Милићевић, Вук - Беспуће
Неугодно га је дирао глас живота који долази споља, узбуђује, потреса, уноси немир и буди сјене. Он воли те полумрачне собе са спуштеним завјесама, гдје само одјекују, празно и поплашено, његови кораци.
ниском и ријетком пшеницом и зеленом бујном зоби, вијуга преко поља, с обалама зараслим у врбе које натапају своје сјене и повијене, погнуте гране у води, шуми кроз сјеновите шуме и бучи разбијајући се о голе, оштре, тврде кршеве и тече
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Могу рећи да сам дјетињство провео у том ходнику гдје се био вјечити бој између свјетлости и сјене, између Аримана и Ахурамазде.
Такав нам се људски створ привиђа неоткупиво оптерећен својом љепотом, заробљен њоме још прије рођења. Ни сјене каквог немира, ни трага препуштености слободном случају.
Она стална, дубоко урезана свијетла и сјене које је насликао умјетников кист била су јача од реалне свјетлости и реалне сјене, и, у сукобу тих свјетлости и сјена,
стална, дубоко урезана свијетла и сјене које је насликао умјетников кист била су јача од реалне свјетлости и реалне сјене, и, у сукобу тих свјетлости и сјена, добивао се несумњив утисак да је сунце оно које удара погрешне сјене.
и реалне сјене, и, у сукобу тих свјетлости и сјена, добивао се несумњив утисак да је сунце оно које удара погрешне сјене. Ето толика је, у својим крајњим степеновима, моћ умјетности!
Залази у гужву свијета, да се протаре у вреви, да осјети њену топлину, потплатима струже о плочник да се ослободи сјене која му се глинасто прилијепила за пете. А болесник је остао сам, незаштићен пред ноћи која надолази.
И волим то. Притајено присутан. Присутан без запремине. Као помисао, као сушта помисао. Као живот сјене. Уистину ми се чини да нити што желим нити што право осјећам. И с невјерицом испитујем то стање. Радујем му се.
Ћипико, Иво - Приповетке
А у ходу пред њим сјене, уз хуку и звиждук вјетра, око голих телеграфских стубова брже лете, не стижући се, преко тврда, још необрађена поља...
Ћипико, Иво - Пауци
Сунце шуму обасјало, па вршци младих буквица, рекао би, упалили се по њему, у прошарици испрекрштале се плаветне сјене и мирно опочивају на меком бакарастом сушњу. Ту, у прошарици, за љетњих, поподневних омара, Раде са стоком пландује.
А сутон већ је пао; сјајан бистар сутон пуна мјесеца што с неба грије и сјаји се као зимње сунце... и сјене по одгојку посташе загаситије и тајанственије.
Хоће силом да се освијести, но залуду. Магли му се... У свјетлости људи се протежу блиједи — као сјене играју му пред очима. Гледа њих и њу. Је ли то она? Изгледа да је преполовљена; и сви су у дворани једнаки...
Слатка сјета, пуна лагане поезије, постепенце испуњаше га, посматрајући те суре сјене како пуне доце, увале и поточине. Чим се оне дуље протезаху, бијаше му чисто лакше и слађе при души.
Поглед јој лута уоколо, прашта се с морем и с пољем, поздравља у души и свјетлост и сјене; — слуша гласове вјетра и јеку дубоких увала.