Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Навћвар је предавао црковну повјест, догматику, ерменеутику и... све више ствари, али само послије „сијесте“. Из скуле опет би се Бакоња јавио своме врау да види треба ли му што, па би отишао да одзвони часове.
Послије сијесте отишао би да чешка стрица по листовима од ногу, па би заједно у скулу. Из скуле би на вечерњу, са вечерње у коњушницу да помогне Стипану и чистибаши Шкељу напојити коње.
— А-а — рече Думе. — Прије свега, сити се они златни ричи скуле шалернитанске инглешкоме краљу: „сомнум фуге меридианум“. — Немој ми, брате, спомињати ту твоју скулу!
— Немој тако, Думе брате, јер ћеш и ти пропасти прије времена, ти који знаш напамет сва поучења шалернитанске скуле!... А Тетка ће њему тужно: — Не брини се за моје здравље, Брне брате!
Бутре је пак долазио касније, као оно њекад Бакоња. Бујас уђе. — Нема скуле! — вели он. — Имају ники састанак. Ено и’ свију у гвардијановој камари... Па како сврши са Гргом?
— Ајдемо, момци! Јутрос ћемо раније, кад већ немате скуле! Њих двојица пођоше к њему. — Ја јутрос нећу! — вели Бакоња. — Боли ме глава. — Баш зато ајде. Шта си тако блид?
Ћипико, Иво - Пауци
— Ништа; одмах ћа! А да, реци шјори мами да ће платит' мулту; дошло је ради скуле... Добро си ти дите? А ча не греш, ди се скиташ кад је скула, а? Дијете се уплаши и обори очи. — Кажи, ди се скиташ?