Матавуљ, Симо - УСКОК
“ На то Потемкин заповједи да се смјеста прогнају из Русије и владика и Долћи! — Чудне ствари! — рече Јанко. — А послије тога ипак владика остаде вјеран
— Да не бјесте заспали — запита вођ. — Толико ми икад заспао душманин — одговори Јоле и смјеста се пружи, па то учини и Грубан.
Кнез рече насамо Крстињи: — Хајде тој Стамени Мирковој, и реци јој нека смјеста отиде, или пошаље кога, у Цуце, брату Мирашу, нека буде овдје сјутра до подне! То од моје стране.
— Зар се ти већ вратио? — запита. — Овога часа. — А шта би? — Појео је јабуку смјеста! — Рече ли што? Пита ли што? — Ништа, нако ове ријечи: „Мило ми се бити с таким јунаком!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Добро љето види се спрољећа, Добра нева прве неђељице. Док ђевојка, дур ђевојка; Кад невјеста, баш ни смјеста. Ђегод руча сив — зелен соколе, Ту и врана море вечерати. Ђе се коњи бију и играју, Ту магарцу нигда мјеста нема.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ми смо, болан, кâ звирад! Па угаси лулу, што и други смјеста учинише. — Па онда још ништо — настави Стипан. — Ми смо пошли из манастира у подне, па је, богме, дујо уморан и он би
Фра-Срдар се загна на њ, али га срећом његовом уставише, јер одиста ћаше награјисати. Гвардијан смјеста исплати најам Стипану и изагна га.
одмакли, сјети се војвода да је и фра-Срдарина међу војницима, па га стаде тражити, а кад га нађе, ижљуби се с њим, и смјеста га постави за главара лијевом крилу, а Вртирепа метну на крај деснога, а сам пред свима.
ноћас... не би... било... липо. Па онда и друге ствари да се што прије сврше. Наредише ђацима да смјеста звоне. Млађи фратри отидоше да уреде сељаке за спровод.
У повратку је опет имао посла на Великој оштарији за један дан, па се врати у своју парохију, и смјеста се увјери да је Срдар већ омиљен међу сељацима, јер га затече с великом гомилом у гробљу гдје пију.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
још ми је и сада нераздвојиво с њим везан Мисерере из Трубадура, те не могу ни дан данас да се сјетим једнога а да смјеста не искрсне и оно друго: кад год и ма гдје слушао звуке тог мелодрамског Мисерере, звуче ми као опијело над мојим
Требало се трзнути, пренути. Требало је смјеста, неодложно нешто учинити, подузети нешто у том поводњу времена. Дићи се, и не часећи часа кренути.
(Сјећам се да је бака смјеста отпустила служавку која је трагове тих цјелова на стаклу фотографије мог оца збрисала истом мокром крпом којом је
А онај још на ходнику припремљени поглед милих очица којим ће ми повирити у собу неће стићи да се смјеста угаси чим уочи да ја нисам ја: кратак час бленуће у мене, па ће опет приклопити врата, али сад већ малко увријеђена.
Амеба која се сјетила да је, захваљујући том својству, способна да постане кабаретска тачка. И смјеста је то искористила. Славни је писац увидио да „то пали”, да је човјек-амеба данас много тражен и дао се на посао.
више та невјерица, то пољуљано поуздање у наше тетиве, него сама негипкост: кратки хип размишљања пред скок, који смјеста укочи спонтаност и поквари све).
на приредбама, те су се припремне радње обављале иза спуштене завјесе, која се, на један његов миг (због кога се можда смјеста покајао), подизала нагло, као на препад, пресијецајући му одступницу.
Она ми је најпластичнија илустрација те истине. А ако каткад помислим да сам ту памет прекасно стекао, смјеста ту мисао сустигне друга: то јест, да то није било ни прерано ни прекасно, јер, ма кад је стекао, због оне апсолутне
Обојица смо осјећали потребу да сваку помисао, запажање, доживљај смјеста један другоме саопћимо. Баш као да смо непрестано провјеравали да ли наша унутрашња устројства раде сложно и сагласно.
Провинција! А чудно како и највећи љубавни занос, и најјачу загријаност може да смјеста расхлади нека ситница: мала неукусност, мали лични мирис од недовољне соањираности, најмања љага смијешног.
сад на ову сад на ону страну, сами један хип пожудно пронађене одлучности, нагло усрећујуће попут надахнућа, и смјеста је све превазиђено, све надјачано. Уоколо круг пренеражене шутње.
А нешто нас гони да запажено и помишљено одмах себи формулирамо најпрецизнијим ријечима. Поред оног ја које пати, смјеста никне оно ја које ту патњу окрутно запажа и хладно зарезује.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Па потеже дренову батину, ал’ се саже Тодор по дорату, — надвоје му седло разломио. Кад удари дреновачом Тале, ту се смјеста заметнула кавга.