Ћипико, Иво - Приповетке
И гледа их пред собом живе: њих двоје, једног до другога; и док их гледа, заборавља на невољу и бесвјесно у души му се усељује весеље: док је њих, што ће да жали! Зар на свијету има ишта јачега и вриједнијега мимо њих?
мишљу да ће се далеко иселити, преко свијета, и није јој жао, јер тамо ће наћи Спасоја који јој се све више у мождане усељује.
крај наслућује у души: топлије је у простору, и топлота наредних дана као да јој носи нову струју и у живот је усељује; лијепо, кад, обасја сунце, у њему гледа Спасојеву прилику и занаша се његовом младошћу.
што им је те су невесели сада кад су дочекали што су одавна жељели, па с његова лица весеља нестаје, а у душу се усељује лака сјета. Наједном им се очи сукобише, и задрхташе трепавице у часу објављене сућути.