Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ехе, зар још нијеси заглавио у бихаћкој „Кули“? — грокнуо би кум Рожљика. — Докле се ти мислиш скитати и гледати како ћеш нешто здипити? — Де, ти, де, широња! — весело је кријештао Циго.
Тамо се износи свакојака бакарна стареж и, док то калајџија стручно прегледа, Рожљика га пропитује гдје је све досад био, шта је видио, шта има ново и тако даље.
код њега и два-три дана, више и него му треба, наразговарају се и насвађају, а кад већ Мулић крене својим путем, Рожљика га и на поласку пецне: — Ајд, ајд, пожури само, да ти не измакне срећа. Ено је, управ замаче даље иза оне окуке.
— Охо, кога то видимо, ко нам то долази! — разгалами се кум Рожљика. — Отпадник Мулић, а? Промијенио си занимацију, је ли?
— Рђо калајџијска, није ти доста твоје потребе него још имаш кад и мојој незгоди да се ругаш — чуди се Рожљика и завирује у колица. — Дедер, шта то возиш?
— Аха, добро што ми то помену! — гракну Рожљика. — Имам ја управ нешто за тебе, само да добро платиш. Рожљика донесе из амбара велику гранату од хаубице и поднесе је
— Аха, добро што ми то помену! — гракну Рожљика. — Имам ја управ нешто за тебе, само да добро платиш. Рожљика донесе из амбара велику гранату од хаубице и поднесе је свом пријатељу под нос.
Мулић кисело гледа робу, па проциједи: — Тхе, није богзна чему, али теби, као другу, пет банки. Рожљика се избечи као да је срео медвједа. — Шта кажеш! Ово без хиљадарке не иде из мојих руку.
— Зато је Аустрија и пропала што је почела да харчи скупе ствари. — Па и Нијемац је пропао! — гракће Рожљика. — Него, дедер ти, ово нам је посљедња трговина, учини роду глас, поштено плати.
Калајџија прими гранату у руке, одвагну колико је тешка и преко срца рече: — Седам банки, више не вриједи. Рожљика брже-боље граби гранату из његових руку, као да би купац могао побјећи с њом, и урла: — Рђо над рђама, овдје има
— Па да, петнаест, уврх главе осам банки. — Ех, што ти је Циганин! — кивно се закида Рожљика. — Та овака је граната, болан, разнијела читаву моју појату, није ни сламке остало.
— заурла Рожљика тако рањено као да се заувијек опрашта с кућом и земљом хранитељком. На, ево ти је џаб-џабе, носи је, наједи се!