Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Све је што живи на дну тмине С проклетством немим на свет пало — Све што не гледа у висине, И није једном засијало!...
у болима дугим: Све је покидано са мном и са другим, И чекам однекуд нову реч дубоку, И докле се деле светлости и тмине, И ноћ пада као паучина мека: Све нàтпēва хучна музика тишине! Све надвиси неми глас који се чека!...
пуним црне детелине Почеше влашићи да бледе и слазе, Мртво лишће поче да пада на стазе, И као црн уздах да изби из тмине.
ЗА ЗВЕЗДАМА Убрисаћу с уста мучну кап горчине — И као краљевић из старинске бајке, Поћи ћу за гласом што зове из тмине, Као гласи давно нестануле мајке.
Све светле палате живота под кључем!... Вај, колико пута умиремо? Ко би Знао за све тмине под сунцем! И зна ли Ико сва беспућа у сутону доби?... И како смо често очи затварали...
Само буктињама збори се кроз тмине; У зрцалу мача будућност се слика; Преко палих иду пути величине; Слава, то је страшно сунце мученика.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Носи јадне, у јами је веће, Та сред оне тмине понајвеће, Тмине, брате, своје царевине, Па већ не зна шта ће од милине, Весео је, Бог га не убио!
Носи јадне, у јами је веће, Та сред оне тмине понајвеће, Тмине, брате, своје царевине, Па већ не зна шта ће од милине, Весео је, Бог га не убио!
данак, Какав досле још не био, Кô најлепши какав санак, Ма се брзо изгубио; Учас неста луче медне, Притискоше тмине ледне. ИВ Он је ману изненада, Да јадује докле живи; Па опета јадна млада, Ни га куне, ни га криви.
Лепо беше, ма не дуго. Брзо снова све с' обрну И намаче нојцу црну: Скоро сунца успомене Проби тмине те маглене, Ето, сину дивно, мило, Кâ некада што је било, Ког са неба свога трже, Па под ноге лудо врже; Он га
Ао сузе моје, горке ли сте!“ Сунце седе, данка нема више, Пусте тмине земљу огрлише; Небо ведро, а сјајне звездице Дивно доле упрле с висине.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А Нушка им коловођа. Кад само разастре црне косе, разузури се и обујми неку, а нарочито ону која се плаши од тмине и ноћне влаге, па се с њом вине у башту.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Једно будим — Друго трујем. Не сећам се Светог јутра: вртело се све изнутра, са зрнима златне тмине у куљању помрчине. ЦРНА БАРА, ИИИ Алге зраче са ломаче. Жарка рука плахте стере. Цвате очи у матере.
Лаза Костић: Стварање света ПОНЕДЕЉАК І Гомила мрак се, расте колач тмине. О стакло срца груни, Света харфо, уз блесак Духа, с воде и висине, у облик склопи бèзобличја царство!
По хаос-пољу квасац гони тесто, што букће, кипи, кула урнебесно. Гомила мрак се, расте колач тмине. (А светлост где је? Пупи ли јој лоза?) Док Вазу ваја творбена нервоза, Светворац пламти - Кyћо од ведрине!
и Купу бруси, где ће да заблиста, кад метеж клоне, бели лабуд смисла. Гомила мрак се, расте колач тмине. ИИ Тумара тмушом нагон бòготворни, кроз пустош листа тамине шумарке. Тренуци то су несловни и словни.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Само под точком, у тмине неме, капљице броје вечито време. Под врбом кривом, на пустом жалу, Видран се Видрић богато гости, около свуда
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Иза тмине и сунце огрије: пред вечер се над тобом изведри, Турке мртве по тебе бројасмо, погодит се нигда нè могâсмо око броја,
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Продирне јауке Душа је слаба да гони од себе. Из ока њина тмине гроба зјáпе; И смрт је с њима, да живот мој погребе.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Пошље смрти разговора нема. Празна глава свака је охола: Празне тикве по води пливају. Иза тмине и сунце огране. Прије ћеш се одужити дуга, Нег’ рђава раздружити друга.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Једне ме маме, друге плаше — Незнаним гласом ко из тмине: Уђи у мртво царство наше! КУЋА Буди ме пијук преко пута: Још једну драгу кућу руше.
И тек понекад, у час тмине, Кад и последњи корак мине — Крето сам ка свом тргу-гету: И вртео се сву ноћ дугу Као робијаш по свом кругу Или
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И птице неста... птице моје миле! - Да л' има Бога и сред ноћне тмине? Тишина... Само из избе допире Пригушен, сањив дрхтај виолине, Као кад жица о жицу се таре...
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Ово страшно падење небесах начало му у тмине унесе, тме вјековах вјечно непроходне око њега нагомила кругом. Простор цјео у стара времена бјеше св'јетлим засут
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
!.. А ноћ, управо још вече, одиста бејаше страшно као да је наступио судни час. Пун месец заплео се у наломљене црне тмине изнад Жлебова као опсађени јунак, па се готово не миче, но само с тренутка на тренут показује своју тужну белину, да
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Но ја добро чујем ход, кораке вјечне Невидовних снага што кô стража бдију, продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, Плијене и носе и ниште и бију: И бога и небо, живот и саздање, Све у исто доба.