Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
пута, гадно и одвратно, али сам ја то грозно испаштао и сад испаштам и онда је одвратно и то: да се она, док ја тамо умирем у оним ужасима, овде проводи.
Само је лен, пипав, безживотан још њен корак. И све се грозно распада, а она иде полако, дремљиво, мртво. Зато и ја умирем, трулим, распадам се. Јер ја бих живео тек у оном радосним осећању.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Али, ја сам, да се иде. Ако имаш чврсту надежду да се треба дохватити Росије, ја ћу поћи. И тако умирем сваки дан овде, од страха, да ми Ђурђе неког не убије! Пиши ти тамо, у Бечу, да сви ми идемо, и деца, и ја, и Ђурђе.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Нешто даље, опет је ударио у кукњаву: „Кад ће већ једном крај часа? Умирем од глади”, да би затим сасвим у углу дописао: „Прозваће ме. Прозива ме. Прозвао ме је. Готов сам!
- Отац? Ах, да! X - Како те није стид? - пита ме Станика. - Како те није стид? - каже Стари. Ја, одговарам да умирем од стида. Од стида због оцена, због писама, због самоубиства. Зар не видите да сам већ мртав од стида због свега тога?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Лутам, још, витак, са осмехом мутним, прекрстим руке, над облацима белим, али, полако, сад већ јасно слутим да умирем и ја, са духом потамнелим, тешким, и невеселим.
Лутам, још, витак, са осмехом мутним, прекрстим руке, над облацима белим, али, полако, сад већ јасно слутим да умирем, и ја, са духом потамнелим, тешким, невеселим.
Ето, како је и то смешно и замршено. Тај завејани градић једног света који ми је мрзак видео ме је где умирем, у болници, у којој су и по степеницама лежали војници. Ипак нисам издахнуо.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Немам чим да ти надокнадим неправду. Не могу... Знам, боли те, гледаш ме, осећаш како умирем у теби. Боли и мене. Па ти знаш колико мене боли. Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А ја мрк и ледан. Мој се поглед диже горе, небу, више, И под небом гледам на дах плави један, И умирем тако, тихо, тихо, тише... М. Митровић ЛXXXВИИ ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ово је приватна, пасивна смрт, смрт као подношење. Смрт наузначке. „Ја умирем , „Ја дајем живот!“, „Ја ћу погинути”! Дакако, ту сам ја онај који нешто чини, ту сам ја главно лице, господар
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Тол'ко сам мали да ме је страх: Живим сарањен као у ноћи. Ах, ти моћни људи из овога века. Више немам куда, умирем без лека. 1916-1917.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ноћ, у заборав кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица без гора, да смрт своју не издам, да живим док умирем. Онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Чилим и лагано ишчезавам, умирем и одумирем. А зашто онда говорим, шта мени недостаје? Зар се нисам уљуљкивао мишљу да сам изнад свих сврабљивих и
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Боље ми је у туђини да умрем, него овде да умирем поред тебе и жељан тебе. (Одлази.) ТАШАНА (усплахирена, унезверена. Хвата се за главу.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Ако има, утолико боље по историју. Све тражи уметника... Не, роман нећу започињати. Задовољан сам да живим и умирем с мојом историјом. — Знате ли да ваши ђаци препричавају ваше часове по целој вароши. — Као ја некада ваше.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
и умора; Тамо где кроз три облака пуца из револвера Дубина мокра која зору протера, Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем. Постигох ли дакле довољно усавршења, И сиромаштва чак уводих ли у чистине?