Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Па зар овим да се посвете Дечани? Овим би се и але и гује плашиле! Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине? Па зар је ово вино за патријарха? Ово амброзија?
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Интересантна је песма како „српски крал Стефане“ и његов син Душан деле царевину, деле „Руменлија“ (то ће рећи Македонију и друге области које су некада припадале
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Знаш ли ти уопште шта значи то, тај процес, тај глагол, та глаголска радња: мислити? Мислио је Аристотел, Стефане, мислили су Платон и Декарт, Стефане, а не ти! МИЛУН: Ти мени каза да се зовеш Василије?
Мислио је Аристотел, Стефане, мислили су Платон и Декарт, Стефане, а не ти! МИЛУН: Ти мени каза да се зовеш Василије? ВАСИЛИЈЕ: Василије, господине поднаредниче! Василије Шòпаловић!
ЈЕЛИСАВЕТА: Василије, за име Бога, објасни му! Милун: Објасниће се у Престојништву полиције! Крећи! Стефане, треба ли ја кундаком да ти објашњавам? ВАСИЛИЈЕ: Али, господине поднаредниче, ја нисам Стефан!
МИЛУН (после краћег размишљања): Стефане, напред! ЈЕЛИСАВЕТА: Његова глупост превазилази сва моја очекивања! (Милун, са пушком на готовс, изводи глумце са
МАЈЦЕН: Можеш ли да покушаш да објасниш? Милун: Овај каже да се зове Василије. А овај му се обраћа са Стефане! ВАСИЛИЈЕ: Ја сам Стефан у једној представи, али сам у приватном животу Василије! Молим вас!
ВАСИЛИЈЕ: Немам ја девет руку! МИЛУН: Не почиње ни у 6, ни у 7, ни у 8! Не почиње никад! Је л сад разумеш — Стефане? ВАСИЛИЈЕ: Ја сам Василије Шòпаловић, а не Стефан! МИЛУН: Мислиш ти мене стално прекидати — Стефане?
ВАСИЛИЈЕ: Ја сам Василије Шòпаловић, а не Стефан! МИЛУН: Мислиш ти мене стално прекидати — Стефане? ВАСИЛИЈЕ: У реду, зовите ме како хоћете, само пожурите! О чему се ради?
И нећеш ми јести артију, него камен! И немо да Дробац с вама закити вјешала... Стефане! (Изађе са сцене. Гина, не без извесне нелагодности, приђе кориту, и почне механички да пере.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
А што ми се највише допада, што свачему треба наздравити! ВЛАДИКА ДАНИЛО Срећан ли си, игумне Стефане, како те је Бог весела дао!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Владика се диже, поведен веселошћу свога ђакона, више но ли његовим разлозима. „Шта бих ја без тебе, мој добри Стефане!“ рече старац искреним нагласом. „Бог с вама!“ поврну ђакон живо, „што би ми без тебе, наш предобри, свети Владико!...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Душо моја, Цвет-девојче, Буди само добре воље, Светла софра на нас чека: За софром је цар-Стефане Са Роксандом из Леђана, То су, душо, кумови нам; До њих седи јунак крилат, То је Реља од Пазара, — Он је, душо,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Али кад му је отац умро, напустио је права тако рећи пред последњим испитом. — Зар не жалиш, Стефане, забога? — Не жалим. Доста школе, сад долази право учење. — Зарио се у књиге, и сам је радио.
То му је општина сеоска много замерала. — О, господин Стефане, па бар овог света ради, који се угледа на вашу породицу. — Иде моја жена редовно у цркву.
Па не одржа да не каже лепу реч о деци. — Боље је имати деце, Стефане, боље! Друкчији је био наш живот док смо имали малога. Без деце, нема ни породице, ни школе ни цркве ...
Нема без деце ни народа, Стефане... — Можеш се преудати кад ја умрем. Ја бих и волео, Јелена, кривду сам ти учинио кад сам те младу узео.
— Ја сам била срећна кад си ме узео: Грк, и угледан човек, и дете... Теби је данас тешко, Стефане. Али немој да говориш против деце — све нас је мање и овде, и у Карловцима, и у Новом Саду, и у Вршцу: дошло време
— Држаће нас новац, као и до сада што је... останемо људи, а ако смо људи, увек је... — Новац?! Зар то ти кажеш, Стефане? Дукат је бесмртан, Стефане, и котрља тамо где има младости и живота.
останемо људи, а ако смо људи, увек је... — Новац?! Зар то ти кажеш, Стефане? Дукат је бесмртан, Стефане, и котрља тамо где има младости и живота. Стари Капетанакис није сиромашан, али нигде никога нема, па је прави божјак..
Очи јој дивље, али инспирисане. Харисијадес их не види, пола жмури, успављује га вино. — Стефане, наместила сам јастучић и ћебенце, прилези, одмори се.
” А Јелена у плач: „Јао, јао. Стефане, убисмо човека...” Па се Спида мудро одмакао од Јелене, и свраћао даље само старом Христодулу, суседу Харисијадесових,