Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Она их гледа обојицу. Оба из добрих домова, оба добри момци... није знала на коју ће страну!... Па, опет, Станкове црне очи освојише. Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет... Стаде радије гледати Станка него Лазара...
А она је буре барута. У то буре Лазар је бацио варницу, и барут је букнуо... Сад — не заустави!... Груди Станкове постадоше вулкан који је бацао све, а није примао ништа.
Иван завеза. Он је видео пред собом разљућена риса. Очи су Станкове муњом палиле... Дан је све више освајао. Сунце је пробијало кроз густо лишће и већ се осећала топлина зрака његових.
Он се решио да их извида поштопото. Баба Стоја само грађаше мелеме, а Петра, Јелица и чељад из куће Станкове лебдела је око рањеника... Међутим, у Мачви беше мирно.