Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ШВАРЦ (клања се). ВУКИЦА: Татице, ако би се ми нешто дуже задржале? СПАСОЈЕ: Ништа, ништа ја и иначе имам посла! (Шварцу, који нестрпљиво чека.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
И шта сад? Не тражи помоћ од свога свемогућег татице који већ себе види у улози спасиоца. Не зарезује га! Не бори се с њим!
— Зар не, Мацо? — зеза се он у наступу благог лудила. — Зар не, татице? Резервисали смо пријатно месташце на једном слатком новом гробљу!
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
ЈЕЛИЦА: Гöттліцх, ах! Ѕехр гöттлицх! МАРКО: Хм! Што су ти садање девојке — два посла раде! ЈЕЛИЦА: Ах, татице, шкода, шкода што не знате немецки! МАРКО: Моја ћерко, зато сам те и послао у Беч да ти научиш, кад ја нисам мого.
ЈЕЛИЦА: Ах, швермовати је то што у Бечу кажу швермерај. Колико сам пута ја швермовала, не могу вам исказати, љубезнн татице. МАРКО: Али шта је то швермовати? ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај.
Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише! Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце! Пак је баш својим дегном убио.
МАРКО: Кажи ти мени зашто читаш те књиге? ЈЕЛИЦА: О, татице, како не би кад по Бечу прве фрајле и највеће даме читају.
МАРКО: Зато ти српски тако говориш. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, у Бечу се ретко чује српски; све немецки и француски. То су вам језици! Кад говоре, мислите мед им тече из усти.
Ја једнако жалим што ме нисте дали да и француски учим. МАРКО: А с ким би овде говорила? ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, имала би ја доста хасне од тога. Какви романа они имаду!
МАРКО: Шта би се помогла тиме? ЈЕЛИЦА: О, татице, млого; јер говорити по моди, унтерхалтовати се с највећом господом, штеловати се и знати шта је бон-тон, то се све из
— О, татице, тај неглиже да видите! Тек у полак дванаест обуку се парадно, пак или с књигом седе код пенџера, гледајући како пролаз
МАРКО: Ако то није лудо, онда не знам шта је. ЈЕЛИЦА: Ју, татице, немојте тако говорити, јер ће вам се у Бечу смејати сви као највећем простаку.
Камо среће да се и ми тако уредимо! МАРКО: А зар би ти хтела тако живити? ЈЕЛИЦА: Ја не знам која не би хтела. Ах, татице, по моди живити, нобл живити, то вам је Генуѕѕ. МАРКО: Моја ћерко, ја видим да је теби Беч сасвим обрнуо мозак.
ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ви јошт не знате шта је љубов. Друго је просто и паорски љубити, а друго је љубити бечки и по књишки.
Друго је просто и паорски љубити, а друго је љубити бечки и по књишки. Оно је љубов, љубезни татице, кад се који краљ у какву принцесу заљуби!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Весели кенгур по врту скаче као из топа хитро и право, а мали син му из џепа вири и гласно виче: „Татице браво!“ Чудом се чуде неука деца: „Погледај, мама, великог зеца!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
то ма- | тери чинити радост и срећу, мазећи се око оца, почела би да одриче и да се правда: — Није, ефендијице, није, татице! Није, жив ми ти! Он, узимајући је у наручја, носио би је собом, горе, у ону његову собу.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја му прилазим, узимам опуштену руку, гледам га право у очи. „Татице“, кажем, „добри татице, како ти је? Је ли, како ти је?“ Он удешава страшно мученички израз и кашље, кашље.
Ја му прилазим, узимам опуштену руку, гледам га право у очи. „Татице“, кажем, „добри татице, како ти је? Је ли, како ти је?“ Он удешава страшно мученички израз и кашље, кашље. „Готово је, ту сам.
“ Он је већ вриснуо, превија се као црвић, очајно пружа ручице према мени док се ја измичем, преклиње ме, моли: „Татице, татице, татице, мили татице, не дам те, не дам, нећеш умрети“, и грли ме, стеже, притискује на своја мала прса, на
Он је већ вриснуо, превија се као црвић, очајно пружа ручице према мени док се ја измичем, преклиње ме, моли: „Татице, татице, татице, мили татице, не дам те, не дам, нећеш умрети“, и грли ме, стеже, притискује на своја мала прса, на којима је
вриснуо, превија се као црвић, очајно пружа ручице према мени док се ја измичем, преклиње ме, моли: „Татице, татице, татице, мили татице, не дам те, не дам, нећеш умрети“, и грли ме, стеже, притискује на своја мала прса, на којима је бела
се као црвић, очајно пружа ручице према мени док се ја измичем, преклиње ме, моли: „Татице, татице, татице, мили татице, не дам те, не дам, нећеш умрети“, и грли ме, стеже, притискује на своја мала прса, на којима је бела кошуљица већ сва
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
не спава му се, добио је два писма из Лондона; Исак пише оцу: — Мама ми је све казала; није то за мене ништа страшно; татице, мораш одмах да се вратиш у Лондон, твојој кући и твом послу, који без тебе не напредује добро.