Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Боже мили, да вељега чуда! Што почини неколико тића, А још веће што за дуго није, Већ од скора, од Ђурђева дана, Па већ каквих оста
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Кад помислим и ја какав бјеше, распале се уз мене пламови! ГЛАВАРИ СЈЕДЕ ОКОЛО ВЕЉЕГА ГУВНА И РАЗГОВАРАЈУ СЕ, ДОК ЕВО ТИ ТРИ ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ОЗРИНИЋАХ. ЦУЦАХ И БЈЕЛИЦАХ.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Тај уме и из воде сув изићи. Ударен мокром чарапом Ударила га шљивова грана у главу. Узјахао на вељега ата. Ујела га пчела за језик (тј. опио се). Уточио би ти крви испод грла. Што му очи виде, руке му не оставе.
— Срећан је кога туђа несрећа учи памети. — Ако те срећа не причека, на вељега је хата стић’ не можеш. — Роди ме мајко без главе, само немој без среће.