Петровић, Растко - ПЕСМЕ
дисање, И бива испуњена пучином последња ми празнина, Пошто ме изгубе из вида неће схватити ћутање; Смрт, смрт, смрт, светљење, о па ако ... истина; О па ако морам умрети, јер престаје ми дисање И престаје, у простор, мог тела споро зидање.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
налико, мој зраче — на мој образ си ти саздат; устан' и пођи одатле, ти си мој и ја сам твој: једно смо, нераздељено светљење. Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син!