сакрио се међу своје срећке! Уплашио се лава. — Тако је, тако! — потврди скитница.
Онда се, опет на прстима, поизмаче далеко преко поља и отуд повика: — Ехеј, лаве, буди ноћас будан, доћи ће медвјед у кукурузе! Молим те, поједи га заједно с кожом!
— Ехе-хе, богме ћемо ми њега напсетити, намачкити и намишити! — весело повика мачак Тошо. Мећу тројицом савезника настаде повјерљиво шапутање и договарање, а кад се из мрака, од планине, зачу
га добро протресе, па му се свака кошчица, свака мисао и свака ријеч вратише опет, на своје право мјесто и он повика: — Уважени кнеже Крушкотресу, бјежи што те ноге носе, јер те траже двије страшне делије! — Какве делије?
— Ох, жив је он, дакле! — обрадова се Миш пророк, па се хитро успуза уз брвно и повика: — Савезниче Тошо, ево ме у помоћ! Шта ти треба?
Хајдемо Шарове! — А можда мене неће примити? — забрину се Шаров. — Како да неће! — повика Тошо. — Њему баш треба неко ко ће чувати млин од оног лопова Жуће, који му лиже брашно.
Шаров прилеже на ивици кукуруза, а мачак Тошо стаде испред њега и повика: — Мијау, изићи ми на мегдан, буволовче Жућо, лажове један, крадљивче брашна, зечја поруго, прасећа њушко!
— Аха, држи га, држи га! — подругљиво повика за њим Тошо. Чича Тришо је видио из млина завршетак те велике борбе, а кад је још препознао и свог Тошу, скочио је од
Црњански, Милош - Сеобе 1
укус гвожђа на себи, за један једини тренут стресе са себе ноћашњу врућину, запару од вина, очаја, мисли тужних, па повика колико га грло доноси војницима, завитлавши коња у круг, пред њима, тако да устукнуше.
Кад у даљини угледа звонике вароши, последњи пут повика слугама, које су биле заспале седећи, и коњима што су били упропашћени.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— А, а, а — учини Стијепо. — Мрмоња! — Мрмоња! Мрмоња! — Мркоња! — повика млађарија усред смијеха. — Мармон — исправи Крцун.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Затим се, у вези са општим друштвеним и интелектуалним напретком наше средине, дигла повика на ове недаровите сиротане. „Доста нам је маца, меца, куца и зека!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Када се после појаве Српског рјечника дигла повика на њега, он 1819. пође у Русију, са намером да тамо нађе и моралне и материјалне помоћи за свој даљи књижевни рад.
дућанџије, на мајсторе у »каишу« и »подвали«, на које се тада, у тренутку материјалне кризе на селу, била дигла велика повика у целој јавности.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Вешто је изводио. И колико је иначе повика била на њега да је ограничен, овде је показао зачудо доста окретности и умешности, тако да су претпостављени опазили,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ја и виде де право ка Саве Удесили дугоуве главе, Па повика дичним соколовим': Акобогда са трицама овим? Ал' најстариј' уши нарогуши, Окрете се да ме ногом бије: „Знаш да
“ „То су свати“ — повика Фатима: „Бјеж'мо, бјеж'мо“ — и све већ је спремно. Још једанпут гледнуше хајдуци, Погледаше тужно жалостиво А на
24. У једнога у дућана Очи му се поотеше, Кад ал' једна ту млађана, Па још сама декла беше; Он повика: „Ето леба! Така мени баш и треба!“ 25.
4. Једна бака виде муку, Мудра беше, мудро поче, Истрже му штап из руку, Још повика: „Не дам, чоче, Не дам тужна лонац' груват, Та у што ћу пасуљ куват?“ ИИИ ПЕСМА 1. Горе, песмо лакокрила!
„Амо за мном“, повика Милета, Разби браћу Турадија клета!“ То изусти, па коњица пусти, За њим наже онај Бајко пусти, А за Бајком Српчићи
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Зар месо у петак? — пита га. — Одлази, магарче један, шта је то тебе брига! — повика човјек. — Е, кад је тако, онда ћеш ти одсад бити магарац — рече му брадоња и некуд ишчезе, а мој ти се ждероња онога
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад тамо дођоше, војводе одмах кидисаше на њ, али он поби штап у земљу те цијелу војску опколи, па им с града повика да се предаду. Војводе га не послушаше, већ намјестише топове да пробију град и просуше жестоку ватру.
Он не престаје а оне већ душу да нздуше. Све то тако док царица повика: — Јој, ја више не могу! — па појми да се пусти — ал' хоћеш! нити се може пустити нит може стати.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Шта је?! Да није змај?!“ „Крадљивац звијезда у твојој кући! — повика сврака — Треба га тући!“ „Погађам ко је! — бака се сјети, у дворе корак управи свој — Крадљивац који с неба лети
“ Весело пара сину у трави, а дјечак скочи, повика: „Стој! Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри, био ми жив!
Дивља се рика кроз кланац ори: „Незнанче, ко си? Врата отвори!“ Из млина старог повика Ћоса: „Дивови, дјецо, јесте ли луди?! Унутра сједи чувени госа, храну му скупља милион људи.
друга, среће лоше, у планини омркоше, Мамузар је, тужна лица, био напријед извидница, попео се на јелику, па повика: „Кукурику!
Најзад — спазише брдо високо, под снијежном капом. „То ти је Килиманџаро, кунем се главом и шапом!“ повика мали лав од среће блистав сав . . .
Зар свет од млина па чак до врба?! Охо-хо-хо-хо, пуче ми трба!“ „Та што се чудиш? — повика Тоша, и већ би да га лема — И ја сам стигȏ до старих врба, а даље — ничег нема.“ — А ждрал ће: „Нисам из неба пао?
Зачуђен Жућа на прагу стао: „Погледај млина, у сан је пао!“ А Тоша за њим повика брзо: „Заспао није, него се смрзȏ!“ А деда Триша повири ван и рече: „Пао у зимски сан!
Поскочи Жућа, повика: „Људи, гледајте млина, ево се буди!“ И Тоша ђипи из лога уска: „Чујеш ли воду, по точку пљуска!
“ Препуни брига другари журе, уз ноге расту ледени жмарци, а када стигли, повика Жућа: „Погледај, Тошо, заспали старци!
„Ту ли си! — чича заигра брком. — Сад ћеш чути пошто је лук!“ — повика старац, па штапом —пук! Причали после, уз тиху кишу: — Истукло теле старину Тришу, врућу му, богме, скувао чорбу и
се шором, па равно иде пред кућу трошну старице Виде, до самог прага споро се пење, шиштећи дими, хукће и стење. Повика баба: „Јадна ми срећа, ето ми старог, пијан ко врећа! Опет си капут пропио, авај! У шталу иди, па тамо чмавај!
„Рођени Жућо, стигосмо касно! повика мачак. — Гозби је крај, неко нас јутрос претече, знај.“ „Ко ли је да је, дабогда пукȏ!“ залаја Жућа у гневу слепом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ах, фирија дракулуј! — шкрипну зубима, онда се изви изнад шатора и повика: — Јанкуљ, Живуљ! У суседном шатору зашушта слама и тек нечије мамузе треснуше пред шатором. — Одите унутра!
Уто се појави један војник: — Господине потпоручниче, довели смо га... — Ама, богати — повика весело и скочи. — Чекај, човече, да поједемо ово... — Знаш, интересује ме!
Свакога секунда стрепимо. Нерви су пренапрегнути, а мускули на вилицама грчевито стиснути. — Ено га! — повика нишанџија трећега топа и показа руком у правцу Дрена.
Командир понови још једном исту команду. Маса експлозива и челика полете из топовских чељусти. — Беже, беже! — повика неко. Кроз дурбин Угледасмо војнике оне непријатељске батерије како напуштају топове и пребацују се преко виса.
Са свих страна јављају телефонима да се пронађу лежишта митраљеза. Командир повика: — Батерија на рукама напред! Мускули задрхташе од силнога напора, а жиле да попуцају док се ишчупа ашов лафета из
А митраљез и дале цикће. Наши се гуше у ропцу, онако незаштићени, на отвореној пољани. — Ено га! — повика командир. — Нишанџије, напред! И после неколико тренутака врзина је пурњала од експлозије разорних зрна.
Разрогачили потпоручници очи, а дах зауставили и зинули, као да гутају речи. — Хајдмо — повика потпоручник Драгослав. — Е, куда ћете?... Довео бата за себе — вели капетан Станојчић.
Главно је да командир не сазна. Онда се наслони на сабљу, десном руком подбочи и строгим гласом повика: — Шта се вучете као мрцине. Брже, брже!
А онај испусти страшан крик, и, дижући руке, повика: — Не, Бога ради! Груја спусти пушку, али га је нетремице посматрао...
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
— одговори пекар. Жена познаде мужа по оним његовим зеленим, пакосним очима. — А шта је то с тобом, куку мене-е! — повика она из гласа, пљеснувши се рукама. — Ку-ку!... Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ми да полудимо од изненађења. — Дошле новине! — Ево исправке! — повика неколико гласова. Свет јурну гомилом и све се згрува око једног стола.
! — Та читај, ако Бога јединог знаш! — повика народ, јер већ бесмо готови да скачемо на стô и да се до мрака отимамо о новине.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
почела дражба; Истога часа се баба-Јока На два троношца уз плот скљока, Из грла, у ком округло је нешто застало, Повика, као кроз појачало: „Народе, остварују се луди снови, Препорађа се цркла привреда, Без милости, на сасвим другој
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
дуге пут небеса што се коче“, пушке, вјерне друге Црногораца (а у оно доба и Примораца). Неко из народа повика: „Та отварајте забога. Хоће ли овлики народ ваздан чамати овдје?
“ Цура излети, пушком у руци. „На здравље ви Бадња вече и Божићни дани, браћоооо!“ повика сердар што га икад грло слушаше, па опали из обје. Пет пушака плануше и затутњеше, за његовом.
Већ замахнуо бјеше да посјече бега, али овај опали из своје шешане па хитро из обје кубуре на Марка, а у исто вријеме повика: „А, Алија и Мујо, црн ви образ! зар ме остависте?“ Олово пови Марком.
Дуго је народ задржао мила госта ту на путу, а и дуље би, да ђакон не повика: „Ама људи, ви сте сви ругачи, ја мним! Нијесам дошао — (не ћаше но само за себе да говори кâ увијек) — само да ме
Кад то сврши, повика: „Је ли овако, браћо?“ „Јест, јест!“ Онда он узе први дио да га даде Милићу, а овај ш њим у тоболац; даде други
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
„Слава“, глас шести Преподобни оче, глас јеванђеља Господњег чувши, богатство и славу царства ни за што држећи свима повика: Љубите Бога и наћи ћете благодат вечну, и славећи љубав његову, те када дође у слави нађете покој са свима светима!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Што се .Ми, стари, политички не слажемо, то је друга ствар.“ Сви су то чули. Неколико грлатих повика одбило се од почађавеле таванице. „Ја живим само да тај дан дочекам. Здраво, Чакаранче!
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Требало је то пљескањем прославити. Требало је одморити се од пљескања. Ко зна колико би то трајало да Црноглавка не повика: — Будите се, устајте! Ферфелин, Ферфелинка и принчеви Ферфелини већ су кренули да улове златну птицу!
— рече јаје помирљиво. — Али најпре реци ко си? — Зар не познајеш своје срце? — чу се смех, а јаје љутито повика нека се не шали ма ко да је: он је камен, а камен нема срца. — То је нешто што припада само лудима.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Закуцаше још једанпут. - Иза врата се чуло само цвркутање птица. „До сто ђавола!“, повика номофилакс, „тресните јаче о врата, та ми смо државна власт!
Архимедес чу како неко обија врата његове собе. Усплахирен повика: „Пљачкашка стоко! Није ти доста што си ме пљачкала, већ хоћеш да прљавим ногама згазиш и моја духовна блага.
Цело друштво повика као из једног гласа: „Погоди ко је то!“ Он даде тачан одговор. Госпођица трже своје руке натраг, он устаде и окрену
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
заклопљени, руке опуштене, ноге раширене, ама осмех му блажен, а израз од извршене дужности задовољан; све док неко не повика за носила, те га убрзо на носилима и понеше и у кола за брзу помоћ положише.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
“ Тај је повик за мене постао као одах сунчаног поподнева и добио неку митску и магичну вриједност, попут повика: „Умро је велики Пан!” Тишина.
Причао ми је што се дешавало у мјесту послије мог одласка. — У прво вријеме страшно је било огорчење и повика на тебе. Нисам се усуђивао ни да те браним. Једини с ким сам могао да говорим о теби био је фра Анђело...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: — Господајте, људи! А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: — Господи, Господи, помилуј
« — Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи! Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. — Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване.
И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: — Паре!... Бацај паре! Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да
из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: — Остав’!... Ко ти то рече ? — Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже.
Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка. Коста, који беше последњи, повика: — Погибох, браћо, не дајте! Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток.
Наједаред косачи се пренуше. Неко иза њих повика: — Стој! Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.
Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: — Лези ! Лези ! Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица
Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: — Ено их! Пуцај! Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.
Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: — Помагај ! Ђурица се уплаши. Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав... Једва се сети револвера...
Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Тако и учине. Кад су се сви похватали, повика први: — Јесте ли се сви похватали? — Јесмо, — одговоре они. — Е, онда држите се ви чврсто, док ја опљунем у руке да
На то ће неко из народа звижнути, а жупник изненађен повика: — Но ки је осел так затепен да ни тега не би могел розмети?
Ћипико, Иво - Приповетке
— Пусти још мало! — замолила га и бесвјесно из његове истрже своју руку. — 'Ајдемо! — повика он изнебуха. — Или не знаш да си ми жена?! Не знаш колико сам се гризао у себи тебе ради!... Зар још мислиш на друге?
— Убићеш ми дијете! — повика она љутита, опазивши да се мали узнемирио и да, поплашен, у њу гледа. А кад оно заплаче, одлучно му се опре и,
А сијева са свих страна; чамац очиглеце не може да ухвати краја. — Ено му је растргла једро! — повика на вас глас млади рибар, звјерајући живо очима у правцу нападнутога чамца, и настави: — Гледај, сад га вјетар по вољи
Нећу трпјети идолатрије, — закључи парох и униђе у собу. — Спалићете нашега старога свеца...нашега завитника?! — повика за њим Жижица. А, нећете, побога!
Покај се, гријешниче, покај се!...И биће ти опроштено! — Али не: неће ти бити опроштено! — повика изнебуха у сав глас проповједник и дохвати сребрно распеће.
— Неће ти бити опроштено док се овдје, пред овим израњеним распећем, живим богом, не одречеш својих гријеха. — И повика: — Одричеш ли се? Кажи: одричеш ли се? Јер ће доћи судњи дан, страдање и шкрипање зуби...
—Исусе мој, милосрђе! — повика обоје језиво, са сузама на очима. И бану једна сусједа у кућу, па друга, трећа; питају проштење, љубе се и мире с
— вели јој и, смејући се, залаже њима. И, једући, угледаше црквицу између мрких високих чемпреса. — Пожуримо! — повика Божица. — Пожуримо! и раздрагано повуче Марка за собом.
Дечурлија, што пред крстом трчи, заустави се код њих, а оно момче што криж носи осврне се и повика: — Живине! Марко пречу грдњу. Криж прође, а он још игра бесно, разблудно... А људи се сучу и мрмоње...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Није случајно што је у дугој европској традицији проучавање књижевности било тесно повезано с проучавањем језика. Повика на филолошку критику, која је код нас била повезана с проучавањем језика.
Повика на филолошку критику, која је код нас била повезана с проучавањем језика. Повика на филолошку критику, која је код нас била повезана с неоправдано дугим неговањем неизменљивога „вуковског језика“,
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
„О, добро, сине, добро!.. Само да се Арнаути не сладе!..“ Онда повика: — У, ђецо, напокон вам било!.. Умукните! Не срамите ми мртва јунака!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Није могуће да он тако пише. Покажем ђенералу разговетан потпис, а он се чисто помами. — Пишите повика он гневно — и продиктира ми те на противној страни исте цедуље на којој је било Прапорчетово извешће напишем ово:
Најпосле Черњајев притрча мајору Велимировићу, (који је блед и скрушен седио на коњу), са стиснутом песницом, и повика од гнева промењеним гласом. »Војску ми дајте..е...е....., војску, војску, мени треба војска.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Станите! — викао сам, да бих прикупио људе. — Не на мене! — повика један четник. Четници се прикупише око мене. Прилегли смо иза неког заклона. Појма немам где сам. Везу смо погубили.
“ „Стао сам!“ — рече Господ. „Ко иде?“ „Бог...“ Трећепозивац зажмире да би боље видео, онда трепну, напери пушку и повика: „Напред!“ На три корака заустави Господа... „Шта рече, бре, кој’ си?“ „Господ Бог.“ „Слушај, чичо!
Неко повика: — Ето их! Пера скочи на сто и раздера се: — Братушко! Смех се разлеже. „Фикус“ га гледа заводњеним очима и, као
Пустићу још само један, контролни плотун. Док сам разговарао са командиром, пешак изви главу и повика: — Ено га! — и сручи се у заклон, где се сав згрчи. Погледао сам га у чуду, питајући се шта му би наједном.
— он скиде шлем и седе. — Кажем ја... да ћемо сад из почетка — повика Коста „Турчин“. — Води Бог рачуна о нама... птичицама небесним. — Кад су се разишли? — запита командир.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пак приступи к Цвет-девојци, Опаше је левом руком, Десном тури младо момче Па повика шупљим гласом: „Отварај се, неми гробе, Ево иде младожења Са лијепом невестицом.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Док одједном ударише таламбаси, цикну турска борија, и пуцањ престаде. Наша мртва стража повика с Томиног Моста: „Чуј те и почујте! Окренуше Турци на Вилусе! Увано ће у доњем Первану пасти на конак!
Поврви војска, народ, за мном кô, не буди примијењено, овце на солило. Код млина неко повика: — Стој! Ко је? — Војвода Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице и његова ордија — јави по команди барјактар.
— А ко сте ви? — Не питај, већ удри! Зар не видиш да су балије, шиљак им џамијски! — повика неко из ордије и испали из пушке. — Стој, не пуцај! — викну' ја. — Стој не пуцај! Држ'те се реда и команде!
Курво кучко, Парто калуђере! — Познадо' му грло. — Ето га, на моју душу! — повика неко. — Ама, каква је то наша мртва строжа? Они јавише да Турци окренуше на Вилусе, а види сад!
Ћипико, Иво - Пауци
— За парбу треба новаца, — опази стари, мотајући пешкир око главе. — Има новаца, дједе! — повика Петар и, извадивши кесу из њедара, просу новац по столу и, прије но што су старци и сестра могли га сагледати, покупи
— вели прво дједу па баби. А кад сестра оклијеваше да прихвати за перо, наљути се. — Немам времена дангубити! — повика на њу, и жена, у страху, дрхтећом руком постави криж. Дјед, баба и сестра пођоше.
— Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: „Машо” — Зовни и ти! —Раде! — повика Маша, а јека одговори. —Видиш, кад је човјек сам, може са собом да разговара... Разговорна је ова пећина!
И паде му у исти час на памет да је газда сва три дизела купио за триста талијера, а ваљада и за мање. —Чудо је! — повика као за се. —Да је и чудо, мало ми се мари, мени нуде толико, намећу се...
— Клекните! — повика поп Вране. Чељад махом послуша и скрушено прими папински, очински благослов ... Кад народ изиђе из цркве, сјећа се
А бог ти и душа! А кад Раде, примивши новац, оде, као досјети се, па повика за њим и каза му: — Узораћеш ми, болан, оно неколико бразда оранице испод куће: лако је то теби!
—На! Је ли ти сада доста? — повика, и осјети како ледено гвожђе утисну се дубоко у месо, и закренувши ножем шкргутну...
Једна женска... не лоша за наша мјеста... —Ола, Пиеро, дођи симо! — повика дебели трговац. — Опет ме зову, а знаду да не могу у ничем попустити.
— Већ ми је досадно! — говори доктор. — Зар нећеш подуље остати? — Најдуже до пролећа... Беч, Беч! — повика из Ненада, као иза сна, и пожури. — Опрости, — упита га Иво, кад га стиже, — ко у Бечу живеш, од чега?
— Држи! — повика Ивов знанац гоњачу с изразом велике бриге у лицу, и у тили час сјаше с мазге; но како је и он невјешт јахању, заплете
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Остадосмо у мрклом мраку. Ветар је већ био побеснео. Неко поче да паничи. Повика да ће се срушити кубе и да ће нас све побити.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Неко невидљив одједном повика: „Воде их сад из полиције у Суд.” Али паланка, погођена у савест, нема радозналости. На тај глас, све побеже с прозора
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Раскопчајте му блузу! Пипамо га, загледамо, али нигде крви. — Ево на чакширама крв, свлачите га — повика Лука. Положисмо га на земљу, али на њему не нађосмо ране... Лежао је он као мртав, готово без свести.
Никад краја. Гр-ру! Гр-ру! Гр-ру! Гр-р-у!... Гр-р-р-ру! Гр-ру! Намах се све утиша. — Шта је оно?! — повика командант. Извисмо се из заклона. Не верујемо очима својим.
Је ли тако? Станко је ћутао. — Реци, је ли тако? — повика командир. — Кад ви кажете, господине капетане... Тако је.
Бугарски војници се поколебаше и растурише. Али официри их вратише и онда кретоше опет напред. Где је пешадија? — повика командант нервозно и дохвати се за главу. Али где ће пре оно мало пешадије на оволиком простору!
Наједном заклокота митраљез позади нас. — Одакле ово сад? — повика командант и хитро се окрете у седлу, предосећајући неко зло.
у моменту задржа коња, па се хитро окрете према првој батерији, која је била у непосредној близини, и снажним гласом повика: — Дражо-о-о! Батерију на предњаке! Правац Горничево! — и ободе свога коња у правцу треће батерије, да и њу извести.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Венац окупљених људи узрујано се заталаса. — Дај ми је, дај! — повика неколико гласова. — Хоћу и ја испед своје куће да почистим!
Како су им сада биле мрске! — Како право имају оне на дом који ја морам да напустим? — повика дебели сељак кад виде како једна од рода уместо на кров — пада на ледину, и потрча да је дотуче мотком.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Милош више не шће ни искати, већ сам узе пак се напи вина. Док се Милош мало поначини, утом свану и ограну сунце; ал' повика са града Латинче: „Ој, чујеш ли, српски цар-Стјепане!
Пак побјеже преко поља равна, ал' повика Милош Војиновић: „Стани мало, бијело Латинче! Мило би ти било побјегнути!“ Пак поћера по пољу Латинче; доћера га до
“ Тек што Милош сједе пити вино, ал' повика са града Латинче: „Ето, царе, под Леђаном градом на ливади три коња витеза, под седлима и под ратовима, и на њима три
Мало време затим постајало, ал' повика са града Латинче: „Хајде сада, царе Србљанине, под највишу кулу у Леђану; на кули је копље ударено, на копљу је од
Мало време затим постајало, ал' повика са града Латинче: „Ето, царе, под бијелом кулом изишла су два краљева сина, извели су три л'јепе ђевојке, три ђевојке,
Кад ујутру јутро освануло, одмах позна стража од Арапа да у војсци не имаде Марка, па повика стража од Арапа: „Сад навали, љута Арапијо! Нема оног страшнога јунака на шарену коњу великоме“.
Кад ујутро бијел дан освану, и двије се ударише војске, опази га стража од Арапа, пак повика из грла бијела: „Сад уступи, љута Арапијо! Ето оног страшнога јунака на шарену коњу великоме!
се чардак из темеља тресе; па потеже сабљу зарђалу, ману сабљом здесна налијево, те он Мини одсијече главу, па повика из грла бијела: „Сад навал'те, моја аргатијо! Нема вама Мине од Костура!
Све повика мало и велико: „Бог да живи Краљевића Марка, који земљу од зла избавио, који сатр земљи зулумћара! Проста м’ била и душ
Док повика остарјели ђедо: „О делијо, мајке не желио! Не носи ми крило позлаћено, а тако те не одбјегло друштво јутрос рано у пољу
“ Ја не чујем, нити хајем за то што стар ђедо по пољу се дере, већ ја носим крило позлаћено. Док повика остарјели ђедо: „О делијо, обадва ти св̓јета!
Па повика Порча од Авале: „Слуге моје, извед'те ми ђога!“ Докле Порча седло опремио, дотле слуге изведоше ђога: довати се ђогу на
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— оте се Стрицу одушевљен узвик. Учитељ и сам појури према прозору, вирну напоље, па се окрену разреду и љутито повика: — Хватајте га! Сви за њим!
— Ихај, и ја ћу с тобом, чим добијем прве батине! — повика Стриц. — То те већ сутра чека. — Их, нек ме само Паприка једанпут кљуцне, ето ме теби у Тепсију па макар се одмах у
— Ђаволи ме одерали, ако прокисне и за највећег пљуска! — повика Стриц одозго с гране. — Ја ћу читав дан пресједити под овом буквом, па да пада не знам каква киша.
Тек тада, задуван и црвен, Стриц спази свој сламни шешир и повика: — Шта је ово? Неко ми изгризао шешир. Заиста, пола обода Стричева шешира било је откинуто и некуд ишчезло.
Неко ми изгризао шешир. Заиста, пола обода Стричева шешира било је откинуто и некуд ишчезло. — Стој — повика Мачак. — Знам ко је крив. Вирио сам иза дрвета и мислио да то тебе једе вук, а кад оно Сивац... — Једе мој шешир!
— Ихај, ово треба да види читави свијет! —весело повика дугоноги дјечак и брзо загребе уз прву букву. Попео се до на сами врх, све док му глава није изронила поврх треперава
Стриц попријети шаком и пожури кроз Гај, али мали опет крену за њим. — Марш натраг, чујеш ли! — повика Стриц, па пограби са земље неки суварак и баци се на малишана. Куја скикну и одскочи у страну.
— Аха, шта ћеш сад?! — злурадо дочека Николица и сједе под букву заједно с кујом. — Одлази одатле! — повика Стриц с грана. — Нећу! — Е, ни ја нећу да сиђем, шта ми можете ти и твоја ружна кујетина. — Ја и Жуја причекаћемо.
Чим угледаше њега и његову Жују, диже се весела граја: — Ехеј, ево Николице с приколицом! — повика први вођа дружине Јованче и његово лијепо црнпурасто лице радосно заблиста.
(Добро је!) Кад се поведе ријеч о колиби за дјечаке, Стриц повика: — Лазаре, начини и нама исту као Жуји! То ће бити најљепша колиба на свијету. — Исту, исту! — заграјаше дјечаци.
“ — Ол рајт! — повика Ник Булибрик. — То ће бити добро. — То, то! — прихватише и остали. Већ послије један сат над вратима шумске колибе
Камен звекну о саму ивицу стијене и распрсну се као бомба. — Ехеј, дрекавче, држи се! — повика он охрабрен праском своје „бомбе“. У истом тренутку испод стијене се зачу љутит глас: — Чедо ти је дрекавац!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Тако повика изгласа народу: »О, дружино, рече, браћо и коншије, одстан’те се сад ватре! Како гори нека гори, то ће се већ само и