Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
магарца“, па и себе и чича-Тришу лупи неколико пута мокром чарапом по глави да се мало разбистре и узвикну: — Аха, сјетио сам се! Написаћемо оглас да је изгубљен мачак у џаку и прилијепићемо га на зид моје крчме.
Већ сам се зажелио жубора воде и клепета каквог млина — рече мачак Тошо и уздахну јер се сјетио свог чича-Трише. И тако двојица наших путника, један шарен, а други сив, кренуше у сусрет новим доживљајима водећи са
Матавуљ, Симо - УСКОК
Владика се мало замисли, па га погледа задовољно: — Видиш, то је паметно! То си се добро сјетио, мој вриједни Иво!... Него, познаје ли то дијете много главара?
Милићевић, Вук - Беспуће
Ко би то био да га тражи! Да није какав стари пријатељ који је овамо случајно залутао и сјетио се њега? Зашто да га узнемирује тај свијет? .
Неколико дана иза тога кад се је Гавре Ђаковић видио с Панеком, овај се сам доброћудно сјетио оне вечери и почео да се слатко смије: по образима му се тресло црвено месо, мале плаве очи губиле се и ишчезавале у
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сјећам се, кад год бих пошао да спавам заједно с дједом (да му гријем леђа!), старац би се сјетио свога млина и разњежено ми напоменуо: — Сад ћемо нас двојица да спавамо, а наш ће млинчић да меље, меље, читаву
Још је само запетљао читаву ствар, јер је Сава почео да тртља такве говеђе будалаштине да је дјед само уздахнуо и сјетио се својих спасоносних вила: — Чујеш ти, брат-Сава, још су оне моје виле у животу.
је постајао све куражнији, као да из оне литрењаче претаче и поново враћа у своје жиле све ватре прохујалог живота. Сјетио се чак и брата Саве и пожалио „што рђа није ту“, па да и он види вајде од ове стрмоглаве вечери, кад се бенасти стари
Како мене лијепо почитује мој унук. И антресу ми зна: село Горње Калиње, вели. О, жалости моја, и села се сјетио. Старац поче да шмркуће. Заводни очима и Цар Душан и пође по џеповима да тражи марамицу.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
А он јој одговори: — Па није ми — вели — ништа. Ето сјетио сам се своје покојне мајке, па ми се нешто ражалило и стешчало.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Та је сумња била основана, јер се и Шкељо у потоњу сјетио да је њеко излазио из мађупнице, а све назочне слуге одрицаху да је излазио који од њих.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Но изгледа да сам се прилично касно свега тога сјетио. Као што се уопште, по сили саме ствари, касно са сигурношћу освједочавамо о промашеном: о томе може да нас поуздано и
Обућарски син, сјетио се онога што је у том занату научио као дјете у очевој радионици, па је отворио малу обућарску радњу и смирено поживио.
Недјељом послије подне Егидио би се каткад сјетио свог тромбона и стао дувати у њ. Због тога су избијале дуге распре, јер је то дједу реметило поподневни сан.
престала та стална тежња према мајчином гробу и како то да су одједном наступила дуља раздобља а да га се не бих сјетио. И, наравно, томе нисам успио ући у траг.
Једном кад сам морао да обнављам у пожару пропале документе, дуго сам се мучио да бих се тачно сјетио године кад сам завршио студије и сличних података из формалног цуррицулум-а-витае.
Али тако спретно, тако непримјетно, да се човјек не би ни сјетио ако му сутрадан неко не каже. Питам се: зар дакле збиља по болницама, па и по боље уређеним, болесници умиру у собама
доста пријатеља међу лијечницима и за дуља сам се раздобља даномице кретао у лијечничком друштву, а ето се никад нисам сјетио да их о томе упитам! Но можда и није да се нисам сјетио.
Но можда и није да се нисам сјетио. Можда сам се устручавао, из бојазни да жар моје инфантилне радозналости не изазове осмијех, да не испаднем наиван што
А можда ме се већ дуго није уопће сјетио! — Што је од осталих? Виђаш ли кога од старих? — Понекад Мату. Срески је ветеринар, наиђе каткад овамо.
И, мало-помало, сви скупа тонули у анонимност. За дуље вријеме не бих о њима ништа чуо. А кад бих их се опет сјетио те упитао шта је од њих, људи нису знали да ми одговоре, или бих дознао да један од њих животари негдје у Паризу или
Налазили су да му то одлично успијева. А он као да се тога сјетио, па је страни акценат још и од своје воље појачавао. Имитовао је човек сам себе, понешто при том прегонећи.
У последњи час сјетио се да купи и сноп ракета. Припалио цигару, умотао се у бунду и повикао: „Тјерај!“ Пред самим улазом у село упале се
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
А он јој одговори: — Па није ми — вели — ништа. Ето сјетио сам се своје покојне мајке, па ми се нешто ражалило и стешчало.
Ћипико, Иво - Приповетке
И питао ме је у писму је ли ми што потреба. .. Сигурно био би се сјетио своје мајке! — Ућута часом, па, осмјехнувши се љупко, дјетињски, и, погледавши ме весело у очи, продужи: — Знате што
Ах, ето, исто сјетио се своје мајке! Старичино лице, причајући, чисто доби благ израз, израз задовољства, и мој се љубопитни поглед сукоби
Ћипико, Иво - Пауци
Сада га мори жеља за њом, таман као неко вријеме што га моријаше кад би се, ојачао, у ноћи сјетио ње — немирне, најарене, какова бијаше док је с њим нејаким лежала.
Раде се загледа у весео пламен, и као да се, тек тога часа, свега сјетио, очи му засузише, и учесташе сузе, и котрљају се низ образе... Људи код ватре напунише луле, пале и разговарају.
Он попође за другима. Тек у ходу разабрао се од узбуђења. Сјетио се да се с Маријом и Јуром право није ни опростио, да им није рекао ниједне утјешне ријечи, а они ето одлазе далеко
У тим часовима сјетио би се прве своје љубави, која се тако брзо расплинула у свјетлости роднога краја, у пољу, у Маријиној разборитој
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— То си добро смислио. Видиш, ја се тога никад не бих сјетио — искрено признаде дугачки Стриц и с поштовањем погледа свог нераздвојног друга. — Хајде, хоћемо ли сад кући.
— зашкиљи Мачак. Прокапаће и кроз најгушћу крошњу. — Е, тога се већ нијесам сјетио — простодушно признаде Стриц. — Онда се мора правити нека колиба — предложи Јованче.
Раније би често презао од сваког шушња, заобилазио шумарке, јаруге и пуста мјеста, а сад би се само сјетио да припада чети — Јованчетовој чети — и већ би храбро ударио посред најгушће шикаре, кроз таму и хук вјетра.
Пази, молим те, па и Жуја је женско, а он се тога досад није сјетио. XИИИ Луња је стигла у школу озбиљна, стиснутих усана, а чим је учитељ ушао у разред, она устаде са свог мјеста и
Замисли: изгори ти батерија, а ти останеш у мраку, у води. — Тога се нисам ни сјетио, мајсторе — рече Јованче и стресе се од језе. Како се више није могло даље, морали су опет натраг, у велику дворану.
Стриц избуљи очи и од чуда забаци шешир на потиљак. — Ау, ау, па ја се тога досад нијесам ни сјетио! Заиста, Јованче уопште није добио батина, ни једне зврчке. Сви се дјечаци грдно забринуше и сневеселише.
— То си се добро сјетио — сложи се Мачак. — А ти, Луњо, добро упамти што смо се договорили па немој шта друго кокодакати. — Их, кокодакати!
те рупе Јованче би често застао и замишљено је разгледао, док једног дана не рече Мачку: — Мајсторе, сад сам се нешто сјетио. Од ове би се јаме могла начинити Жујина тајна кућа.
— Види, молим те, чак ни овдје их нема. Гдје би онда могли да буду? Кад се први пут сјетио Прокина гаја, само је одмахнуо руком. — Какав Гај?
Његов је чукундјед био хајдук и тамо је погинуо. Како се тога раније нијесам сјетио. Правећи се да иде за неким другим послом, пољар је стао поиздаље да се навија око Прокина гаја, а кад је видио да
— забрза Стриц. — Онај ко је упао у Жујину кућу. Дугајлија само зачуђено хукну: — Уху, како се тога нијесам сјетио? Ето, досјетио сам се да је неко доље упао, а да је изишао —тога, видиш, нијесам.
— Још један јунак! — додавао је Јованче увјерен да је тај с пушком заиста неки небојша. Па би се том приликом сјетио и свог чукундједа Јованчета неустрашивог хајдука, на кога су морали вући топ, гарав турски топ и он би уздахнуо: —