Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПЕСМА Изгубих у том немиру Другове и све галије. Који је сат у свемиру? Дан или поноћ, шта ли је? Дубоке ли су путем тим, Господе, твоје провале!
Стварнија од саме стварности; у сили Своје негације, биће и начело. Општа, свеобимна; и сутон и зора, Ти си у свемиру једино чег има! Ти си и Да и Не; а у тајни мора На врху си светлост, мрак у понорима.
Ми смо твоје биће и твоја судбина, Ударац твог срца у свемиру. Вечна, Твој је удес писан на челу твог сина, На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Али је он чекао да се та звезда попне на једну одређену тачку у свемиру, као на степенице свог престола. Тако је прошао цео живот тог човека заљубљеног у звезду.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
у Београду, у Србији, у Југославији, на Балкану, у Европи, на планети која се зове Земља, у сунчевој галаксији, у свемиру кроз који плови та планета, хладећи се...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне мене у просторе васељене; те небесном лик лепиру лети с цветом по свемиру, по свеширу, по етиру. Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Да, да, ја „футуриста“ имам осећај да се уопште, негде у свемиру, нешто скаменило, и да никако неће ући у хотел. Хијероглифи мирно стоје, аутомобили се врте и јуре око њих, а никако
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Само је једна ствар јединцата и ненадокнадива у свемиру: то је ја. Доиста, у читавом свемиру постоји само једно једино ја. И, уједно, (гле чудна случаја!
Само је једна ствар јединцата и ненадокнадива у свемиру: то је ја. Доиста, у читавом свемиру постоји само једно једино ја. И, уједно, (гле чудна случаја!
Доиста, у читавом свемиру постоји само једно једино ја. И, уједно, (гле чудна случаја!), то је ја у читавом свемиру једина ствар која постоји само у једном јединцатом примјерку. — Чудно! Чудно, али ипак тако!
Јер, као што смо већ имали прилике да утврдимо, на овом бијелом свијету, па и у читавом свемиру, има сва сила других ствари; и све су оне замјењиве, надокнадиве, за постојање „свега” нимало неопходне.
Но у читавом свемиру, па још и даље, ако тог „даљег” има, постоји само један јединцати, незамјенљиви и за самô постојање постојања
Објашњавао си, занесено као гимназист, да је љубав спој двију у свемиру растурених пола које се међусобно траже. И врелина заноса одузимала је сваку баналност твојим ријечима.
А болесник је остао сам, незаштићен пред ноћи која надолази. Сам у својој соби, сам у свијету, сам у свемиру. И ко може да зна што се тад збива иза оних прозорских четворина заклоњених црним боровим грањем?
Трептајем очију даје нам знак да тијело још живи. Још часак. Затим испушта његово запешће. Готово је. У свемиру се нешто спљоснуло, склопило у једну саму димензију. У свемиру је нешто нестало.
Још часак. Затим испушта његово запешће. Готово је. У свемиру се нешто спљоснуло, склопило у једну саму димензију. У свемиру је нешто нестало. У свемиру се просјела једна мала но бездана јамица мрака. А уједно, у нама је нешто лакнуло.
Готово је. У свемиру се нешто спљоснуло, склопило у једну саму димензију. У свемиру је нешто нестало. У свемиру се просјела једна мала но бездана јамица мрака. А уједно, у нама је нешто лакнуло. Сад је он опет наш, потпуно наш.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
предања, део мога бића, Сваку моју мис'о и страст сваку мучи; Дух моје судбине, к'о песма открића, На свакоме месту о свемиру учи: Носи моје дане На крило нирване. 1914.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
своје разочарање када сам касније схватио да сам у шкрипцу као и Архимед, који је узалудно тражио тачку ослонца у свемиру.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У њима, наш човек се први пут стао обазирати по свемиру и људском немиру. Иако споменик прохујалог живота, оне, „златније од злата“, могу бити још једном, ма и за пролазан