Црњански, Милош - Сеобе 2
Чинило му се да ће госпожа Евдокија пасти и да је пребледела, самртнички. Али су их, и даље, сви гурали, једно на друго. Дрека је била велика. Смех се орио.
Држала га је за руку. Била је пребледела. А гледала га је право у очи, својим крупним, црним очима. Говорила му је да до њиховог пришаствија Вијени нема него
Чак му се није чинило ни нарочито жалосно. За њу је то било тешко, али пристаде, брзо – Исакович виде само да је пребледела, да га је гледала широм отвореним очима, ћутке, а после, да је замукла. Била је стисла руку, под грудима, на срцу.
Исакович је одгурну и хтеде да отвори врата. Она је стајала пребледела и задихана. Као неко дете, које покушава да се порве са одраслима. Хтео је да је, најзад, изгура.
Била је пребледела, јако. Па ипак, она, сагињући главу, узвикну, смејући се: „Ете ти! Шта све бива у посети рођаку! Нашчо ће ово изаћи?
У њима су била описана чуда. Госпожа Евдокија била је смртно пребледела, већ кад је та велика госпожа, Бечлика, у њену ложницу дошла, а била је занемела, збуњена још више, кад је крај ње
„Павле, серце, ето, стигли смо. Уморни смо! Не знајеш како нам је било! Нађе ли Ђурђа и Ану?“ Иако је била пребледела, Варвара је била лепа, можда и лепша него у Темишвару – друкчија, тиша, очи су јој се чиниле крупније.
Ова црномањаста, витка, девојка – која се ближи тридесетој – била је нетакнуто злато. Била је пребледела, смртно, кад јој рекоше да је тај дошљак, из сирмијског полка, доведен у кућу да је види.
нити предобила национ наш од Аустрије Вишњевском, курвару, већ целом роду нашем, крштеном, пружа своју силну заштиту. Пребледела, као крпа, госпожа Јулијана онда рече да ће Вишњевском рећи оно што је рекао, али што је, о њој, рекао, ником неће
Варвара се на то промени у лицу и уздиже на јастуцима, пребледела. Је ли донео вест смрти оца њенога? Павле јој рече, мирно, да је био у штапсквартери Витковича и тамо чуо неког
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— прекиде одједном и трже се кад виде како она хтеде да падне, па се, сва пребледела, леђима задржа за зид. — Ништа није. Шалим се, мајко, шалим.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Опет са бубњевима и урешеним Циганима, та литија водила је пребледела Милоја од куће до Куће, од трговине до друге, да се Турци обрадују својој принови, својем новом брату Турчину, и да га
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али кад тамо... мене нема. Прича ми он: — Знаш ли, Арлета је пребледела, Полета се значајно насмејала, а ја сам слегао раменима. Испао сам лажов.