Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
како ти је оно име ...Не знаш? Ето, на прилику, Васкрсије. Е, мој драги Васкрсије, тако су ти мене овдје, како се то службено вели, привели и задржали, сељачки речено: стрпали
како ти је оно име ...Не знаш? Ето, на прилику, Васкрсије. Е, мој драги Васкрсије, тако су ти мене овдје, како се то службено вели, привели и задржали, сељачки речено: стрпали ме у бувару.
Шта ће ти, вели, мамузе, на босе ноге ако идеш поштеним послом? То ти се, видиш, назива отежавајућа околност, мој Васкрсије. Кроз читаву станицу прострујало однекуд нешто несвакодневно и свечано.
И прича ли, прича. — А шта прича? — пита командир. — Прича како ће он и Васкрсије покрасти најбоље коње по срезу, па у Карловац, на вашар. Милицију ће, каже, разоружати, а тебе заклати. — Аух, сто му!
Милицију ће, каже, разоружати, а тебе заклати. — Аух, сто му! ...А ко му је сад тај Васкрсије? — Онај мали. Он га тако зове. Командир затеже униформу и гологлав излази напоље.
— Овамо то дај! Види ти њега. — Зар мога Васкрсија? — кличе Видак. — Ово је мој Милан, а није Васкрсије. Васкрсије је твој ћаћа — виче цура. — Зар нам однесе дјечака? — чуди се командир. — Не би ви знали! — галами луда.
— Овамо то дај! Види ти њега. — Зар мога Васкрсија? — кличе Видак. — Ово је мој Милан, а није Васкрсије. Васкрсије је твој ћаћа — виче цура. — Зар нам однесе дјечака? — чуди се командир. — Не би ви знали! — галами луда.
Е, мој Васкрсије, ти нас данас баш лијепо разговори, хвала ти ко брату. ТРЕБА НАЛОЖИТИ ВАТРУ Међу бреговима, на безименој заравни