Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Боме, градљике згађају добро у темењачу! Чак се и Живадин смеје, гледајући како градљике одскачу од попове главе... Суну град још жешће, а мој ти поп мантију на главу, па беж' наниже немаде кад ни читу узети.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Крушки се учини да то говори поп Милоје. Он суну као олуј: — Ти си јатак хајдучки!... Јова као да се томе надао. Ништа га не изненади тај напад.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— рече бојтар, па устаде и брзо суну себи ракије у фићок. — Ја сам овде знате, к’о неки род, па зато се и не циврам, него се и сам послужујем.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Она се грохотом тресе од силнога смијеха тако да с њезиних грана суну читава киша крушака и попут града сручи са на леђа Шарову.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Осим другог овде свега Мене створи из ничега, Дуом својим ти подуну, У менека душу суну; Па ми, Боже, јоште таде И у душу нешто даде, Та и моја песма ова, И њу мени ти дарова.
већ и замакоше — Мало прође — већ Турке сретоше: Поцикташе те пушке танане, А зајеча гора на све стране, Огањ суну, и до беле зоре Много срце турачко сагоре. 3оро бела — ма гле турског јада! Сунце грану — ох јад тек је сада.
децу што угледа, Попреко их он погледа, Па с' усправи, замаукну, И гром пуче, муња сукну, Кроз димњак јој огањ суну, С њом вештица доле муну, Те на децу —.“ Тако бака, Па рашити руке, Да довати деце двоје — Јао њине муке!
Осим друга овде свега, Мене створи из ничега, Дуом твојим ти подуну, У менека душу суну. А у душу даде жаре, Даде мени лепе даре, Моје душе жарки поји — То су, Боже, дари твоји.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
граната звијукну стравично изнад партизанске батерије, подскочи упропањ несигурна мајка земља, а из оближњег воћњака суну увис мрка лепеза и разрасте се у грдан тумбас дима. — Охо-хо, алај нагарише наши!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Са напрегнутом пажњом посматрамо где ће метак пасти. Свитну шрапнел и суну из њега густ дим... Димљиве лопте остадоше непомично у ваздуху позади непријатељских ровова. — Скратите даљину!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Вјетар суну кроз отворена врата и пови пламеном, те осташе у невиђелици. Солдат се још боље приби у нугао. „Ха, Милице, луч ужди!
У исти мах дуну сјевер жестоко, па предуши, па још јаче суну и повитла јеловим и боровим гранама. Људи поустајаше сви једанак, и стадоше гледати око себе и поврх себе, као у чуду.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Видиш ли сада шта сам родио и шта имам? Тола седе поред огњишта, набаца прошће на разгорелу ватру и суну ракију у врело грло. Нисам заслужио да ме истераш из куће, да не платиш муку... И још столицом завитла на мене.
Недра су влажна и топла. Њим суну дрхтавица, слатка и језива. Никад таква. Трже руку од врелине, од сласти, од греха, од...
Ћипико, Иво - Приповетке
застаде насред пута испред затресених грана, гледа у осјен облака што га вјетар на махове путем и по пољу гони, док му суну нешто у главу, остави посао и крене равно к селу.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Нећеш више ни залајати Џибовина ти се меса на Божић најела! — загрми, суну у собу, излети с пушком и, у трку, посрћући, изгуби се иза кућа. Стевица поблиједио, па дрхће као прут.
дуго сам премишљô, Док Ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније' љутије', црљеније' паприка, закључам врата на соби,
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Осим другог овде свега, Мене створи из ничега, Духом твојим ти подуну, У менека душу суну. Хвала Боже на дар ови. О помози, благослови! Да ми како с права пута, Душа млада не залута.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Али породица се као породица гасила. И како чешће бива кад се породица затире, последњи остаци мушких особина суну у девојку, не могу у ној ни природно ни практично да се развију како треба, усправе се још последњи пут у неки пркосни
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела суну кроз воду, нечија је рука зграби, отрже с дна и поносе у висине. Је ли прошао тренутак?
— рече орао, а камење се покрену, у луде створи. Орао ни главу не окрену, узе Вапалицу на крила и суну к облацима. У трен су били изнад облака. Како је пекло сунце, мајко рођена. Како звиждао ветар!
Нису знали како да се одбране, док неко не предложи да пуцају: кад неке побију — остале ће побећи! Суну у небо прасак пушака. Неколико птица окрвављена перја паде, а звоно као да се помами.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Шта ви ту шапћете, а?! — грмну он тако строго да најближи ђак шаптач и нехотице суну навише и укочи се у мјесту као леденица. — Шта шапћете? Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц!
Гле га како завирује иза ормара, тражи прут. — Хоп, сад је вријеме! Луња суну према широм отвореном прозору, попе се на прозорску даску и — дућ! — скочи у меку леју, поред бокора перуника.
Аха, Петар! Оно „Петар“викнуо је тако громко да облак врабаца суну с оближње шљиве. То се исто поновило и с осталим именима, али само без врабаца, јер је оно јато већ одавна било у
— Пази га, спушта се! — промуца Ђоко Потрк. С фијуком и урлањем, авион прогрми над самим Гајем и суну некуд у правцу школе.
Над устрепталу шуму суну гарав тумбас дима, земље, покиданих грана и лишћа. Дјечаци у пећини осјетише како се над њима стресе и задрхта земља.