Ћипико, Иво - Пауци
— Ха, ха! — обрну се младић, смијући се к Иви. — Знате, господару, њега зову Рого! —Муч', грдобо! —А брат му, Крње, лугар је! — настави Цирило. —Пас, господару, као и он; веле ти је зла учинио.
Ето, од сванућа, па до мрака ... Дуг дан, брате!... да се бар по подне закуња. — Ча ти говориш, Рого? — упита га поспрдно. — Биж'те, господару, испрскаће вас!... Видите да бали и одбалива...
Видите да бали и одбалива... То је смутња у селу, набаци се уједљиво Нико. — 'Ајмо! — диже се Цирило. — Гонићу те, Рого, до бога! —Муч', шугава козо! — срдито одврати он. А дјевојке се потсмјеваху.
— Дајте и мени мало муке! — јави се стари Анте и приближи се. — Не дајте ништа! — викну иза њега Рого и насмија се, као да говори у шали, па, озбиљно застригнувши по људима јасним живим зјеницама, надода: — Зар њима ко
Ма, ча се је дало — дало, јур ни друге! Без пинез не дам ни своме оцу... — Јемате правицу! — Претргну га Рого. — Зач ти петљаш, кад нису твоји посли? — окрене се к њему стари Анте.
— Не гледај друге; обазри се на оца ча ти проси ... — Боље да он проси него ја! — мирно одговори Рого. — Бише радит'... — И чагод друго, — јави се неко од људи.
— рече стари Анте и први изиђе... За њим изиђоше све један по један. — Нека греду! — рече Рого. — Ча ћете ви за њих поћ' у просјаке? — Доста су ми изили, — забрину се Ивин отац.
— Обидоват' је од веће! — Ча је то? Ако ће ко дат пинез, нека се вота! — јави се иза сна поспани вијећник Рого, једини тежачки претставник. — Реци оцу да не говори лудости!
Исто тако некима је и Рого позајмио. Тако је много људи одахнуло засве да су знали да је обична цијена бухачу шеснаест до двадесет новчића.
Он их све познаје, и жао му је што не види мојих врсника, који су у свијет пошли. Рого, брат лугарев, пјева на вас глас; до њега је стари Анте Рајић, а иза балдахина једва сена штапу вуче отац му.