Употреба речи сунца у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ко то жив прегорети може! Они дукати, од којих ни зраци божјег сунца нису им већма очи просвештавали ни срце услаждавали, а оне хиљаде раздате ком узајам, коме на интерес!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2. Је ли твој сјај твој говор? Јеси ли засјала кад су те о језик обесили?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Тако низ Дунав путујемо до Рама. Сад не знам или онај први или други дан возили смо се у захожденију сунца близу краја, док ето из куће човек сиђе поближе Дунаву, запита чији је чамац. Возар одговори: „Наш је̓.

, ако бог да ИНШТАНЦИЈА, лат., молба ИСХОДОТАЈСТВОВАТИ, рус. слон., израдити ИЋИНДИЈА, тур., молитва пред залазак сунца ИЋИ-ТУГЛИЈА, тур., паша са два туга (коњска репа) ЈАБАНСКИ, тур., туђ ЈАЗИЏИ-ЋЕЛ, тур., писаре, дођи ЈАЖЕ, слон.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Тако се сврши тај састанак зарошки. Рано на Петровдан, још пре сунца, сео је Страхиња код Змајевца, најхладнијег извора у свој Овчини, што је баш поред пута сеоског ниже куће Живанове.

— упита Бошко рано сутрадан. — И отишао — одговори домаћица. — Одиста? — Богами јест! Ја сам још пре сунца поранила. Видим нема коња за вајатом. Попнем се полако на чардак, провирим... Нема ни попа ни оног другог.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Нико више и не помисли да напада, него како да се спасе!... И прште све, прште као снег под зрацима пролетњег сунца; разбише се. Нешто удари на Засавицу, нешто на Саву, а остало наже натраг, с главом без обзира.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јован Дучић ПЕСМЕ Садржај КЊИГА ПРВА: ПЕСМЕ СУНЦА 2 СЕНКЕ ПО ВОДИ 4 ЗАЛАЗАК СУНЦА 5 У СУМРАКУ 7 ПАДАЊЕ ЛИШЋА 8 АКОРДИ 10 ПОЗНАНСТВО 12 ТИШИНА 14 ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У

Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јован Дучић ПЕСМЕ Садржај КЊИГА ПРВА: ПЕСМЕ СУНЦА 2 СЕНКЕ ПО ВОДИ 4 ЗАЛАЗАК СУНЦА 5 У СУМРАКУ 7 ПАДАЊЕ ЛИШЋА 8 АКОРДИ 10 ПОЗНАНСТВО 12 ТИШИНА 14 ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У

ВЛАДА 332 ПЕСМА 334 ПЕСМЕ КЊИГА ПРВА: ПЕСМЕ СУНЦА Пријатељима Алекси Шантићу и Атанасији Шоли СЕНКЕ ПО ВОДИ ЗАЛАЗАК СУНЦА Још бакрено небо распаљено сија, Сва

ПРВА: ПЕСМЕ СУНЦА Пријатељима Алекси Шантићу и Атанасији Шоли СЕНКЕ ПО ВОДИ ЗАЛАЗАК СУНЦА Још бакрено небо распаљено сија, Сва река крвава од вечерњег жара; Још подмукли пожар као да избија Иза црне шуме

Опет једно вече... И мени се чини Да негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца у првој тишини, у блиставој сенци смарагдових гора — Бледа, као чежња, непозната жена, С круном и у сјају, седи,

Све је мирно тако. На водама лежи крв вечерњег сунца, Дими се, и хлади, и мрзне полако. Албатрос је један кружио над водом, Залутао амо ко зна с кога мора.

ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ ПРИЧА О плоду збори цвет што падне, И река о хуци плимâ; О огњу сунца звезде хладне, А сутон о свитањима.

НАПОН Завапи клица: желим нићи, Из мрака, до врхунца! Из прслих груди ја ћу дићи Најлепшу химну сунца. Завапи крило: да се родим, Из страшног мучења крви! Звездама мирним да забродим, На сунце да стигнем први.

“ С истока краљи, обучени У тешко злато, стоје плачни; И жреци сунца, наспрам сени Просјачки вапе у час мрачни. Те тужне очи сунцокрета У мом су срцу отворене — Али су сунца накрај

Те тужне очи сунцокрета У мом су срцу отворене — Али су сунца накрај света, И тихо слазе мрак и сене. Помреће ноћас широм врти, Двореди сјајних сунцокрета, Али ће бити у тој

Помреће ноћас широм врти, Двореди сјајних сунцокрета, Али ће бити у тој смрти Сва жарка сунца овог света. СЕТА И давно траг људи куд неста, Још широм по пољима плину — Сав горки мир песме што преста, И

И давно мрак падне већ вани, И задњи лик ствари се затре — А цврчци од сунца пијани Још кличу за подне од ватре. Све траје на великој њиви, Све једном што суза нам зали; Јер стократни живот

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— вели бојтар. — »Клизи«, дабоме да клизи. Зато ти и велим да си точио и пио, сунђеру један. — Та нисам, сунца ми! Нисам бога ми! Нисам се ни мак’о а камол’ точио и пио.

Нег’ ил, њу, ил’ никоју! И кажем им: ако ми Јулу не дате, ја одо’ у солдате од своје воље... а и оч’о би’, сунца ми! — А шта они онда? — Е, п’онда су морали да малко попусте.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Ја, опет, најволијем кад спустим фиранге, јер како ме сунца зрак ухвати, одма’ поцрним. — Е, имате фину кожу. Сад је тек Чекмеџијић видео како фрајла изгледа.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Пара од сунца подрхтавала је над равницом и у оном лаком свиленом сјају сунчане магле и боја, мир огромне долине сневао је у некој

— А кад оздравим, на онај дивни пропланак, одакле смо последњи пут посматрали залазак сунца, одвешћеш ме. Водићеш ме под руку. Приљубићу се јако уз тебе, јако, тако јако да будемо једно.

Тако ми сунца и месеца у срцу ове проклете жене, само у њеном срцу и у њеној кварној крви вију се они, пуни смрада, дрви, што су

Африка

Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води. Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом.

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији

Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља, смртоносни. Доста је да им само неколико минути буде изложено теме

Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља, смртоносни. Доста је да им само неколико минути буде изложено теме или врат, да се

се сврши тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио пркосити божанству.

и грознице белцу је немогуће пити воду која није филтрована; остала су пића обично љута а од горе још сасвим врућа од сунца. Домаћини износе чаше са џином, после кога ми жеђ постаје још несноснија.

Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а вода само незнатно свежија.

пуној сунца. Кроз рупе се види човечији поглед, сјајан и неразумљив. Хипопотам игра са врло мало покрета; он трупка незадовољно у

Она није долазила, свакако бар није журила, а живот мочвари, испарења, сунца и воде пуне грозница начинио ме је тешким и џандрљивим.

Одједном осећам такву муку од врућине, сунца, светлости, мириса на суву рибу, уља од палме, чекања и љутње, да имам утисак да ћу се одмах онесвестити.

Типови црначких колиба унеколико су измењени; кровови су сламни, угаситији, шиљатији, као зарђали од сунца и непогода на врховима. Тако прелазимо у једно веће село — Тафире.

дувајући у сасвим примитивне мехове, потпуно наги, насмејани, џиновски младићи, обасјани су од огња, усијаног гвожђа и сунца, што пробија кроз сламни кров, који скоро додирује тло.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик оде у пешаке? Нема тога и неће тога бити, док је Сунца и Месеца на свету. Не прави се пешак од коњика. Где то може да буде? Неколико тренутака у дворишту наста велика тишина.

унедоглед, испод Енгелсхофеновог стана, полк подунавске ландмилиције, који је имао да се касира и који је изведен пре Сунца, имао је, на Гарсулија, дуго да чека.

А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.

Кроз прозоре суднице, узане, као пушкарнице, падали су у празну дворану румени зраци Сунца, споља. Сунце је почело да залази тог дана, над Темишваром. ИВ ИСАКОВИЧ, МЕЂУТИМ, ОДЕ, КУД ГА ЖЕЉЕ ВУКУ...

Многи су мрачни облаци прошли кроз његову главу. Шести дан свог бекства, тако при заласку Сунца, застајкујући да се избљује, Исакович је угледао, пред собом, пештанске скеле, као неко лепо привиђење, на крају

Крај све жалости, коју је у себи осећао, он поче да се теши, при првим зрацима Сунца, да ће он, ма како, стићи, ипак, до Бестушева. Стигли су били и гори, пре њега.

брдом које се плавело и које је, после, нестало, у вечерњој тмини, Исаковичу се чинила само као нека луда игра зракова Сунца, светлости вечерње, облака, небеса – нека омама људских очију.

Питао га је и како је ноћио у Рабу. Јесу ли му снови били лепи? Тек пред залазак Сунца, кад су се на небу појавили облаци, и кад је било захладнило, кола су зашла у неки предео пун шумарака и трске.

Божичка га је, међутим, за све време тог укора, гледала, милокрвно. После заласка Сунца, тог дана, Божич се, тако, лагано, приближавао месту, за које је рекао да се зове Визелбург.

Зрак Сунца кроз решетке затвора. То лепо расположење, тих очајних официра, чија је будућност била неизвесна, кварило је само то,

Код улаза, Исакович виде гомилицу, неких, кочоперних, стараца, који су чучали, и, на оно мало сунца, споља, грејали леђа. Једва су га удостојили мало погледа.

Кроз сумрачје, које се напољу почело да хвата, после заласка Сунца, на једној страни ходника. А да туп удар ногу одјекује, и напољу, у земљу, у небо, у Вијену!

Теодосије - ЖИТИЈА

Симеон чудесно, ходећи са некима светлим, преславно украшен неисказаним лепотама, и са пресветлим венцем светлијим од сунца, и њега као од унинија подижући и веселећи га рече: — Више не тугуј и не жалости се због мене, сине вазљубљени, него

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Земља је пуна сунца и светлости. Земљиште које се обрађује, црвеница (терра роѕѕа) по вртачама, увалама и пукотинама у кречњаку, иако је

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

се завараваш Ништа не пали нећу 4 Напоље из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора моје крви Из моје плиме из моје осеке Напоље из мог ћутања на сувом Напоље рекао сам

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Сетих се веровања да водени цветови живе само од изласка до заласка сунца и желудац ми се згрчи. Био је то један од оних грчева какве осећате док сањате како вас спуштају у раку.

Била је то дечја песма и била је лепа. Изнад јабланова више није било сунца и небо је било зелено као јабука, а на реку се спуштала хладноћа пуна светлих мириса биљки које расту.

Мангуп сам ја. Стојим у трпезарији крај огледала и у њему при одблесцима сунца гледам своју црвену косу, своју шашаву њушку с пегама и огромне, нечим као зачуђене очи, мислећи не пита ли се мама

Зурио сам у полутаму ишарану зрацима сунца који су као разнобојни рефлектори продирали кроз шарена окна. Поп је о греху и покајању а то је било оно што је личило

Бароница је тада била још дете. Данас је луда жена којој ништа није потребно сем сунца. Злато без нарочите гриже савести можемо да јој покупимо!

Шине су биле топле од сунца а између прагова избијала је млада трава још воденаста и хладњикава као да у себи чува мирис снега.

Атину, Истамбул, затим преко Арапског полуотока према Индији и још даље до Индонезије и Јапана у сусрет вечитом рађању сунца.

Караново је дремало у златном заласку сунца. Између њега и мене као да је неко спустио танку завесу од газе. Видели смо се, али не претерано добро, и то је

Одсјај сунца на маминој коси, оно нешто у њеним очима кад је рекла: „Ниједан? Мушкарац?” Додир њене руке на мојој, све је то било у

Сада смо седели на још од сунца топлој каменој плочи нечијег гроба и почињао сам да се јежим. Слова на споменику нису више могла да се распознају, а

Били су то тренуци спокоја какав сам осећао само у води. Лежећи на леђима гледао сам жуту ружу сунца како окреће небо око себе, и обале с мирисом врбака у наручју.

Моје усне биле су на њеном врату, на образима и свуда. Били су то пољупци у којима је било више воде, светлости и сунца него било чега другог. Сада сам сигуран да ћу их памтити увек!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Држи се суд, и сви буду на смрт осуђени, на вешала. Праве се вешала. Ту је и џелат и поп. Пре захода сунца сви буду повешани.

Црњански, Милош - Сеобе 1

у ноћ, задивљени и очарани близином вароши, велике и чудне, што је била прошла брзо пред очима њиховим, при заласку Сунца, кад су долазили.

Ускоро, слутила је сасвим до краја, како се догађа залазак Сунца, а исто тако и све појаве свитања, које је приметила, као кроз сан, пришавши свом прозору, каткад, одмах после поноћи,

Он их је крпио сам. Од хода, ветрова и Сунца беше у лицу дошао као бакар, задригао и очврснуо од напора. Опет се чињаше као пуно, тешко буре, са великим својим

Сјај Сунца не виде како се разлива са брда, у врбаке и поплављене шипраге и баруштине, над којима су летеле роде и вивци, које

Његове чакшире, што су му висиле као џак са трбуха, биле су црвене, али са дугим пругама, избледелим од воде и сунца. Каишеви су са њега висили, и напред и натраг.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Тако, рецимо, „на Велики петак прије сунца помете девојка кућу, однесе свеће на раскршће, куд и њен момак пролази, направи од смећа на три мјеста три крста

) Провлаче се нароткиње испод верига, камена, дрвета, суждребне кобиле итд., а то се најчешће врши пре истека сунца, за време неког празника, при чему је смер кретања од запада према истоку.

Њој се строго забрањује да иде из куће ноћу, по заласку сунца а нарочито у „глуво доба“, односно све до зоре, до првих петлова, јер за време ноћи „свака нечастива сила има власт, и

За „круту“ жену не ваља се да гледа помрачење (сунца или месеца), јер ће јој дете бити поремећене памети, односно, по некима, неће бити дугог века.

Недеља је раније била празник бога Сунца, а касније, са прихватањем хришћанства, постаје Дан Господњи. Недеља васпоставља митско време одмора, неделања.

у нашем народу постоји веровање да је опасно остављати бебине пелене после заласка сунца, по мраку, или када дува ветар, будући да би тада бабице могле преко ових пелена наудити и самом детету које је у њима

Ритуално купање врши се под потпорњем (где се плот подупире), рано изјутра (пре сунца).¹³¹ Неке биљке, осим у обредном купању, користе се и независно — у сврху терапије.

У истом крају чине и следеће: у младу недељу, пре сунца, узму купину која је на обе стране гране у земљу урасла, ставе је на кућни праг, „па се полагашно про ње преведе дете“.

На Косову, такође у младу недељу, пре сунца, дете метну на лопату, „па га три пута обнесу око куће, једни вукућ лопату, а други држећи дете и говорећи: ’Баци

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За себра увек верна животу, за себра који сунце воли. Ако живот изда и шева, и гуштери, сунца уживачи, и песникиња мириса, зова, за себра, себар издати неће, за себра који у поводу води по десетину себара синова.

без дуга, без колибара, без пролећних громова и одјека; за седам гладних крава без млека, за седам година без сунца и жара, за охлађених седам вулкана, за седам прашума сухога грања, за погашених седамдесет и седам лава - помиловања!

ЗА ЖИР Бродари ти граде беле лађе, соколари одгајају соколе, пчеле ти са сунца доносе саће, злато ти рибари лове у песку, себар са поља плодове збира, ловци скупљају рогове јеленске, преписују ти

Да се митрополити и владике сете сеница, са сунца изгнаних веселих просјакиња што огрнуте само шалом измаглица у јануарска јутра сиња дрхте испред паперте.

За сељаке бранковинске, за њихове псовке, за критику њину која не бира где ће пасти, која звезде и сунца с неба скине, која развеје ореоле са светаца и са власти; за политичке комбинације никле крај лампека у мирису џибре

старе, за оне чији је завичај на обалама прошлости остô, за њихово горко сећања задовољство, за оне који угашена сунца бране, који се сећају снегова од лане, тражим помиловање.

ЗА МАЂИОНИЧАРЕ Помиловање тражим, царе, за мађионичаре, што угледају ли сунца прамен у чијем делу, или зрно жита, или цела лета лелујава, што спазе ли коме на челу милости знамен развеју маглу из

без кваса, ожени хришћанком, да се изагна иза брегова и таласа богоугоднице земље наше, ван домашаја немањићког сунца и његова сјаја, да му се одузму и жена и деца - без њиног пристанка или са пристанком.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

за негу ваше коже и лосиона за негу косе, више леда у пићу и у срцу, шминке у ташни, све тамнија стакла наочара против сунца...

да су се у даљини видели плавичасти венци неких удаљених планина: нигде ничега — ни човека, ни жене, ни пса, ничег сем сунца и неба које је било толико плаво да је прелазило у тамномодру 6ојy мастила.

на котлину, подигнут на узвишењу уз сам бок планине, Замак је још задржавао у стаклима својих овалних прозора одблесак сунца што је тонуло иза западног венца.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Сад што иде даље, не умијем казати у пјесми, но умијем по просту, ев’ овако: „Господару, жељни смо те као озебао сунца, и ти нас дочекујеш као своју ђецу, али смо, богме, и озебли и огладњели, те да нам је што прије по једна оне ваше

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Свет је заносан зато што је такав какав је: Онде поток, Онде цвет; Тамо њива, Овде сад; Ено сунца, Ево хлад. Толиком здрављу, толикој радости и добродушности, ми данас можемо да верујемо само у дечјој поезији.

гласом); копница (комад земље на коме је снег ископнео); зашапорити (зашуморити); врндељити (заврљачити); гробљесак сунца и плаветнила; шигицати се (врцкати се); вртуља; срамећ и тутушав чоек (повучен човечић, шоња); ујењати (о разговору

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ Друг и пријатељ Бранка Радичевића, »једна од првих и највећих планета сунца Бранковог«, Атанацковић је у српској приповеци био оно што је Радичевић био у поезији.

до 1912, пробрао је као неку малу антологију Сунца и сенке (Београд, 1912). 1911. изишла је у Новом Саду његова драма Сукоби, 1904, у Мостару, збирка прозних радова

Милићевић, Вук - Беспуће

И већ се спуштао сутон, са небом на западу још свјеже окрвављеним од сунца, кад се он лагано приближавао станици. Успут га срете један његов колега, узе му цигарету дувана и двије круне на

могу да виде у непрекидном послу људе са раздрљеним кошуљама кроз које се црне прса, у прљавим гаћама, закриљене од сунца различитим шеширима који причају њихово мучење и пребијање по туђини.

И послије подне, кад су низ брдо силазиле гомиле жена, кад радници узеше поново од сунца угријане алате, кад се инжињер лијено и неспретно кривудајући узвера к њима, кад у поље поново одјекну његов љутит

он наслућиваше један тихи јад; он осјећаше да је раскрвавио њезину душу, да је у њезину безбрижну младост, пуну сунца и ватре, унио своје мразеве и зиме, да је мирно и хладнокрвно, послије једне преспаване ноћи, на то све заборавио, без

Он одби, и читаво вријеме сметаше га један млаз сунца који падаше кроз прозор на његову главу. Па кад читав свијет поче да се крсти, и Гавре Ђаковић се прекрсти и учини му

Сремац, Стеван - ПРОЗА

зева и кашље све наизменце, у комарнику испод стрехе; како чича Пера хитно промаче у шљивар, али не да гледа излазак сунца; како је азурни свод небески херметички приклопио земљу, обасуту ружама, па не да мирису ружином да ишчили, него нека

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

13 ТУЂИН 15 АЈДУК 18 ПУТУ КРАЈ 21 ВРАГОЛИЈЕ 24 СРЕТАН ПАСТИР 28 ДРАГИ 30 МОЛИТВА 37 ЖЕЉА 39 ЈАДНА ДРАГА 41 НЕКА СУНЦА 43 РАНЕ 44 СЛАТКА МИСЛИ! 49 ЈАДИ ИЗНЕНАДА 51 КЛЕТВА 54 ?

жубори По лисној гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце бега, Ал' нема њега Као пре, Нема сунца миленог, Нема мог.

Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.) НЕКА СУНЦА Јарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица.

Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два Мени ће да дā. (1844, 16. окт.

ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два Мени ће да дā. (1844, 16. окт.

Та знаће се Марко убојица, Убојица, љута пијаница, Докле мачи, докле чаше звече, Докле сунца, докле винца тече. Тамбур, тамбур, ситна тамбурице, Удри, побро, у сићане жице, Данас има, а сутра нас нема, Ајд'

Кажу ето сунца огрејана Да донесе нама бела дана, А мени се млађаноме чини Као мачак ноћу на сланини, Кад што шушне, а он од

Десно, лево мене нога води, Куда иђа јуче прељувена; Сунца јарког веће зрака блена За горицу чарну доле оди. Чу ли, чу ли, штано онде шушну?

Твоја добра, као сунца свет, Моји певи, кâ мирисни цвет; Сунце сјаје, сунце живот шаље, Цветак мири, али ништа даље. 3/7. 1844.

Но то на лицу његовом не пише. Бијаше лепо, беше прамалеће, А силни народ тамо-амо шеће, Тај тражи сунца, онај тражи лада, Ту видиш старца, онде момка млада, Ту видиш снашу, ту мому танану, А онде видиш рпу помешану, —

И заче се жиће друго. Лепо беше, ма не дуго. Брзо снова све с' обрну И намаче нојцу црну: Скоро сунца успомене Проби тмине те маглене, Ето, сину дивно, мило, Кâ некада што је било, Ког са неба свога трже, Па под

— Неста, неста сунца мила, А то сунце она била; Она сунце, а то амо Чини му се кâ луч само, Што јађане луче ита На та места страовита,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ипак сам био нераздвојан дјелић најпоносније поворке која је пловила пољем испод млада јутарњег сунца. — Ево нас, живи, здрави, посао завршили! — свечано је објашњавао дјед пред вратницама нашег дворишта.

Не види честито ни драгог сунца, ни облак над главом, ни тицу како лети. То ти је та вјечита робија која се зове тежалук.

о дрмогаћином мегдану са жандармима и сјај његова подвига треперио је и по мени као од неког скривеног невидљивог сунца. Дан-два касније ето ти пред нашу кућу жандарма. Водили су истрагу о Дрмогаћи, па се нешто, уз пут, сјетише и мене.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

На столу, поред кључа од подрума. ХАСАНАГИНИЦА: Код Хасанаге је било страшно. Ко да сам му војник, а не жена. Ни сунца, ни месеца. Уживао је да ме мучи, да га се гадим. Намерно није хтео да се купа. А љубоморан, љубоморан...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И свако јутро, пре изласка сунца устао би, умио се, очистио двориште и остале кутове. Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој воде и сео би на праг од

Само на његовом црвеном, меснатом лицу, спрам сунца, испод ока, ко зрно грашка, сијала је — прва суза. (1898) УВЕЛА РУЖА (ИЗ ДНЕВНИКА) „— — — Опет сам те сневао!

— А глас ти беше тако обичан, равнодушан. Лице тамно, бледо, суво и, поцрнело од летњег сунца, не издаваше баш никакав осећај. — Да — рекох мрачно. — А зар ти нећеш да је испратиш?

— Не, не! ... Оку, Миле, оку! ... Ох! Изнесох му пуну оканицу. Узе стакло, погледа га наспрам сунца, продрмуса ракију, брк му се насмеши, па наже и испи до пола. — Ах! — И стресе се. Затим узе мотику и оде.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Па и он је у боје разишао се цео, још лепши шар је разапео на листак овај бео. И нестаће му сунца, ал' трајаће тај цвет, јер то је онај неповред што песмом зове свет. У НОЋИ Ој љубавниче, месече! ој, љубо, ноћице!

Само на вршку брега висока, незнана соја, незнана рока, једно се дрво големо гледа, и сунца, и посред, леда векове траје, побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући

паше, зар ниси чуо како паша прети, ниси га чуо богом се клети, ако још једног примимо бегунца, нећемо више гледати сунца, већ само можда умирућ' срамно спаљеног стана гариште пламно!?

Обнови се дивска снага, ал' не види дана бела, светови се крећу грудма, ал' селена сунца нема. Од подвика Филишћана привиђа му с' битка света: „Кô је јунак”, див загрми, „са Самсоном да с' огледа?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати.

ткогод дође да потражи цара Петра каже: да цар Петар није код куће у својој царевини, него да је отишао код цара Сунца да се с царем Сунцем разговори, да га пита зашто нису зими дани тако дуги кано лети, и зашто су ладни, те му људи у

Но свуда му на то питање одговоре да је кћи цара Петра умрла, а цар Петар отишао до Сунца да га то и то запита. Цар Татарин окрене се по двору тамо и амо неколико пута и свуда види празно и да све ћути.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ДОКТОР: Земља освим движења око сама себе има друго око Сунца. МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш.

Ја сам идеалиста. Шта је то? То је то: што год видиш по свету, тога нема у ствари, него се теби само чини. Дакле, сунца нема на свету, него се нама само чини. (Увати Милоша за косе.) Шта чувствујеш ти, љубезни друже?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

до двеста кишних дана, А столећа од исушеног блата; Бродови широм свију океана, Чуда сликана бојом смеђег злата. Сунца маглена, сумаглице златне, Облаци које мокри ветар ваја; Потоп разложен као дуг, на рате — Тако се може трпети до

како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од близине сунца: Већ годинама у синкопи снимо, А наша љубав стари као вино.

Клонула си од шетње, оно поподне, кад смо Супијани од сунца упловили у сенке И свежу хладовину собе у Уја Фірензе. Волели смо се.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

После им дофурају „сунца татина“, и миц-миц све по реду, док једног јутра уз кафу не кажу прочитавши новине: „Шта оће ови студенти, ког ђавола?

Стално се нешто буне! Затим њихова „сунца татина“ окаже поново неке друге беџеве и пусте косице, па опет Јово наново! Седење по патосу у знак протеста!

Тип о коме ћу да вам причам, дакле, радио је на телевизији, уносио износио сумраке и заласке сунца и полумесеца, намештао балдахине, прикуцавао хоризонте за зид, верао се по планинама од картона, меблирао намјештај по

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Иван-цветом змија пузи. У страху су просјануле очи смиља иза нуле: иза сунца и месеца Бели анђел с крста слази; сном рељефним гуштер лази под крваво копље свеца.

Не множи се него дели. Са Урала снег се бели. У три круга једна тачка. Уврх Сунца лежи Бачка. У саксије Дунав лије: бидермајер, фантазије, чемпрес-древо, бакрорези, мадригали, сан о брези.

(Куд ваља слати голуба и гачка?) Затрудни једном, месечино сунца, с различка стидног док ми семе врда. Шта сунча више Ужарена тачка?

Издржи налет зрачних насртаја. ИИ Од палих речи творим ли небеса? У првом сјају месеца и сунца шарени жар се, играју колеса по писму свода - орах таме пуца; а „орган слаби“ мучи се и труди у љусци плача макар

Док грабеж-руљи злоба чорбу брља, злочинац пева, лихвар руке трља, фарисеј ћути - радује се подлац. Под совом Сунца царује тескоба, а исток жижи лампом с празног гроба. У светој тузи хлапе жуч и оцат.

ИИ Хеј, запад рђа!— Ми смо Леђан град. Са дукат-сунца испустимо жар да успомене, ружин водопад, све гуке туге распукну у нар.

уз јаблан-свећу земни квасац буја, а благи тамјан светих садржаја ореол гради где се сунча гуја под брижним лицем Сунца изнад гаја, што зрачним класјем, стргнутим са глога, јахачу купа коња зеленога.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Од луда страха промуца Жућа: „Ти си ми, Тошо, брат! Громове чујмо, па савез кујмо, нек ђаво носи рат! Док сунца сија и један трачак другови биће псето и мачак.

И висибаба, кривога врата, кроз снег се проби, сунца се хвата, а ту и тамо весело сине злаћано око јагорчевине, падином брега, скроман и снен, дукатом жутим осу се

вирова безброј ствара, увек је нова, несташна, млада и вечно — Јапра стара: хучи под млином дедице Трише, од сунца плава, мокра од кише.

У росно јутро, још нигдје сунца, он се дигао рано. — Кад ове стазе оставим — каже — сећај се мене, врано. Крај реке луња и гунђа тужно ко касни

“ Змијскоме цару вечито зима, прашуму сања и црнце неке. Кад нема врелог афричког сунца, овде га грију угљем из Креке. И ту се ујка марљиво стара и ложи ватру за смрзлог цара.

Од ватре се пламен опржио па је рану са димом завио. Зраком сунца песник море боде, пише песму површином воде. ЧУДАН ВОЗАЧ Баш у луци, на окуци, (ваљда вам је познат Груж?!

ОГЛАСИ „ШУМСКИХ НОВИНА“ Изишле, кажу, новине шумске, штампане сенком фином, цртане пером сликара Сунца, шаране месечином. Хоћеш да видиш малчице само новину ову знану? Из ње сам јуче нешто преписо.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

” ИИ ВЕСНИК ПРОЛЕЋА Под зрацима топлог сунца Природа се из сна креће; Са жубором бујни поток У долине мирне слеће. Само горе, на висини, Још се беле пусте равни.

— Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ! МОЛИТВА Кад за гору сунца зађе, Кад утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову ми даје

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Срца су нам ко велика звона о брегове ударала, долином пловиле свеће нама за душу. Гле, напасници у мехуру сунца, крв их купа! Ми пољем ширимо руке наузнак легли, потоци теку низа стране ко дуге сахране.

Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца. А злата ми нико није дао да речи своје извезем. Ево се утроба моја са подземљем сложила, а до

Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца. А злата ми нико није дао да речи своје извезем. Ево се утроба моја са подземљем сложила, а до пролећа плода дуги

Други су хтели да их бритвама дељу, на заласку сунца да их спале и кости у воденици самељу, а ја сам за делања крепка: смирих њихову жар каменом у теме и рекох: доста

Скучавам. Зар сада, мрцино, склони се с пута — знаш да не видим, црква се моја топи, од милине, нема сунца, вештице ме полако једу и мајка ми срце вади, и син. Андрониче, шта је с хришћанским рогом?

само што покрива рањена ждрела има ли кога још стварно жива да га пренесемо у своје собе крај црвеног гумна испод сунца на горње чаршаве ветра где се калпак за калпаком котрља? Децо где је семе? Зар да вас наследи трава?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Равница као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по која звезда. Те вечери, јула 1914, умукло је већ било и блејање оваца.

Данас је наређено да трубе више не свирају. Непријатељ је близу. Са смирајем сунца војници су размештали шаторе и у први сумрак већ су били легли.

Ми скретосмо поред вароши налево и загазисмо средином Мачве, све до Липолиста, где стигосмо при заласку сунца. ПРЕКО САВЕ Опет ситни мирнодопски послови.

Војници се прикупљају и са чуђењем гледају у разорени мост. Мирна сремска равница преливала се у зрацима сунца на заласку и губила се у даљини међу плавкастим брежуљцима Фрушке горе... Нигде ниједног непријатељског војника...

Опет их зауставише и тада војници напунише пушке. Поцепани и прашњави, потамнели од сунца, гледају мали пешаци у своје официре, очекујући наређење за јуриш.

Тако је протекао цео дан... Са заласком сунца борба се постепено стишавала. Још се само чули појединачни пуцњи у равници.

Са сваким кораком је расло осећање страха... Јер се гине, и никад више живота, сунца. А они мртви као да нас вуку, и ми као да не одмичемо, већ стојимо... а непријатељ .

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

55. Сеја брата на сунашце звала: “Ајде, брате, на сунашце јарко, Да се јарка сунца нагрејемо И лепоте красне нагледамо, Како језде кићени сватови! Благо двору, у који ће доћи!

За ран’, куме, за ран’, стари свате; Моли вам се женикова мајка, За рана јој снау доведите, Да донесе сунца у недрима, У рукав’ма сјајне месечине. 58. Кум дојезди, двори зазвонише. А где ћемо куму коња свезат’?

73. Весели се, женикова мајко! Три ти сунца дворе обасјала: Једно сунце момак и девојка, Друго сунце куме и девере, Треће сунце кићени сватови. 74.

Ти укажи сву своју љепоту, А и ја ћу своју указати.“ Цура сађе у поље зелено, Сунце скочи на брдо високо — Од сунца је гора усахнула, А од цуре срце у јунака. 150. Вуди мајка свог Ивана сина: “Устани се, мој мили Иване!

А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра, нит’ од сунца, Већ од јада дјевојачког. 183.

“Кад ја родим мушко чедо, ој ладо, ој! Чеда ћу се нањијати, ладо ле, миле! Јарка сунца нагријати, ој ладо, ој! За те не ћу ни марити.“ ладо ле, миле“ 231.

зора, рано јутро пре изласка Сунца; 2. муслиманска молитва сакрушити - скрушити, скрхати, здробити; осетити се жалосним, покајати се салаш - пољско

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Где ћеш сад опет? СОФИЈА: Да ухватим још мало сунца! ЈЕЛИСАВЕТА: А зар ја треба сама све ово да уносим? СОФИЈА: Грех је овакав дан провести у кући! (Отрчи према реци.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Да није најлепше љубав, већ за грумен Сунца убијати и рано умирати. СРП НА НЕБУ Ти незаборављена моја на родном пољу изненада женка, остај ми сенка, сенка.

Или сјај јутарње буктиње Сунца, што диже у бескрај, па нас љуља, у плаветнилу, као росну кап? Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи?

Не видим више ни знак, жутог, на брегу, дрвета. Јесењим зрацима Сунца, са Бачке, у прах небесних, лебде сад бат мој и шеве, са класја. Од земље одлазим.

Чекрци шкрипе, дижемо сидро. Излазак из Новог био је ведар и плав, при заласку Сунца. Нови, са својом плажом и свирком војне музике, са белим одећама жена, као малим једрима, остао је у сенци брда.

Смандрљао сам неколико фраза о томе како у Петровим пејсажима има један зрак сунца далматинског, који се кроз боје сјаји, и како нашу земљу, најпосле, један сликар, наш, монументално види, па сам се

Гони их, неко их гони. Паметни, мирни људи седе са мном. Ја их питам за винограде на Рајни. Јесу ли још пуни сунца? Питам их је ли истина да су Шпанији понудили локомотиве јевтиније него ико.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

је залазило и кроз шумска стабла протурило руковет косих зрака у ком је, као у каквом вијору, опијен сјајем заходнога сунца, играо рој мушица.

Ал одједном на путу Докле још беше на доглéду, Кад су на њену косу жуту Заходног сунца зраке пале— Он опази где носи Црвене руже у златној коси. Грешница из Магдале. ГОЛГОТА Мрачно је небо.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт... смрт без васкрсења... јесен без јарких боја,

А ти си све пробао, од свега окусио, па си сад сит и задовољан; ветрић те успављује, зелено лишће склања те од сунца, деца полако шапућу и ти си већ склопио очи...

капљица бисерне росе, а тамо, по речним дољама, дижу се облаци сиве магле, које у путу пресецају први зраци сјајнога сунца, што се иза планина већ помолило и мало затим обасјало сву околину, покривену бистрим капљицама росе, и оне, те бистре

Нема сунца, нема живота, — пропаст!.... ЗВАНИЧНА ИСПРАВКА Села наша паланчица зину од чуда. Свет се узбрујао као пчеле у уљанику

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Доста се налисте, несам ни ја Крсмановик! А ћата опет наставља: Бирам зраке врелог сунца — Плетем бич — Да ишибам овај свет! и показа руком по сакупљенима у кафани. — Куку, мајко! — чу се однекуд.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Брз одговор сваку недоумицу пресеца: Сат то утврђује помоћу сунца или месеца. Зар и он Ко чика Антон? И он И још сатова милион!

На једној страни Србија која муца и бунца, На другој он, чистунац, чистији од јарког сунца; Овамо, хиљаде професора, писаца и новинара Који на лепоту израза не дају пет динара, Брбљивих незналица, чије је

Ту су и многе мале власнице: Мишице, веверице и ласице, И невероватне оне шкртице Које се од сунца крију — кртице Што земљу гутају без предаха: (Јак је власнички нагон предака!

Одлично, Шврћо! Одлично, роде! Живот је пролеће са пчелом на цвету. Док има сунца, костију и воде, Може се живети на овом свету. ФЕНЕК Фенек је мала лисица.

Измеђ сунца и реке зачне се сплетка: Сунце је добре воље, а вода мрзла и јетка. Ноћас је погинула зима, без пуцња, без метка,

Те године — ох, среће моје! — Дадоше ми оловку црвене боје, Црвену ко крв кад се пролије, Ко залазак сунца изнад Голије. И док још беше орна и нова, Исписах њоме многа слова.

У МАЛОЈ УЛИЦИ Ко букет кликера трешња зрела Тамо, на крају моје улице На ограду је ниску села, Од млаког сунца сија јој лице Па је устрептала као стрела, Ко топла јара на крају села, Та трешња зрела, невесела ...

Дан: усна без пољупца Која слути и ћути. ФЕБРУАР У хладном сумраку, кукурек Сам самцит, бди у ували. Зрак сунца, и с њим овај век, У барици се плиткој пали, Трипут пали, три пута гаси: То вода жмирка у сутону.

” „Нас три смо јутрос, у освит сунца, Ухватиле вечног бегунца У кафани „Последња шанса”. У мраку смо чекале све док не свану.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ЈЕДНОЈ ПОКОЈНИЦИ Оскудна природа роднога ти краја, Кржљава и бона, без сунца и маја, Где мртвило хладно као авет дира, Нек дâ твојој души благотворног мира.

И ја видим друге пределе, и боје Друге, с пуно сунца, с две големе воде, Где шлепови ниски укотвљени стоје И бродови пуни у даљину броде, Где над мирном водом, у вечери

ПЕСМЕ ОБЈАВЉЕНЕ ПОСЛЕ ПЕСНИКОВЕ СМРТИ НА КАПИТОЛУ Ко огромна сабласт Вечна Варош спава, Док сипају на њу сунца зраци врели И док јулско подне тромо откуцава На трошном звонику цркве Ара Цоели. Све је тако мртво, и људи и ствари.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?

сијевањем и с великом јеком и с ломљавом страшнијех громовах; сто путах сам овђена сједио и гријâ се мирно спрама сунца, а под собом муње и громове гледâ, слушâ ђено цијепају; гледâ јȅком града стравичнога ђе с' пода мном јалове облаци,

путах сам у мојој младости из миндера у зору хитао на твој поток бистри и чудесни, над којијем огледујеш лице љепше сунца, зоре и мјесеца.

ВЛАДИКА (чита писмо од ријечи до ријечи) „Селим везир, роб роба свечева, слуга брата сунца свијетскога, а посланик од све земље цара. На знање ви, главари с владиком!

тама притиснула, пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидале, сакриле се виле у пештере — бојаху се сунца и мјесеца; бјеху мушка прса охладњела, а у њима умрла свобода, кâ кад зраке умру на планину кад утоне сунце у пучину.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Од капије до куће белела се калдрмисана путања. Из кофе на бунару цурила је вода, и беласајући се спрам сунца, капала је по плочама. Трава око бунара, по дворишту, и чак око каменова по калдрми одударала је тамније.

Кроз прозоре више ње, играјући се и добивајући ружичасту боју од црвених ћилимова, трнула је светлост од сунца, које залазећи иза брда, сноповима је обасипало варош црвено, жарко, као крв.

Застанувши, мало окренута у страну, са уздигнутом руком као бранећи се од тога сунца, света и граје, чекала је да јој откаче вео, и у том осети како се прибира, снажи.

Радосно се он на алату, у новом седлу, испрсује и хоће све испред себе да гледа: и чочеке, и њу, Софку, како се спрам сунца а у облаку од свиле и злата светлуца, а опет не може да се наслуша свирача, који, као последњи, морају око њега да

ју је опет иза ње онај простран под, патосан плочама и са влажном, трулом прашином, хладно обухватао и пунио језом. Сунца, светлости ни од куда није било.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Са шумном песмом младих грана, Кад се од зоре у даљини, К’о с плаве равни океана, Велики осмех сунца чини. Ти си ми дошла са тих страна, На престо моје маште села У помпи нада и ђердана И плавог цвећа с бледа чела.

Ти си у мају свог живота цветног, — А мај је диван и без сунца жарка; — Теби љубав људска сред живота сретног Не треба, изгледа као пуста варка.

мајка, утеши, уљуља У сетној песми мога завичаја, Тамо, далеко од заразна муља Живота нашег, испод тропског сјаја Сунца што буди на покрет и наду, Животом блешти, и греје, и пече.

При заласку сунца и зора кад гране, Остављен, тужан, у истом је ставу; Једино црне походе га вране И гракћу пропаст и срушену славу.

И сад пада цвеће... У ПОЛА СЕДАМ Богињи Пробудише ме к’о рубин црвени Зраци вечерњег сунца. Пола седам... Час одласка твога дошао је мени Тужан к’о ова јесен коју гледам.

ГОДИНЕ Као покајнице, у сећању сивом, На заранку сунца, нада и живота, Пролазе у болу, уморном и живом, Са лицем на коме нестаје лепота, Поред силуете нејасних брегóва.

Јер они су сунца што се увек дâве У сумраку наших брига, нашег јада, Што засипа живот мраком који пада; Ал’ њима се опет окрећу све

живот мраком који пада; Ал’ њима се опет окрећу све главе Погнуте под јармом наше судбе прâве, Кад с даљине плаве Сунца наших снóва у јесен се јâве.

ведар, бистар, и пун плодних клица, Небо пуно зоре, надања и вере, Раздрагана песма пробуђених тица, А зраци новог сунца свуд трепере. Доста нас је црна разједала влага!

И воља испну на горду висину, Вртоглаву, лепу, испод мутног плашта Облака, на домак звезда које гину Под зрацима сунца радосна и ташта. Али прва зора и крај свега гласи!

– Оне су исте к’о што беху пре — Ал’ ми се сада чини — боже мој! — Да њихов цвркут, непримећен, мре. И сунца давно жељенога сјај Још само тешке сенке свуда ствâра Предмета драгих у ведри час тај, Кад радост наша срца не

Нити ће скоро зрак сунца да пробије Зидове тврде наше дуге робије. Тонемо као труп Титаника. Мрак. Неизвесност. дуги, мртви часови.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Писао је за дуго и написао неколико листова, док се Адолф пробуди, мало прије сунца. „Гут морген, мајн либер!“ викну му Јанко весело, кад онај очи расклопи.

Вјеруј ми да ће те дочекати као озебли сунца, и да ће те прихватити као мене. Осим што ћеш тијем мене умирити, и њу ћеш избавити од зла.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— и при томе ломи сламку). Заклетве могу да буду ширег (Тако ми живота! Тако ми очњег вида! Тако ми сунца!) и краћег облика (Живота ми! Очњег ми вида! Сунца ми!).

Тако ми очњег вида! Тако ми сунца!) и краћег облика (Живота ми! Очњег ми вида! Сунца ми!). Осим тога заклетве се употребљавају у правом и ублаженом значењу (С места се не помакао, и Тако не имао среће

— (тј. да се тако слажемо). Добар ми дошао, и с анђелом дошао! Дуго ти се име спомињало, докле тече сунца и месеца! Душмани ти под ногама били, како Шарцу под копита чавли!

Танка као конопљика. Утањио се као стари дуб у лазини. Шупаљ као буква. 2 ЖИВОТИЊАМА Бежи кô сова од сунца. Бијел као лабуд. Бјежи од људи као дивље паче. Бира као медвед гњиле крушке. Бос као пас.

— Ако неће брука (напаст) на човека, човек ће на бруку (напасти). — Не гори образ од сунца, већ од поштених људи. — Без поштења нема живота. — Ко има образа, неће се закрити за прст.

— Нечисте руке, црн образ. — Чисту образу и суза је доста. — Не гори образ од сунца, него образ од образа. — И сунце пролази кроз каљава места, али се не окаља.

(Гдјекоји пак у шали кажу да земља стоји па волу, па кад во макне ухом, онда се земља затресе). ПОМРАЧЕЊЕ СУНЦА Сунце кад помркне сељаци држе да нека хаждаја, по имену Врколак, хоће да га прогута.

Пре више година неки пастир из села Врановаче доспије са својим стадом прије сунца пред Мрсињград, и пред градом угледа бијело обучену дјевојку гдје плеше.

„Само се бојим сунца, — одговори Тројан, — и никога више под небом“. Свети Димитрије дознавши то, да коњма пуне зобнице песка место јечма,

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад већ земља протужи Богу, да оће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола.

” И она се склони за врата, али ето ти сунца, па назвавши | матери добар вече, рече јој: „Мајко! ту мирише рајска душица.

А од куд ти овде?” Онда јој она каже сву невољу своју, и како је била код сунца, и покаже јој што јој је његова мајка поклонила, и рече како је сунце послало да пита месеца није ли он где видео

Кад већ земља протужи Богу да хоће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола.

Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати.

коњи, те одабери онака три коња каква ти је мој отац нарекао, али ако би се препали, а ти извади овај нож и пут сунца окрени да се обасја ливада, онда ће ти сви коњи сами доћи и као јагњад паднути пред тобом, те ћеш их тако похватати и

угледа ливаду и по ливади коња свакојакијех; кад сиђе у ливаду, коњи се почну плашити, а он извади нож и окрену пут сунца, те сину да се сва ливада засја као на гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како

“ А она рече оцу: „Одговори му: ако ми не донесе три прстена један од звијезда, други од мјесеца а трећи од сунца, ја га не ћу.

И он учини, и прстен му паде и у њему мјесец. А кад би у јутру прије сунца, рече му баба: „Пази добро, кад успомаља сунце, па кад помоли, гледај га кроз моје косе, докле са свијем изиђе, и три

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачно лице?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

” „Не дао бог, мој синко!” — одговорио је добри епископ. „Боље би било да полак сунца потамни него да лепша половица человеческога рода без света остане. Зна бог што чини.

Сврх свега, учите се добродетељним и поштеним наровом, настојте и трудите се да наука ваша буде као чисти зрак сунца, која ће мрак незнања, неразумија, сујеверја и злобе између браће ваше изагнати, а свет разума, человекољубија,

се све покрај једног поточића, поред кога стоје насађени велики ораси и друга древеса која га осењавату и чувају од сунца. На левој страни виде се брда и холмићи, покривени с виногради и воћњаци.

Петнаести дан дођемо дома и нађем мојега друга весела, здрава и румена. Но он се мени почне ругати да сам од сунца поцрнио. „Нека сам“, речем му ја, „кад сам видио што у мом животу нисам мислио видити!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Стипан стао насред ње, држећи једном руком коња за узду, а другом заклањајући очи од сунца. Фратар оста на обали, оградио објема рукама уста па им довикују: „По-лако! по-ла-кооо! Чувајте да се не при-панеее!

хтједе да сврне и Бакоња видје иза једне међе пуштеницу Јелицу, која својом једром мишицом бјеше заклонила очи од сунца. Бакоња ободе коња на противну страну и наиђе на њеколико момчади, која лешкаху у хладу код оваца.

Сви они који дотле не видјеше фра-Брну зинуше од чуда. А он достојанствен и лак, штитећи бијелом марамом главу од сунца, прође између стараца и уђе у гробље. Све се скркну око њега.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

У ДОЗИВИМА Ту сте: топли дане, рибо у муљу, трско Која шуштиш од сунца у мом слуху. Веверице, измишљена на грани: што ме дрско Гледаш, кад те ево нема нигде у ваздуху?

Кренимо, песмо, наш пут: од зла — горем! О могло је бити друкчије: сред влати Шуштиш житним класом, зрела, сунца пуна И ја мотрим твој стас што га ветар клати.

Уснама мичем: далеки двојниче Да ли наше душе још на исто личе? ПОД НОЋНОМ ЗВЕЗДОМ Док о теме лупа врелог сунца брадва Прљав од бусења а подобан ласти У гротло ћу првог кладенца наг пасти Макар ме сломила ледна вода на два.

Исте ме слике овде налазе: Ено се опет румен искоси. Данима тако сунца залазе Ко врели неки спори дискоси. Чупам се из тла као с кореном: Ко и свуд — и ту све већ престаје (У свету за рад

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Кукурузи су стидљиво помаљали плодне ресе, кријући их зеленим шаловима лишћа од врелог сунца, пред заранке. Цветање је голицало у ноздрвама, згушњавало јој дах, и она је подрхтавала слушајући Толино звиждукање у

Сунце се склонило иза рушевина кула и планина. Ветар, као да се дотад плашио сунца, брзнуо се по кукурузима. Две су сенке нестале у закланим и прегорелим струковима детелине.

рече гласно. Ако не буде син, онда... Опружи се на стомак и притиште лице на дланове. Тако оста, плашећи се ниског сунца. Лакше му је у жућкастој тмини пригњечених зеница. Моје је! Моје!

Вукао се кући да види Симку. ...Вече се примиче дугим сенкама док стопе сунца отичу Моравом. Аћим луња двориштем: рода облеће око оџака на коме су јој растурили гнездо.

Све да заборавим? И мислима се зло и несрећа чине. Жао ми је. Истина је јер плаче. Нека плаче, још нека плаче, до сунца нека плаче. Не би плакала да није. Ко зна какве су оне београдске жентураче биле!

Она, сигурно, јауче и боли је, а Мило јој је и радосно то што боли и што јауче. Зато ти коме ће она до сунца постати мати, кад дорастеш да ореш по женама, никад их не жали. Буди плуг и семе. И ори и сеј док не цркнеш.

Роса ситно звони у младој трави. Кад сивкасте главице маслачка постадоше жуте, уплакане од дуге ноћи и чекања сунца, он се сагну и поче да их кида, а њихови зелени вратићи облише се белом крвљу.

— ишчупа се из њега; нагиње се да га загрли; Ђорђу се шире очи, као од запрепашћења, у зраци младог сунца цело му је лице.

Влажна калдрма светлуца, шарена од лишћа и сунца. Десетак жутих пловчића дошепа до његових ногу. Ситно пиште, кљуцају травке по калдрми и јуре се пред њим.

Јесен, помисли Аћим. Андра погледа у Аћима: виле сунца, провучене кроз багремову крошњу и прозорче, наболе Аћимову главу.

Свете му се. Модрикасте усне. Отишла? Шаком поклапа леву дојку и благо је притиска да чује... Соба је шарена од сунца, венчићи сувог смиља упалили се и диме, под прозором занесено запева петао.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Такве очи старица још никада није видела. Подсећале су је на зраке сутонског сунца, цвет драгољуба, крила лептира. И нехотице, старица се забрину. »Можда су сељанке биле у праву?« помисли.

Судбина реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде. — Када бих постала небеска река!

Од тога трена њен лик није га напуштао ни у сну ни на јави. о одблеску сунца на мокром песку видео ју је, у оку звезде трептала је од облака беља, од коралне гране поноснија. Како да је заборави?

— Остаћу овде до краја света, ако треба! — зарицао се. — Ни погледати је нећу... Али, чим први зрак сунца паде на стену — он задрхта и пође ка обали. Затим се склупча крај њених ногу и прошапута: — Буди моја невеста!

Немир је у њој растао. Морала је да одбаци горњу, од сунца и ветра испуцалу кору, као да збацује изношено одело. Још није било у реду. Шта сада?

— кроз Мерсадове златасте очи прође зрак сунца, а читава соба плану светлошћу. — Где је та звезда? — дечак се наже ка Мерсаду, али овај одмахну главом.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

стоји на углу своје и Улице Седмог јула: аутомобили лете низ падину, ка Дунаву, у колонама, преко коловоза од црног сунца, а Господар Јеврем и његов коњ посматрају како се трговци, који су у дућанима баш на том месту, вековима, продавали

У исти мах, није веровао да се може узмаћи и зато се понекад трзао. На његовом лицу, црном колико од сунца толико и од несанице, ништа се није видело.

и гледале, непроницљивим очима, у небо које је те зиме својим знамењем изазивало страх, нарочито после помрачења сунца, крајем јануара 1804. године.

Тих дана је кише било мало а сунца много, Вук је слушао и бележио а гуслар је оцећао како се у њему, опет, крави топлота коју је заборавио.

старац, збуњен од сопственог узбуђења, доста клецаво корачао преко калемегданских ледина, све опакијих од августовског сунца.

УЛИЦА КАПЕТАН-МИШИНА Средином Студентског трга, између дрвећа које га заклања од јутарњег сунца, Капетан Миша промиче преко травњака и не гледа зграду која је, зидана у венецијанском стилу, и данас надмоћна међу

Тада се, кажу, у самом средишту ове раскрснице, назире круг у којем је светлост, као прамење црног сунца, најгушћа. Оно што, по свој прилици, није лако разрешити, то је недоумица о томе да ли је у кругу извориште или ушће

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

99 XЛВИИИ СВЕТЛИ ГРОБОВИ 101 XЛИX СПОМЕН НА РУВАРЦА 107 ДРУГО ДОБА (После 1880) 116 Л ЗАЛАЗАК СУНЦА 117 ЛИ БДЕЊЕ 119 ЛИИ ЉУБАВНА ПЕСМА 122 ЛИИИ СЕРЕНАДА 124 ЛИВ ЛЕТЊА НОЋ 127 ЛВ НЕ ВЈЕРУЈ...

или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина што је пак'о меси, А по тмини витлају се беси, А међ' њима прабесина спава Моју

тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни видило, К'о да никад премалећа Мом животу није било, К'о да никад није сунце Срећу мојy пољубило. Ј.

Врело жубори По лисној гори, К'о и пре. Ја сам млада Овде сада, К'о и пре. Сунце бега А'л нема њега Као пре! Нема сунца миленог, Нема мог!

Л. Костић ДРУГО ДОБА (После 1880) Л ЗАЛАЗАК СУНЦА Још бакрено небо распаљено сија, и црвени река од вечерњег жара; Још подмукли пожар као да избија Из црне шуме старих

Опет једно вече... И мени се чини, Негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца, у првој тишини, Тужна у сенци смарагдових гора, Бледа као чежња, непозната жена, С круном и у сјају, седи, мислећ' на

И идући стазом нејасном и тамном, Искали смо сунца и среће смо хтели. Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли.

а ти ћеш се пети, Пети непрекидно до кобног врхунца, Голом стопом, бледа, смрзла дете, Пружајући руке и вапијућ': Сунца!

„Пригрли ова јата благодатна!... И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло к'о кап сунца златна...“ И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти, и собу ми зари... Из кута мукло бије сахат стари.

Ј. Дучић ЦXXX СУНЦЕ Родио се на Јонском Мору, на обалама пуним сунца, тамних вртова, и бледих статуа, и, као галеб, окупао се у азуру, светлости, и мирису вечито загрејаних вода.

Небо и земља спе у томе часу! Само брз Тимок шуми и жубори... В. Илић Млађи ЦЛИИ ИЗ ЈЕДНЕ ШЕТЊЕ Горе сјај сунца, чар зеленог крша, Доле из крила суморне дивљине Отргнут Тимок бруји, и искаче Из црне, хладне, мемљиве пећине.

“ „Не“, - рече она - „страшим се тог врела! К'о гробни задах да их њега пири! Но хајд'мо горе, где је светлост сунца, Где лете орли, ветри, и лептири“ „Ал', драга“, - рекох - „пут је тамо стрмен...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

ли се у полет пуштати на лађици крилах распетијех, без кормила и без руковође, у бескрајни океан воздушни, ђе су сунца само капље св'јетле, а мирови једва видне искре; ђе ужасне буре господствују, ока смртну отворит не дају, већ га

улећела, од свачијех скрила се погледа до једнога који све прониче, - у опширно светилиште бића, ђе с' рађају сунца и мирови, ђе вјенчано биће с зачатијем, ђе се дуси бесмртношћу крсте.

“ Одведе ме у царство свјетовах. Како капља росе са цвијета или зрнце леда прозрачнога при погледу свијетлога сунца што у небо дигну слабе зраке, и ја, пламтећ величеством неба, подобно сам њима урадио: некакво ме својство дигло

Ево слабе и малене искре међу сунца пламтеће свјетове што богатством лучах бесмртнијех потапају простор и мирове! Да, искра је свјетлост породила,

“ „Висока ме воља назначила за ангела твога хранитеља: од дужности свете не одступам, колик' зрака од св'јетлога сунца; ти како си круг земни прешао, уску сферу безумног метежа, ја сам тебе пазити почео, кроз гомиле провео громовах,

„Они шари што се к небу дижу, те се виде у свијетлој сфери како лопте тмасте и безрачне, то су сунца, вожди созвјездијах: избјежају из мрачнога њедра по свештеној вољи миродавца; на небесна четир' краја иду да се

Мјесто очих да два сунца никну и идеју један вијек смртни да по царству небовлаца прате, не би њини свијетли погледи величества небесне

Зажега сам ја пламене буре у предјеле ноћи и хаоса, те ми буде сунца и мирове од сна хладна и превјечитога. Тамо свјетлост ужасне побједе над нијемим царством одржава, распрострања

Једнога ће сунца зраке сјајне шар движими земни освјетљати: моћ ће људи са својега шара на узано своје поднебије виђет доста

Из хладнога земаљскога њедра источници водах потекоше, сачинише океан опширни; луче сунца животворним видом растјенија рода свакојега на поврхност земну измамише; узмиљеше стада животнијех по воздуху,

Ево Адам у плот обучени са подругом у поља едемска. Тарућ очи од сна забораве, погледује сјајне луче сунца, погледује дивну сопутницу, погледује едемску красоту, благодари небу за милости.

О невини синови природе, о мудрости проста најсјајнија! До рођења св'јета истинога, ви пресретни поклоници сунца! Ви сте вјерни небесни синови, вас свјетила луче животворне носе к творцу, лучах источнику; луч је сјајна

Попа, Васко - КОРА

РАЗГОВОР Зашто се пропињеш И обале нежне напушташ Зашто крви моја Куда да те пустим На сунце Ти мислиш пољубац сунца Ти појма о томе немаш Понорнице моја Болиш ме Односиш ми дрвље и камење Шта ти је вртешко моја Развалићеш ми

шуми би се изгубио Али се увек пред зору У дрворед на своје место врати ПУ3АВИЦА Најнежнија кћи Зеленог подземног сунца Побегла би Из беле браде зида Усправила се насред трга У свој својој лепоти Змијском својом игром Вихоре занела Али

под собом Пажљиво навуче Навлаку жуту КАКТУС Боде Румени облак длана И киша лаже Боде ужарене језике Мазги и сунца И небо ножевима љуби Сенку своју не удаје И ветар лепотом даљина вара Боде податна бедра Искусних ноћи и невиних

у нама 30 Са тела сумрак свлачим Дан ми је нашао лице Ветар косу развеселио Поглед ми зачуђен листа Сенка из сунца ниче Свет на прагу срца стоји Опет обронцима плавим У глас ти бистри силазим По нашу чаробну

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Друга по реду је звезда Хермесова, која је синоћ зашла одмах иза Сунца, тако да је, засењену одблеском Сунца, не могосмо својим оком видети.

Друга по реду је звезда Хермесова, која је синоћ зашла одмах иза Сунца, тако да је, засењену одблеском Сунца, не могосмо својим оком видети.

Сада ћемо сачекати излазак Сунца“. Питагора седе. Над источним хоризонтом указаше се први знаци зоре. Он се загледа онамо као да нешто ишчекује; и

Њу видимо данас први пут у години пред сам излазак Сунца. Она је још јуче била толико близу Сунца, да ју је одблесак Сунца чинио невидљивом за наше очи.

Њу видимо данас први пут у години пред сам излазак Сунца. Она је још јуче била толико близу Сунца, да ју је одблесак Сунца чинио невидљивом за наше очи.

Њу видимо данас први пут у години пред сам излазак Сунца. Она је још јуче била толико близу Сунца, да ју је одблесак Сунца чинио невидљивом за наше очи.

Он беше тај који је унапред претсказао потпуно помрачење Сунца, виђено у нашим крајевима. Баш онога дана када је то помрачење требало да се деси, сукобише се војници Лидијаца и

Изненадно помрачење Сунца ули обема борбеним странкама толики страх, да већ започету битку сместа прекинуше и мир склопише.

Тим сазнањима доведена је хронологија Египћана у тесну везу са годишњим обиласком Сунца. „Прастара и пребогата великим делима је историја Египта.

Када Питагора упре свој поглед према западу и онде опази облаке, баци га и према истоку и премери оком отстојање Сунца од хоризонта. Тад рече својим ученицима: „Сада ћете сагледати још једну изразиту појаву хармоније васионине“.

Лево од пута зелениле се ливаде, виногради и маслинови воћњаци, а десно је блистало море у зрацима пролетњега сунца. Али нашем номофилаксу беше тешко око срца. „Шта онда“, размишљаше он, „ако риболов не успе?

„Трудио сам се да прочитам слова велике књиге природе и тражио истину свугде и на сваком месту: у зрацима сунца, у ваздуху, на мору и на копну, у мртвом камену и у живим бићима; тражио сам шта то све држи, креће и преображава.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

бујна, пуна свежих боја, и посута правилним редовима косача у кошуљама, бљештали су у свој раскоши величанственог сунца што се родило иза кише.

А сад сам се успео на величанствени плато са кога раздраган, поново оживео посматрам рађање свога новог сунца, циљ живота. То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба.

А тамо у дворишту било је ваздуха и пуно сунца и неба се доста могло нагледати. И удисао је Свилар алапљиво онај, усред јулске припеке, свеж и сладак ваздух и гледао

до бола снажном грчу освете, црну своју кошчату и жуљевиту песницу тамо према њој и, сав засењен оним крвавим пожаром сунца, грозно претећи, шкргутну зубима. И небо је било сво крваво и мир црвеног сутона владао је.

Ја сам бежао од витла. Ја сам трчао кроз траву, и горе су цвркутале тице. Преда мном далеко, поливена златом сунца, нежно и лако лелујала се поља, плавила се брда. А горе, горе се смешило небо, моје небо, мило моје добро небо.

ПОНОР Сасвим горе, на вртоглавим висинама Геммyпаѕѕа, стајали су они сами, раме уз раме, и чекали рађање сунца. Над њима је зјапила прозрачна дубина неба, под ногама друга, црна безданска дубина понора.

ње. Хтели су светлости и топлоте, осмејка и радости, хтели су сунца. И оно се јавило. Ветрић једва чујном гамом пронео се кроз траве, преко љиљана, по леденим пољима, по највишим

Он је нађен усред цвећа, на једној красној узвишици боровог парка, где се убио при заласку сунца. Он је био девојачки леп, али је његово лице одавало ужас једне страшне патње коју је тако одлучно успео да прекрати.

да ти кажем, да су ми живи и здрави моји Циганчићи, ето овако је било: Ја сам, господин председник, седео пред кућу, сунца ми сам седео, па сам придремао.

Зраци сунца које се рађало занесоше му очи. Потом угледа цело велико и црвено сунце, које се роди иза брега. Кад узе нов рам да

А кад нам зраци великог сунца, што се појави иза положаја, ударише у замагљене и крваве очи, кад под руком осетисмо од убрзане паљбе вруће и

У ноћи, у болним тишинама ровова, завитлаван мећавама, затрпаван олујном кишом челика, без сунца, без пролећа, без ваздуха, без вести о својима, сањао је, чекао, надао се, веровао.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

На свим вратима била су дебела млијечна стакла; она на десној, сунчаној страни сјала су у жару, оживљена жутилом сунца које је надирало и чисто превирало преко оквира, а у брушеним рубовима ломиле су се зраке расипљући се у јарким

колико сам у њима опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на

Неисцрпне су, напротив, биле радости које ми је подала игра миша. Заробио бих у огледалцету зрачицу сунца, одразио је с мале површине стакалца негдје напоље, на мрку плоху самостанског зида, на збрчкана лица двију домаћица

То мало стакалце у дјетињим рукама и једна заробљена зрака божјег сунца били су кадри да дјетету даду илузију да је и само постало један мали господ бог.

Ја сам редовно присуствовао тим сијелима и слушао те разговоре, у дане кад није било сунца па дјеца из родбине и сусједства не би дошла на игру с плавим јабукама у ходнику.

таласаво разлијегали над варошицом, а жене по „балатурама” дојиле дојенчад на последњим, већ готово водоравним зракама сунца, родио се у мени по први пут панични оцјећај.

Помислих да на свијет пада вјечна ноћ. Отада сам често доживљавао такве сутоне. У један такав залазак сунца — мајка је била негдје у посјетама, тетке у цркви на вечерњи, а дјед је са својим пријатељима сједио пред читаоницом —

на хоризонту; а застор хоризонта спушта се непосредно за том оградом: дрвена љеса у дну ограде води равно у авлију сунца које залази. За шкољку, заједно с њом умире небосклон њезине седефне коре.

свилених буба, власнике малих ткаоница, солидне газде који се много зноје и који новим, још крутим марамицама тару од сунца опаљено чело и презнојену кожу својих зелених шешира.

па и нехотични, покушај заробљавања узвраћао сам инстинктивним трзајем, као кад нам полажу руку на раме спржено од сунца. А како је та нетрпељивост (већ тада!

неке правилно округласте, неке дугуљасто елиптичне, а неке двостаничне, сличне осмицама — провиривала је ту и тамо од сунца пожутјела позадина јелове дашчице.

је стајао насред собе, с чекићем у руци, велик у своме дјелу; посувраћени рукави кошуље откривали су му бијеле, од сунца скривене унутрашње стране подлактице, мекопутне у својој гаванској бјелоћи. — Но, што кажете? Није ли боље овако?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.

Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца. Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.

»Што ли је то тако ?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа... Баш као и они чворкови са бреста !« Ђурица се сад сети детињства.

И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету... Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

И се склони за врата, али ето ти сунца, па, назвавши матери добар вече, рече јој: — Мајко, ту мирише рајска душица. А мајка му одговори: — Нема ту, синко,

А откуд ти овде? Онда јој она каже сву невољу своју, и како је била код сунца, и покаже јој што јој је његова мајка поклонила, и рече како је сунце послало да пита месеца није ли он где видео

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

А из венца, а из снова, Мелодија и звукова Забрујаше песме цвећа, Песме сунца и облака И анђела и јунака И младости и пролећа: То је била песма страха И падања и уздаха.

Види се мој гроб... Мени све се чини, Да сам у дане, без сунца, и сиве, Што беху налик ружној месечини, Умро к'о дете: смрти перспективе Изгубише се ван мене, по тмини, И моје

Ил' то корача дух пропале среће, Пропалих мисли, напора и снова, Као опело за мртво пролеће, Као залазак сунца и брегова, Као коб моја да заборав сплеће?

Још је било сунца и зелених грана, Ал' мирис пролећа ветрови разнеше, К'о и свело цвеће плавих јоргована. Мени ништа тада познато не

И ми нисмо више И нећемо бити оно што смо били. Све тише и тише Подносимо дане, Овај видик сунца и магле и кипте. Ту су руже знане И промена иста, Само наше песме већ су по'абане.

Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.

И доћи ће сни И раскош и живот под твоја окриља, И завичај рада, где нам снага спи. У кући под небом пуној сунца, биља, У кући нејасној и чудној к'о сан Срело се нас двоје и живот без циља.

И зачудих се откуд код ње снаге Да црне слике све одједном скине, Да ми издвоји из паклене јеке Дан здравог сунца, једне очи благе, Осмех детињи, мирис душе меке, Док се свет рве и док маса гине.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

наших голубова, живине и оваца, од нашег величанственог јата гусака које би се јутром дизале под облаке, а са заласком сунца враћале са својих хранилишта у тако беспрекорној бојној формацији да би се пред њима могла постидети и ескадрила

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

кажу: ”Одведе ме у царство свјетовах, Како капља росе са Цвијета Или зрнце леда прозрачнога При погледу свијетлога сунца Што у небо дигну слабе зраке.

Тако је и било. Са лампом у руци, пробудио ме је много пре изласка сунца и одвео у коњушницу двема мазгама које су ми биле додељене.

Следећег дана устао сам много пре изласка сунца, пошто сам целу ноћ провео у размишљању како да се ослободим несносног придиковања овог верског затуцанка, коме није

Али ја нисам желео брзо свитање јер сам хтео да до изласка сунца растојање од фармера Брауна буде што веће када буде сазнао да сам нестао.

”Како капља росе са Цвијета Или зрнце леда прозрачнога При погледу свијетлога сунца Што у небо дигну слабе зрачке” Поглед у даљину, са висине на којој сам се налазио, у близини хоризонта, открио ми је

Кад сам завршио са хлебом, заспао сам под топлим зрацима априлског сунца. Сањао сам да се у згради где су ишли они студенти сакупило много људи у намери да ми уруче неко академско одликовање.

Он је био стално окренут заласку Сунца, чија је светлост већ бледела, а ја окренут жељно према његовом изласку, као некада на пашњацима мога родног места.

Сваки излазак Сунца откривао ми је нешто ново у овој земљи, која је за мене још била непозната. Он је размишљао о прошлости, а ја о

Хрвали смо се и хрвали, а можда би се хрвали и до заласка сунца као Краљевић Марко и Муса Кесеџија, према старој српској народној песми, да судије нису прогласиле борбу око штапа

Уживање у веслању и топли зраци јулског сунца гонили су ме да се бацим у језеро и загрлим таласе, који су некад давно пренели Виљема Тела на безбедно место, пошто

На врх Титлиса успео сам се идућег јутра при изласку сунца и угледао лепоту Урна, Швица и Унтервалдена, онакву како ми је описао мој енглески пријатељ.

Кад год бих запео због неке речи, они су ми прискакали у помоћ. Пред залазак сунца, пред нама се указао Београд. Узбудио ме је његов величанствен изглед и одмах сам проговорио течније српским језиком.

Ћипико, Иво - Приповетке

Осле кишило је дању и ноћу, као да се небо прогалило. Вејавица, прсак и ветар измењиваху се на махове. Сунца ни за лек. Цела природа тешко је омртвила гњилоћом и каљежом. Ноге су скоро увек мокре.

Браћа у тамници с дана у дан све више опадају, и у страху су да ће се игда сунца нагријати. Наслућују из сучевих ријечи да би се могло догодити да их уврсте у турске поданике и предаду турским

жеља за љепотом простора и љепотом веселе свјетлости, испољава се у силној чежњи за старим навикама; желе да се огрију сунца, истрче и уморе од труда, и осјећају да им је лепше било и онда када су у страху од своје куће бјежали у црногорске

Часом, па иза наглих облака сунце извири и обасја их. — Нека сунца! — рече момак сам собом и извади из торбице комад круха, нуди и њу, и залаже се.

Обоје у себи носе клицу из роднога краја, поджежену у путу свјетлошћу сунца и свјежином морске пучине. И хтјело би једно другоме да нешто љубазно рече, но немају ријечи да изразе своје осјећаје.

Он би хтио за њима у цркву, но боји се сеоске дјеце, па се крије. У цркви најпрво уставише јој се очи на зраци сунца што пред прозором од свода трепери и ниже пада на слику светога Антона, а мисли никако да јој се среде: све јој и

прирођене осјећаје, одговара на жупникове упите, а кад крене из цркве, у очима једино собом понесе ванка ону зраку сунца што је треперила пред прозором од свода и падала на слику светога Антона; — и док изиђе, бјеше јој лакше.

а у одмацима, и за најбоље тишине, изненада вал пљусне о хриди, и морска птица, из тмице што се по гудурама од сунца крије, у дубокој ноћи јави се, као да нариче...

Али стари смионо заметне разговор, као да није ту мрца, па и остали слободније одахнуше. А кад се прве зраке љетњега сунца помолише и весело заиграше по пучини у хиљаду пламичака, људи се почеше договарати што да ураде.

на удару вјетра, раскиданих грана, посрнуо, — а пред њом, на врућему жалу, рибарева дјеца, прогорјела као земља од сунца, скачу и усрћу у валове; — и све је гледам онако прислоњену уз онај бор—самац, док чамац весело не заплови у свјежи

Гледајући кроз прозор у залазак сунца и на морску пучину ускога затона, у чијем се мору љуљушкају бродице и огледају сеоске куће, некако умекша се и науми

Жижица загледа се у под, у једну пругу сунца, и причиња се да слуша и разумије, а Букало пуши лулицу — он пуши на кратки камиш, па би рекао да му дим избија из

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

једна његова песма почиње првом и завршава се другом од ових двеју строфа: Узми на радост са мојих дланова Малчице сунца и малчице меда, Као што Персефонине наложише нам пчеле.

Са женикове стране, међутим, невеста је дочекивана као грањавање сунца, као његов долазак. Ово друго је веома наглашено у песмама које је Вук прикупио, али од онога првог, од тужења, једва

Радост у куће косовских Срба долази – како се то каже у песмама о невести – као мало сунца под марамама: Ој убава, убава девојко! Ено иду кићени сватови, Носију ни сунце под мараме.

главу повезала, месецом се опасала, а звездама накитила (ваљда се мисли да су на марами, појасу и оделу шаре у облику сунца, месеца и звезда).“22 После оваквог објашњења слике мењају смисао.

хијастичко (послепре, препосле, послепре, препосле): О плоду збори цвет што падне, И река о хуци плима; О огњу сунца звезде хладне, А сутон о свитањима.

То је звер која се скрива од сунца, које га ништи и које се он труди да савлада.“57 Човек у обличју звери, или териоморфни човек, то би заправо више

поступак, за који лако налазимо примере: „људи који прођу личе на аутомате од каучука и гуме“, „црнином балканскога сунца од каучука и мрака“, „над куполом катедрале клати се сунце у болничкој кошуљи“, „све чежње обесићу о канделабар јутра

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

се зато што: „Кроз прозоре више ње, играјући се и добивајући ружичасту боју од црвених ћилимова, трнула је светлост од сунца које, залазећи иза брда, сноповима је обасипало варош црвено, жарко, као крв”.

ју је опет иза ње онај простран под, патосан плочама и са влажном, трулом прашином, хладно обухватао и пунио језом. Сунца, светлости ниоткуда није било. Једино из олтара[. . . ] тако удешено да [...

О томе се саопштава управо онда када јој се самртни поглед гаси: „Сјај Сунца не виде како се разлива са брда, у врбаке и поплављене шипраге и баруштине, над којима су летеле роде и вивци, које

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

3адовољан је био ораховички Турчин: његов брат је тога јутра по изгранку дивнога јесењега сунца убио Селмана Чибуковића...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Српска Зора« 1878. ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... Јеси л’ гледô слепца Кад пева и гуди, Како диже очи Кâ да сунца жуди. Он не тражи светлост Да се њоме снажи, Светлост је у њему: Он топлоте тражи.

Ситне вале задњи зраци сунца злате Кô поздрави из даљине непознате. И галеби хрле гнезду још за вида — Гнезда су им у пукоту стена, хрида.

Кроз јата добрих звезда, крај сунца, крај месеца, Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, Већ близу наше земље осетио је умор, Привлачила га земља

Звержине) Ако турска пушка ћути, Нађе с’ други удес љути Који борцу Црногорцу Не да душом одахнути Ил’ налегну сунца зраци, — Од омаре, жеге дерне Сасуше се бистијерне; Камен нема воду дати, Па се соко жеђу пати.

Опачило и грдоба За њега се не приања. Тешко ј’ добром међу злима! Осећа се у самоћи — Ал’ да нема јарка сунца До века би било ноћи.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Него очи без вида, Ил’ девојка без стида. Или дан без сунца, Ил’ ноћ без месеца. (Евици) Благозрачна Хелено. ЕВИЦА: Моје је име Евица.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

РОЂЕНДАН 200 ПЕСМЕ УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ ЗА ОНЕ КОЈЕ ВОЛИМО (1955) УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ Будим је због сунца које објашњава себе биљкама због неба разапетог између прстију будим је због речи које пеку грло волим је ушима треба

Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма оставила самог на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо где не постоји време, где једна светлост жута негде у висини чува отисак твога лица.

звезда куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују сунца Крв моја заспала под каменом не бунца због пакла из земље ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени

пакла из земље ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам

На звучним обалама где древно завршава море каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо. Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе према врховима који загубише нам траг. Ал лудо не веруј томе мору које нас вреба и мами.

Ту је све име или реч. У времену порани Сунца и других звезда и сунцокрета. Ноћ ће изаћи из мора и пробудиће се у срцу. Комету Прорече мраку сну росу лек рани.

О златни талог времена простори Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива Где материја сва од заборава открива Ватру у себи и дан без јутра у гори.

Затворен је тај предео у себи. Та места немају своја сунца. Под земљом то облик сна мога спремају. СОНЕТ То су речи увек исте које касне горку љубав и свет.

СОНЕТ То су речи увек исте које касне горку љубав и свет. Оне су успешни престанак јаве, ал не сан кад се изјасне сунца за ноћ, већ нешто треће, неутешни због чега јесмо. Извод из чудесне басне сна.

Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија. Иза тога лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице.

Ту врста тла проговори са гране Заведена од сунца у непојамне дане, Када знам шта ми окружава вид, Ал не знам сунце што га испуњава На уласку у земљу која

Ту нема сунца, јер све собом зрачи Место узалуд покушано. Јачи Постаје који своју слабост спозна, Цвет шупљом руком откинут.

Краков, Станислав - КРИЛА

Плави планински ланци пресекли су видик за Флорином. Тамо је све било мирно. Било је само много сунца. Одједном узбуна. Гласник је стигао. Мајору је заиграла небријана брада. Телефон је зврјао преплашено.

— Коњица, коњица... И паника заврхуни. У кланцу, на улазу у пољану изгорелу од граната и сунца ковитлају се и ближе округли облаци прашине.

Све нови лешеви ницаху међ жбуњем. Више шума је излазио зажарени котур сунца, и усијани зраци падали су по камењару. Мајор је брисао зној са чела.

зато када се појавило сунце мало живота уђе у њих И док једни изнурени, поспани потражише на варљивој топлоти јесењег сунца, ноћас не нађенога сна, и почиваху растурени, разбацани свуд као лешеви после борбе, дотле други осетише потребу

Петровић, Растко - АФРИКА

Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води. Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом.

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији

Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља, смртоносни. Доста је да им само неколико минути буде изложено теме

Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља, смртоносни. Доста је да им само неколико минути буде изложено теме или врат, да се

се сврши тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио пркосити божанству.

и грознице белцу је немогуће пити воду која није филтрована; остала су пића обично љута а од горе још сасвим врућа од сунца. Домаћини износе чаше са џином, после кога ми жеђ постаје још несноснија.

Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а вода само незнатно свежија.

пуној сунца. Кроз рупе се види човечији поглед, сјајан и неразумљив. Хипопотам игра са врло мало покрета; он трупка незадовољно у

Она није долазила, свакако бар није журила, а живот мочвари, испарења, сунца и воде пуне грозница начинио ме је тешким и џандрљивим.

Одједном осећам такву муку од врућине, сунца, светлости, мириса на суву рибу, уља од палме, чекања и љутње, да имам утисак да ћу се одмах онесвестити.

Типови црначких колиба унеколико су измењени; кровови су сламни, угаситији, шиљатији, као зарђали од сунца и непогода на врховима. Тако прелазимо у једно веће село — Тафире.

дувајући у сасвим примитивне мехове, потпуно наги, насмејани, џиновски младићи, обасјани су од огња, усијаног гвожђа и сунца, што пробија кроз сламни кров, који скоро додирује тло.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

своју меку главицу У врелој руци мâзне невесте, Заклонио је сјајне зенице, Да га не пече љубав пламена Што га из сунца зраком удара... СУЛЕЈМАН: И опет кажем: Та бледа глава није сина твог!... СТАНА: Пашо, ти ниси бог!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Бојно поље још це замало искрило и трептало, обасјано малаксалим зракама утонулога сунца, па се онда постепено погасише светле сунчане Варнице што су се искриле на свакој биљчици, на сваком предмету у

Ах! осам симетрично растављених ппедмета одсјајивали су металном светлошћу на првим зракама јутрењега сунца... Ја хтедох да викнем али се уздржах.

Е, варате се. Ево шта је било »затим.« Затим ђенерал даде направити од лиснатога грања заклон од сунца, при руци се нађе и мало меке постеље и ђенерал леже да мало »отпочине.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина, што је пакô меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима прабесина спава —

XЛІІ Ала је леп Овај свет, — Онде поток, Овде цвет; Тамо њива, Овде сад; Ено сунца, Ево хлад; Тамо Дунав Злата пун, Онде трава, Овде жбун. Славуј пева, Не знам гди, — Овде срце, Овде ти!

ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на ме.

Па то ми је сада лепо, Па то ми је сада мило... Као да ми никад око Није сунца ни видило, — Кô да никад прамалећа Мом животу није било, Кô да никад, није сунце Срећу моју пољубило.

Ноћ је била. Зором рано Зраци сунца засинуше; Жарко сјају и певају: „Овако се сузе суше!“ Друге ноћи: опет сузе На остатку мртве руже; Опет веле

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Ми смо се испели на неку гомилу камења испод једног платана, да боље видимо, а и да се заклонимо од сунца. — Већ смо заборавили како то изгледа кад маршујемо кроз варош и ките нас цвећем јада се Брана „Махер“. — Како?...

Сви скинули блузе и засукали рукаве, да се јасно распознаје линија докле су опаљени од сунца лице и врат. Њихове очи су мутне, језик као да је подадуо, сваки говори за себе, и смеју се гласно један другом.

Са лица капље зној од алкохола и сунца, из којег сукља топлота, па јара трепери да нам се чини као да подрхтавају и листови платана...

Било их је десеторица. Препланули од сунца, крупни и снажни, изгледали су према слабој светлости лампе као неки колоси.

Све је у напрегнутом стању ишчекивања, као запета пушка. Цео се фронт утишао. Тако је увек при заласку сунца. Ишчекује се ноћ и тешка смртоносна изненађења... Свежи поветарац пирка.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

О златоје пролеће! По свем свјету свјетлост красна свјетло све јављајет еја; сунца, луне и звјезд јасна топлота нам дајет сја: земљу, људе обимајет и све ствари загрјевајет. О Златоје пролеће!

О Савка, Савка, твог стаса танка ко ће љубити, ко ли обвити рукама? Срце ми труне, слез очи пуне, како сунца глед так' и мој поглед за тобом. И в полуношчи утроба јечи, ил' зора стаје, мој вопљ траје, уви мње!

О чуда, проја! И јошт с’ усиљаваш при сувом комаду Проје и шаки воде на таквој препеки сунца Земљу, неорану кадгод, преврћати, — баш си без мозга! Ја ни слуге не шиљем на поље са мршавим ручком.

Но ти ни студен осећао ниси, Препеку сунца, ни зној, Од сваке светске опроштен буре Живот је био твој, Две грозне, пуне године беда, Што посла људма Бог,

У сну чудесним околне ми планине синуше зраком; Лишће с’ узвијаше дувањем с истока сунца на запад; Нада мном два се указаше трептећа сјајношћу лица.

Влас се таласа једној к’о златне повесмо свиле, У друге гори око, сунца електарска зрак! Рек’о б’ да гледиш два тек развита пупољка, Ружице беле један, румене руже други.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

каткад копљем гнева небеског Неизбројене парне светове И бацив пламен своје мрзости, Природу пуни духом пакленим; Сунца полећу, звезде презиру Опредељења свога путове И по бескрајној пусти лутајућ, С бунтовници се бију репати, Док као

РАДОШ: Ма ко сте ви? (За себе). Још питам ко? Убица неки, или очајник, Коме је поглед људи омрзô, Те веће сити сунца божијег — Кроз поноћ рију као кртице. (Радош им отвара врата. Бошко, Богдан, Станиша, Станојло и Мира улазе.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, преливајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око

— Е, људи, да и то чујем, док нијесам умро: шјен брез сунца! — чу се неко иза каце. Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави: — Кад сам узјô 'ата и изашô

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Гледаш како грана за граном се суши И прелива јесен изнад морских вала Уморнога сунца хиљадама шара И мре тисућ боја шумом четинара.

Зрелост једрог дана празна му је сена, Нејасних облика једно Ново чека, Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена. — и одједном он се страшћу зацерека. Са јелових гора слазила је Жена.

Ми, синови њени, На путањи блатној непознат смо странац, Наш хор слаб је њине трубље да замени. Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава, А Молох зажарен целу вољу гута. Куда из тамнице са седморо брава?

Све зажарено сише, срче Расточенога сунца туч, А грех у сенци нарда хрче И загашени среће луч Мре, док га сунца мије туч.

Све зажарено сише, срче Расточенога сунца туч, А грех у сенци нарда хрче И загашени среће луч Мре, док га сунца мије туч.

Сунце мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем, А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, Јер јулских је дана све то мањи број. О, не даље, дани.

Тајац пољем гази. Белбужд! Чујеш ли, то се мртви буде, Челичном речи да славе и суде?... А Поколење Сунца с гора слази. 5.

И, с пуно сунца, Нек спровод крене преко царска моста. Ево ти, Граде, старога бегунца, Ево ти славе — жељенога госта.

У кланцима сам а ваздух ме дави, А снег нада мном своју воњу слаже, Јер сунца нема да глечер открави; О, залуд сунца моје очи траже!

У кланцима сам а ваздух ме дави, А снег нада мном своју воњу слаже, Јер сунца нема да глечер открави; О, залуд сунца моје очи траже! У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси; Нада мном лете облачине црне.

ИИИ Јер видео сам све у теби тада: Сунца и сестре, матере и сене, Звуке и боје, реч и дрхтај пене. У мозак мој је дах твој био уткан.

ИВ За мене ноћас васељене није, Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Усне скуп сласти, осмеха и туге, Косе дах мора и шуштање шума.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

се према земљорадничком календару, према времену сетве и убирања плодова, следе природни циклус и везују се за положај Сунца, његово рађање, јачање и умирање.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Извезено цвећем, окићено горам’ — Ја и ово место оставити морам! Ено, већ се крију сјајни сунца зраци, Ка западу златни путују облаци; Торбицу сам свезô, опанак притегô, И ја бих са сунцем некуд даље бегô; Али

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Пламено ми се извијаш у цвет. По коси ројем ти пале звезде, ил’ зраку сунца у витице оплела. Врелини овој бризгај о бризгај, врела. То иза сна, знам, златан прах остане по њој.

Па Исаије ликуј, чемером кад нежељени род родитеља прострели. ВИИИ Двојих пре сунца укрштај. Сабласно ноћи у ноћ је тај бат. Да преспава се, да претегли у Бога дан.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Јованка на то одмах се забели. Весело, чисто трчећи полети к њима. Заклањајући руком очи и чело од сунца, она им прилази. Идући том супротном страном где сунце обасјава, она се сва сија.

И једнако вијући се, заклањајући се руком од сунца, весело долази до Стојанчетових. — Стојно, — ословљава најмлађу — јеси ли учврстила љуљашку?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Б. л. се баје око болесног места (ЖСС, 329). Кога хвата грозница, испече пре сунца главицу б. л., оде каквој врби, тресне је и рекне три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«, па онда

Болесник може да пренесе грозницу, после заласка сунца, и на б. л., који после баци изван куће (ЖСС, 280). Болесник од грознице треба да пљуне на јаје и б.

Девојке уочи младе недеље или петка откину грану од бршљана на који је пао последњи зрак сунца, савију је у венац и кажу: »Сунашце на заходу... дај да у сну видим свога суђеника«.

лек је од слепоће (ГЗМ, 4, 140). Нарочито је добар лек од сваке ране б. сок који се нацеди на Ивањдан пре сунца (ЗНЖОЈС, 10, 53). »Које цвеће најхубаво расте?

Сцхр., 3, 274 идд). Да је в. л. сеновита сведочи нам и пропис да после заласка сунца »не ваља бити ни под каквим дрветом, особито не под лозом, јер ћеш ограисати« (ГЗМ, 6, 1894, 674). — С друге стране, в.

). ВИЊАГА Wеін (wілдер) <рагтхеносіѕѕуѕ>. Вињага. Болесника од великог кашља треба пре сунца провући кроз в. (Караџић, 3, 1901, 128; СЕЗ, 13, 1909, 342). ВИСИБАБА Сцхнееглöцкцхен (галантхуѕ ніваліѕ).

Исто тако практикује наш народ и магично опасивање врбом, и то нарочито чине жене; оно се врши, обично пре сунца и у вези са ритуалним купањем, на Ђурђевдан (ЖСС, 121; СЕЗ, 7, 106; ГЗМ, 6, 1894, 371; 374; Караџић, 3, 1901, 124; 4,

С помоћу в., по сили аналогне магије, може учинити девојка да јој порасте коса. На Ђурђевдан пре сунца девојке се чешљају на в. гранчицама, »да би им коса расла као в.

СЕЗ, 16, 353; БВ, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем«...; Вук, Посл.

На Цвети г. гранчицама ките се куће и обори (СЕЗ, 19, 40). На Ђурђевдан пре сунца мећу жене глог у омају у којој ће се купати. Из бајања и врачања у вези са г. јасно се види да је г.

Жена која нема деце а жели да их добије, треба да се пре сунца окупа у води са које се напио жут бик и у коју је стављено три зрна г.

Да не би тице чиниле г. штете, треба на Бартоловски пост пре сунца начинити у винограду страшило (ЗНЖОЈС, 18, 83; 19, 210). На дан Светога Вида (15. ВИ п. н.

Ћипико, Иво - Пауци

— помисли Раде, не осврћући се већ на њу. Пожури да из прљавих, тамних улица изиђе, као да се сунца зажелио. — Како је то друкчије код куће, — идући ка стацији размишља путем.

Сварена, погнуше врхове ка земљи бијела жита, а кукурузи као да се боје сачекати сунца. А кад свијетло прољетно сунце диже се, указа се настрадало, пусто поцрњело поље као јесења стрњишта.

Напољу је силно вруће, јер одбљесак сунца чак кроз застрти прозор продире и газди очи засјењује. У читању прекиде га листоноша; у хитњи предаде му јутрошњу

—Нека остане гдје је! — одговори газда, и не хтједе даље да о томе с њоме говори. Звони подне, одблесак сунца у очима газда Јово јаче осјећа, али неће да се са столице дигне: навикао да сједи до сата по падне, кад на ручак

* Сутрадан освану недјеља. Пробудио се је када се већ широк траг сунца повлачио по соби и допирао до саме постеље му.

а око њега дрвеће и лоза пуне се, назупује се зеленило, трава избија, све хоће да искочи, да у се упије свјетлост сунца. Јасно море мирује, привлачи. Младић оћути опет задах истинскога живота.

Путем озвањало блејање стоке, ревање магаради и дозивање чељади... У први цик сунца цијело село бјеше на ногама, да отпочне тешки рад.

Иво осјећаше њихов тешки рад и удисаше воњ прекопане земље. Његова момачка снага прену се, разиграна жаром сунца и звеком мотика, на погледу тих прегорјелих, знојних лица. Уто забруја у по грла дјевојачка пјесма, топла, дирљива...

— Посли ће упећ', а како је сада липо! — рече дјевојка. — Нека сунца, сунце је живот! — раздраган одговори Иво. . — Тако се чини, док га није, једва га се ишчека, а кад овлада и додија .

Часом се замислио и онда тихо изиђе из ограде на пут, па поче нагло одмицати. Зној га свега облио. Жега сунца као да га је жестила и давала му снагу. .

морале носити велике кабле на глави, истргоше се и изломише од велика труда, а и додијаваше им жестока упека жаркога сунца. Село се бијаше грђе уплашило него да је крупа обила поље...

Младића задиви низ бијелих, свијетлих зуби што се чисто истицаху у њеној од сунца поцрњелој глави. И гледаше за њом и за другим свијетом...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Кад би ми било дато да сам изаберем место и време своје смрти, изабрао бих поток и зору, руменило јутарњег сунца на лишћу, мирис шуме, опор и голицав мирис сатрулог лишћа, промукло гугутање дивљих голубова, распамећено, лудо

Он је то лепо израчунао. Кад се пробудимо, видећемо где на истоку, тачно испод места изласка сунца, пламте кровињаре брежанских себара.

Пљускам се по лицу и грудима свежом изворском водом, гргољам и штрцам је кроз зубе. Окрећем се према вршку сунца што се измала на истоку и жмурећи чекам да ми се капи осуше на образима.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И ти, О мили анђеле мој! позвана божанским звуком, Припреми чаробне дворе, кад сунца изумре моћ, Над ружичасти наш свет да Љељо узвије руком, Спокојни, плави вео и тиху сањиву ноћ И грли, љуби, и

сниска, зелена трава земљу је покрила веће, А гдегде у росној трави прво је цветало цвеће Под зраком топлога сунца бујна се природа буди, Венцима пролетњег цвећа невине китећи груди!

сиђе И тихе вајате и стаје нечујним ходом обиђе, Обиђе поља и горе - и поглед на запад баци, Где топлог, пролетњег сунца последњи трептаху зраци.

У вечноме ходу шар огњеног сунца Нежно вас облачи у пурпурну ризу; Ил' појили росом висове Ливанске, Ил' шумно падали у Кедронску низу Вама је

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

ПОСЕТА ВЕНЕРИ 193 XXXВ ПОРОДИЦА СУНЦА 196 XXXВИ САЛЦБУРГ. ХАЏИЛУК У ВАСИОНУ 203 XXXВИИ ОПРОШТАЈ СА ОЧИНСКИМ ДОМОМ 209 КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ ПРЕДГОВОР

На десној обали Дунава, позлаћеног отсјајем залазећег сунца, уздиже се, из сочних зелених ливада, лако пошумљени брежуљак, а на њему стоје развалине неког поноситог краљевског

Сада, у рану јесен, потсећа тај крај, са својим џбуњем и травом, пресушеном од сунца, на американску савану, а ускоро, када се Дунав разлије, потсетиће ме на Блатно језеро, на којем сам некад провео лепе

„Свакога дана, између излаза и залаза Сунца, видимо над нама или плаветнило небеског свода или облаке. И једно и друго су производи атмосфере, ваздушног плашта

Шта се иза тих облака или иза тога плавога свода скрива, ми не видимо, сем сјајнога Сунца или бледога Месеца када се и он укаже на дневноме небу.

угодно посматрање небеских појава: равно тло, прозиран ваздух, ведро небо, и због мале географске ширине, рани залазак Сунца. Дневна жега упућивала је имућније становнике да тек пред вече оставе своја склоништа и уживају у хладовитој ноћи.

И кров храма, од кедрова дрвета, позлаћен је. Зраци залазећег сунца поигравају по Мрамору, алабастру и злату. Ви не можете ока да одвојите, догод се не угаси и последњи сунчев зрак.

у своме наивном схватању света, убрајали у небеске појаве, још и кретање планета и оба најсветлија небеска тела, Сунца и Месеца.

Ми данас знамо да се све те планете крећу око Сунца, око кога и наша Земља оптрчава, па из тога стварнога њиховог кретања следује оно привидно које нам се на небу оцртава.

породице толико удаљене, да се ни њихово властито кретање, ни оно привидно које следује услед обилажења Земље око Сунца, не може оком запазити.

Али, посматрајући које се звезде рађају на западу одмах по заласку Сунца, а које се гасе на истоку баш пред његов излазак, успело је вавилонским астрономима да добију прву оријентацију

а које се гасе на истоку баш пред његов излазак, успело је вавилонским астрономима да добију прву оријентацију кретању Сунца по звезданом небу, иако га оно својом светлошћу сакрива.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Мајка моли кујунџије и танкопреље да сакују колевку од зрака јутарњег сунца и опреду Види пелене од зрака младог месеца пошто своје чедо представља као небеског анђела („па ми сада треба/ за то

од зрака младог месеца пошто своје чедо представља као небеског анђела („па ми сада треба/ за то чедо неба/ колевка од сунца/ повој од месеца“).

КОЛЕВКА ЈОВАН СУБОТИЋ Видина је мајка Колунџије звала: Дођите овамо Колунџије младе, Ухватите зраке Од јутарња сунца, Из њих ми сакујте За Виду колевку.

Послало ми небо Нежнога анђела Да му га отхраним Да му га одгојим, Па ми сада треба За то чедо неба Колевка од сунца Повој од месеца.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Завесе се никако не дижу! Сунца нема! Чак ни чекрк на бунару не крцка, пошто се ни вода из бунара не вади! Као да се хоће и сама вода да заустави,

А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи!

Истина у ноћ, у мрак, јер деца да ме не чују и да ми се не смеју... Али запевам. Сунца ми, запевам. И зашто да не? Веру своју чувам и држим а овамо кућа ми пуна, амбари пуни, а опет, колико ми је рука

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Тај случај је први по реду истакао био какво је срце у госпа Ноле. Објавиле локалне новине да ће бити помрачење сунца, и да ће се лепо видети у тај и тај дан и час.

економка и као цркварка, много је поштовала небо, и желела да посматра помрачење, и сабирала у себи податке о положају сунца према прозорима на њеној кући. Знала је, наравно, где је исток.

Знала је, наравно, где је исток. Али од раног пролећа до дубоке јесени, она је у време изласка сунца обично већ била негде на друму, возила се до својих њива и стаја, и врло често дремала од самог седања у кола.

Пошто је укћерила своју полусестру, напуштено и збуњено дете, решила је да усвоји и младу служавчицу, која не види сунца зато што од малоће живи као туђе слушче, напуштена и збуњена и она, без неге мајчине, без доколице да гледа сунце.

Ко зна кад је заправо привила к себи Паулу. Јер је младој Тотици и пре помрачења сунца завидио цео онај свет Тотица што се сваке јесени и пролећа нуди у службу по богатијим крајевима, и нарочито међу

Као шестошколац, улазио је у привезане чамце, и љуљао се и певао. После, највише је волео да посматра залазак сунца над реком. Тај залазак потсећа на заноћавање у баруштинским пределима.

Касно се сетили и паланчани, и Миланова тамошња околица, да за њега, дете с Тисе и равнице пуне сунца, није био Инсбрук, сав утиснут у високе планине које се тако рећи кроз прозоре надвирују људма; град с много јесени и

Харисијадес жудно насу вино у чашу, заломи хлеб, а помаче у страну воће. — Да је још мало грчкога сунца и мора! — испија вино са задовољством. И шапће: „Артос, оинос”. Свечане речи.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

која ће му потом мати бити; но ова га надежда засад изневери, и он, уморан будући, пође тражити какву сен, док припека сунца прође.

Да наша иројкиња није у пређашњем расположенију била кад је у тамници села, и помоћу своје косе и мало сунца светлења Романа добро промотрила. — »Хи, хи, хи!

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

горе Младошћу у мојој крви ЖИЧА Црвена госпођо Жичо Из мога срца излазиш Корачаш седмовратна У пратњи свог женика сунца По зрелим таласима жита И стојиш на самом врху Изабраног троугла у пламену Пркосиш и сунцосеку И житоскврнитељу Из

света бију (Време је уједало И зубе поломило) МАНАСИЈА Плаво и златно Последњи прстен видика Последња јабука сунца Зографе Докле твој поглед допире Чујеш ли коњицу ноћи Алах ил илалах Кичица твоја не дрхти Боје се твоје не

му главу На укрштеним црним фрулама Везаним црном косом удовица Глава ће му сијати Крунисана црним зрацима Црнога сунца Када се пробуди ПЕСМА ЋЕЛЕ-КУЛЕ Светозару Бркићу Заменило си нам окати сунцокрет Слепим каменом нелицем својим И шта

дупље бежиш Зашто тамом сикћеш и грозом палацаш Зар је то све што умеш Не цвокоћемо ми ветар то Беспослени на вашару сунца Кезимо ти се кезимо до неба Можеш ли нам шта Расцветавају нам се лобање од смеха Гледај нас нагледај се себе Чикамо

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Дотле портретиста Рембрантових боја и манира и композитор замашних инвенција, прешао је одједном на пленер пун сунца и светлости. Међутим, мени је познат један од тих сукоба његове узвишене уметности са застарелим погледима друштва.

А професор може; дође на час рачунице па говори о хришћанској науци, дође на час цртања па говори о помрачењу сунца и никаква власт не може томе стати на пут.

Што оно каже прота за професоре, да на часу рачунице говоре о хришћанској науци а на часу цртања о помрачењу сунца, то се код мене обратно дешавало: ако ме је професор питао из хришћанске науке, ја сам одговарао о помрачењу сунца, а

сунца, то се код мене обратно дешавало: ако ме је професор питао из хришћанске науке, ја сам одговарао о помрачењу сунца, а ако ме је питао из рачунице, ја сам одговарао из катихизиса.

— Али — наставља професор — Земља, на своме путу око Сунца, у једноме тренутку нађе се измеђ' Сунца и Месеца... ето овако!

— Али — наставља професор — Земља, на своме путу око Сунца, у једноме тренутку нађе се измеђ' Сунца и Месеца... ето овако! — и ту нас поврста у једну линију, Живка, Сретена и мене.

најпре око себе, па, окрећући се око себе, окретаћеш се и око овога Сретена и, с њим заједно, окретаћете се око Сунца, односно око Живка.

песма, које се ја не сећам довољно, реконструисана би отприлике гласила: Поранила госпођа Аница У недељу прије јарка сунца, На кући је отворила прозор, На прозор се млада истурила, Главом шета и лево и десно, Очекује Пају секретара, Јер

Географ: Ја бих њега у апсу, у школски подрум, па да се потпуно увери о помрачењу сунца, јер такве су песме кадре да баце угарак у домаћи живот И онда није никакво чудо што код нас има толико бракоразводних

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Нађосмо и ми своје место. И до мрака људи подигоше шаторе. Опет је почео логорски живот, али под врелим зрацима сунца. Како се оно појави иза брега, затрепери јара, а облаци прашине иза тешких аутомобила разастиру се на све стране.

На свима странама виделе су се црне мрље од изгореле траве. Са заласком сунца топлота нешто мало попушта. Али са спуштањем ноћи, настају нове невоље.

И лево, и десно од нас, почиње да ври. Ама на један мах, чим смо се угледали. Под врелим зрацима сунца, у устрепталој јари, водила се страшна могленска битка.

Уста као полуотворен ружин пупољак. Њен је осмех подсећао на излазак сунца. Друже, дозволи ми да ти се искрено исповедим. Само теби, једино теби.

Некада сам се одушевљавао тим чаробним призором. Али ако се кадгод заврши овај рат и останем жив, кад видим залазак сунца, окренућу леђа... 5. август У току ноћи стигао је детаљан план за напад.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства. Да прихватимо се њом врелине сунца, О ви плећа гола сад у одмицању бегунца Што кроз све постеље прониже своја курварства: Више го, но мржња нашег

враћао себе у дом Нит вучица ми уми влажним језиком вид Нит мрачну пругу беса низ ову вечну кичму да спреми ме за Сунца огањ, са њим на завист и стид Па ипак година толко ко звер отровну носим сич му.

Ја знам многа бића овде, која припадају другоме звезданом колу; Коње који се крећу, кроз ноћ, око другога неког сунца; Ја знам планета-људи који угину у неиздржљивом болу Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца; Ја знам

страшном: не скрива она л Тајну; Ја не трудих се никад ничим, нит спутах свој јед, И само скривах поглед на светлост, Сунца, сјајну.

меса, Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању; И вих се по поду, црв сам не ви се, тако кад, у орању; И Сунца, ме точак згњечи, и одваљује огањ ил точи Жар своју, ја познах млаз што крвљу облива очи; Као олујином тако Сунцем

Који те проклиње. СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ И Видећу опет оне Лествице Сунчане По којима се сва Сунца дижу и спуштају, Свих светова где у чашу крв ће да присване, Видећу опет јутра из њих да играју, Грдна усамљена Сунца

Сунца дижу и спуштају, Свих светова где у чашу крв ће да присване, Видећу опет јутра из њих да играју, Грдна усамљена Сунца белих гледања.

Замучена, женка, Сунца што стално капају, И једва видна, рођења плавилом ограња Густо сплетеног неба, без звука да играју.

Осетићу тад смртну радост поновног мучења, Но нећу маћи стопалу више у дизању Ни утерати међ сунца пулс својих грчења.

треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса; Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању; О Сунца ме точак згњечи, и одваливши огањ точи Жар своју - ја познах млаз што крвљу облива очи; Као олујином, тако Сунцем

Беље но тешки месец који више неће да носе, Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће; Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе, Тако спуштене мирно на груди - брежуљак среће.

љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање; Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање; Зар и зато умрети и нигде више не живети!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Аутор СЕДЕФНА РУЖА Дубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да ми је изаћи на

Како и не би? Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду. Ко зна шта би све видела да је напољу остала мало дуже?

Било је то последње што је Седефна ружа била у стању да учини! Шарајући песковито дно зраци сунца заплитали су се у морске траве и чинили их лелујавим и прозрачним. Као сребрне стреле летела су јата риба.

Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге. Дубоко, на дну мора где зраци стижу тек у подне, Седефна ружа стече свој мир.

Није могла да одреди, кад се, наједном, размаче вода и Седефна ружа затвори очи од прејаке светлости сунца. — Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога!

Једва је последњим погледом успела да обухвати сјај свога малог сунца, а већ јој се у испражњену љуштуру увуче слани морски ветар.

А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце? — Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка

— Без сунца не би било ни плавоцвета, ни иванчица, ни белих рада, ни булки! — певала су углас шарена ливадска деца, одбијајући да

песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни повлађивање ливадског пужа који је пред златном најездом сунца хитро бежао у кућицу. — Сунце је један окрутни убица!

Игра цвећа у ливади и неуморно тумарање мрава занимали су га више од кретања сунца у небу. У реду! Велико је и моћно Сунце! Али, зашто због њега постати слеп за све остало?

Сунцокрет који уместо сунца прати месец, има ли ишта црње и горе? Реши се мали сунцокрет да нађе лека својој муци. Обрати се травама за савет.

Кроз саму срчику Цвета прође језа: сам! Сам сред пустиње. Сам под окрутним оком сунца! Сам! У мирису Цвета осети се страх од смрти, али понос у њему био је јачи од страха.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Пригрли ова јата благодатна! И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло ко кап сунца златна''... И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри... Из кута мукло бије сахат стари.

дудом од стољетних дана Гдје кућица стоји кречом окречана, Па ко да су вјетри снијег нанијели — Спрам јаркога сунца она се бијели, А ноћу, кад јасна мјесечина гране, Под широким дудом сва трептати стане...

За усне твоје мени сада треба Крв зоре ране н пламен рубина, За лице пјена са морских ширина, За очи сунца и плавога неба.

Што моје баште осташе без грана И слатка плода, што рађа и зрије На ватри сунца?... Гдје су јоргована Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?... Вај, вјетар хуји...

О, како је онда пуно сунца било!... А сад?... Свуда мутни облаци и таме... Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 1911.

1908. *** Обешчашћено и кукавно доба, Епохо мрла и ругобе трајне У дубокијем тамницама гроба, Гдје леже сунца и истине сјајне, У твоме мору блата разум грца, И нигдје копна ни обала тврди'!

Опаљен гледаш у оловне дане, И нигдје сунца да се теби јави, И боли тресу рањене ти гране. У твоме врху у разданак плави Не чујем више птица поздрав врео, Но

Зора. Радосно мирис веје Росе и меда. 1914. ПОГЛЕД С ВРХА Лепоте! уз реку, као лабуд бео, Лежи Мостар и, пун сунца, адиђара, Сав трепти, и стреми с копљима мунара Као да би небу полетети хтео.

Пророчким гласом будићу из гроба: Истину мртву и слободу роба Што спутан сунца завичајна жуди. И крвљу својом прелићу све путе Идући теби, и вјерујућ у те, Ускрсли брате потиштених људи! 1907.

Снеси ми сунца и пробуди чесме Сокова младих, као стабло срча Снажан да будем. О, запјевај пјесме Миле и топле кô јутро што стрча

из модре високе ражи Грличин чуо се глас; У злату вечерњег сунца Сваки је рудио клас. Мој поглед лутао је По мору свилена класја, Кад твоја мила ми слика У пуној радости засја.

У њеној руци пун је кондир био Сунце... Ја клекох... И докле ме грије Њен поглед, ја сам жедан сунца пио. У души зачух слатке мелодије, И све ми сјајем чудесним заблиста, Мило и топло, као нигда прије.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Помрачење сунца или месеца, падање звезда, земљотреси, претерана суша или киша, болест и здравље, богатство и сиромаштво, добро и зло,

Отуда је — као зраци мађијског сунца — продирао у земунице, у уџерице, у бедна станишта гладних и неодевених, у срца утучених, у крв обесправљених, и

Весели се, Поцерац-Милошу! дуго ти се име спомињало, докле текло сунца и мјесеца! Очигледно, ови ликови имају много заједничког са јунацима из средњих и старијих времена.

Твоја сабља сјекла на мејдану! Нада те се не нашло јунака! Име ти се свуда спомињало, док је сунца и док је мјесеца!“ Што су рекли, тако му се стекло.

Твоја сабља сјекла на мајдану! Нада те се не нашло јунака! Име ти се свуда спомињало, док је сунца и док је мјесеца!“ Што су рекли, тако му се стекло.

се Страхинићу бане: уд'ри на се дибу и кадифу, поноситу чоху сајалију, што од воде чоха црвенија, а од сунца чоха руменија; окити се један српски соко, па посједе ђога од мегдана, — одмах пође, у тазбину дође, у тазбину, у била

нећу, ни твојега љеба погазити: иако сам био у тамници, доста си ме вином напојио, бијелијем љебом наранио, а често се сунца огријао, пуштио си мене вересијом; не издадох ни додадох тебе; не свјеровах, ели немах откуд; од мене се немој

23 КОСОВКА ДЕВОЈКА Уранила Косовка девојка, уранила рано у неделу, у недељу прије јарка сунца; засукала бијеле рукаве, засукала до бели лаката, на плећима носи леба бела, у рукама два кондира златна: у једноме

До сунца јој бистра вода била, од сунца се вода замутила, ударила мутна и крвава, па проноси коње и калпаке, испред подне рањене

До сунца јој бистра вода била, од сунца се вода замутила, ударила мутна и крвава, па проноси коње и калпаке, испред подне рањене јунаке; па нанесе једнога

“ 37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА Поранио Краљевићу Марко у неђељу прије јарког сунца покрај мора Урвином планином. Када Марко био уз Урвину, поче њему Шарац посртати, посртати и сузе ронити.

с’ јуначки коњи окићени; на јунаке дибу и кадифу и црвену чоху сајалију, што од воде чоха црвенија, а од сунца чоха руменија, а на главе калпак и челенке, на јунаке меневиш-доламе, а на ноге ковче и чакшире, — нек су наша ђеца

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

„Репоње“се зачуђено згледаше. Стричев дјед Алекса гракну као врана: — Па мој унук сваки дан порани још прије сунца. — И мој Ђоко увијек одјури трком, све се за њим прашина диже — похвали се Потркова мајка.

Кренули су још прије сунца и таман кад су зашли у Гај, из дубине шуме пред њих испаде Николетина. — Шта је, куд се ви то скитате тако рано?

уздахну и — сасвим се расплину, претвори се у разливено сјајно језерце по коме трепти још сјајнији зрачак, можда од сунца или од Луњина погледа. — Рањен је, рањен! Дај га овамо да му погледамо рану!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

нам да, ако н блудним синовом, на наш прст прстен и обућу нам на ноге, ако и нисмо подносили прекодна тегобе и од сунца пече! КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО Ти си небесни хлебац, — живи нас! Рекао си: рашири ти уста, и напунићу ти их!

РОСА Не знате ли како рана роса од сунца изсише? Тако и ваша младост брзо гине. Смрт не очекује пролажење година. Да кад ти спаваш, еда чујеш ко је на те

Ти, благословена в женах, облачена у сунце, а и сама си избрана кано сунце, »У којој као у сунцу положи насеље своје сунца творац«... — исуши те крваве потоке да би у тој реки сухима прошли ногами.

Црпе лажу ка из бунара воду. Оци трпко једоше, а деци потрнуше зуби. Што је коме хвајда од свеће и од сунца, кад очима не види? Што ли и сав овај свет безпаметним хвајдише? Бистроумље свачем је господар.

Ама томе се пак чуди и у себи говори: Девојка Како он то будавши светлији од сунца с једним од блата с човечом наликом да беседи?

Ангел ми се казује, а ка човек, онако са мном беседи: ангелски, бестелесни, врло леп ми хабар даје, јаснији од сунца, красна је угледа, а трага ни чувења ходу му нејма.

Девојка Како могу ја бити вишњим Богу престол, поизвестније ми то скажи, ангеле божији! Како ли то они виши од сунца недотакнут свет да буде од земљанога тела осезиват? Више кадрости сносне?

Од рода до рода свако подретло људско споминат ће свето име твоје молећи се теби, јерно из тебе виши од сунца ће свима свет просинути.

Јер и зноја има о тому; не од сунца, ама од кметских ту поштених многих и разумних образа! Ал' баш за знојење се стидљиво толико и не хаје; у томе од

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Свакога дана имају доста посла девојке док све то изрибају, па се сија по чорбаџи-Замфировој авлији као да су се сунца спустила и поређала доле по калдрми. А тек по одајама! Какав раскош и какво шаренило!