Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Дивјак, зачуђен, зашита га зашто сад дува. Ови му каже да расхлађује одвећ врело јело. „Е, кад је тако, а ти остај збогом!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Затим узе зелен чанак пун воде, и кад се оно олово у ватри растопи, узе ватраљ и сручи га у воду. Врело олово чвркну у води и начинише се од њега парчад свакојака облика: нека као цветићи, нека као иглице, а једно повеће
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ходао је немирно по воћу; капу забацио на затиљак, те му ветрић хлади врело чело. — Јест!... Убићеш га, али куда ћеш онда??... Знаш ли: ко убије, и њега убију? — шапуташе му један глас.
Док се, уједнапут, крај ове лепе слике појави и риђе лице Лазарево. Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу... Он цикну, цикну као гуја под каменом...
Затим леже у блато и стаде се ваљати... Осећао је како блато хлади његово врело тело... Онда осети како му нешто хладно мили по кожи... Затим му се учини да се руши и ломи таваница над њим...
Па стаде размишљати о себи... Био је ретке среће. Толико је бојева претурио, па остао здрав и читав. Ни врело зрно ни оштри нож не такну се тела његова... „Да ли мене бије олово? — премишљао је он. — Не, не бије!!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
БОР Голем и мрачан, невесело, Стоји, безимен као травка; У њему хучи горско врело, И ноћу преспи једна чавка. Усамљен вечно, страшна грмен, У први сунчев тренут сјања, Низ озарену баци стрмен
Хује тамне риме, кô мистично врело, Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада: У свакоме стиху има суза јада, У сваку је строфу легло срце цело.
Као да је само моје срце хтело Да злурадо позна дан који те оте, И та нема патња да постане врело Моје величине и твоје лепоте.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
се није могао опоменути: како се нашао поред оне ужасне постеље, у којој се једва примећивало оно суво, танко и врело тело и кад је угледао оно мршаво, изболовано и земљасто лице, са раширеним влажно-сјајним очима, које се насмејало кад
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тело госпоже Евдокије, међутим, било је мрачно, врело, младићко, зверско, снажно, тврдо. Иако су обе биле сличне, и по стасу, оне су му прилазиле тако различито.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Док је врело гвожђе, треба га ковати. Та се ствар уговори, а сутра прстен. Даривао сам је са двадесет и четири дуката.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
У ноћима бунила које су после тога наступиле, исте такве игле забадале су се у моје врело чело, али било је то време оскудице и нигде се нису могли наћи лимунови.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
се и та брдовита област са оне стране Рудника, тај зелени троугао између Крагујевца, Милановца и Краљева, и стоји као врело чудесних ритмова, као завичај невиних слика и метафора, као једно од плоднијих искустава послератног српског песништва.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
списа, назвали су га »другим Мојсијем« који »отвори народному духу нашему у жедној пустињи незнанства бистро врело живота народнога«.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
„Но кад вијар страшно дуне, Небом тресну плаи громи, Кад из неба киша груне, Врело надме, мост поломи, Нигде стана, вода свуда, Куд ћеш онда, драги, куда?
Цвеће љупко и долину, Стадо, врело и планину, Тију реку, силно море, И под небом орла горе, И над орлом шарну дугу, И славуја у том лугу, И још
(1844, 5. јул) ЈАДНА ДРАГА Ветрић пири, Липа мири Кô и пре, Врело жубори По лисној гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце бега, Ал' нема њега Као пре, Нема
— ја зборити тедо, Али чуда де баш не умедо, Она прође — ја тедо за њоме, Ал' с' не маче нога пода мноме, Срце врело би тад под облаке — Ао ноге, де бијасте лаке! Ништ' не мого до за њом гледати, Ал' ко ће се чуда нагледати!?
Цвећа красна видим овде сила, Ал' најлепши де си оставила? Врело јечи, а цветићи туже, Јера нема међу њима руже. Тако т' врела, тако т' цвећа тога, Не мучи ми јадна срца мога,
Сутра дан је, сутра данак прави, Први дан ми срце врело рече, Дан пролази заман, заман, вече, Срце трне у големој страви.
своја лака Небу дићи тамо под облака, Под небо се дигô тић и сада, Ал' весео није кô некада, Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с' чине до толико друга, До толико успомена свети, С кима дане прелепо
беле погачице, Присмочити каке печенице, Повратити срце гладно, трудно, Воде ладне напојити жудно; Воду пијеш, а врело жубори, А над тобом липа мирисава, А славуји свуд поју по гори, А крај тебе цветићи и трава!
Зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело — Ко да гледне чарне очи твоје Па у срцу да му не запоје!
Радо ја имам овај бели свет, Врело, дољу, планину и цвет, Радо даљне клепетуше јасне, Радо сунце, месец, звезде јасне, Радо имам муњу и громове, Оне
једна стена поносита, И дубова на њој једна кита, О, да има само ту пастира, Да по нашки у врулу засвира — Гору, врело, твој, пастиру, глас, — Он имаде тако радо вас! Зашт' вас нема поред себе вође? Зашто амо у туђину дође?
Ал' само ти, о песмо пуна јада, Штоно певам ја уз гусле сада, Ти живи само, док врело извире, Без имена па тада утиче, Докле гласак вруле јечи, па умире, Љубичица докле, докле ружа ниче, Докле она
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Пружи ми руку а она ти беше врела и сва ознојена. — Ево ме — шану плашљиво и врело. — Ти, ти, ти?.. — Па се загрцну, паде и бризну у плач. — Стано?! — тргох се уплашен. — Ох, ох!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
»Да те носе наша крила »где је врело сваког миља. »да Ти душа свирку пије, »светлост да Ти лице мије »пламен да ти срце грије, »дивотама жиће слади, »а
уместо лишћа вела једна се је ружа свела, па је пала, па се расцветала посред срца мога врела; ал' од те ће руже мене врело срце да увене. СИНОЋ (Одломак) Синоћ, Дико, жељо жива, синоћке те очекива'!
опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се, устук свакоје злости, блаженој теби подиже двор; презри, небеснице, врело милости, што ТИ земаљски сагреши створ: Кајан ти љубим пречисте скуте, Ѕанта Маріа делла Ѕалуте.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Онда рекне најмлађи: — Да зна свијет да се отисла пећина, па води уставила врело, а то је у чаршији на раскршћу! На то трећи од њихова друштва рекне: — А знадете ли ви онога бербера фукараша што
Џомет им на то рекне: — Да ми хоћете дати једно четерест момака, ја бих вам с божјом помоћи мог'о наћи и прокопати врело. Они чим то чују, оду и пријаве везиру. Везир га дозове себи и дадне му сто момака.
Везир га дозове себи и дадне му сто момака. Још му рекне везир: — Ако пронађеш врело, ти ћеш бити добро обдарен. Он оде отален и дође на оно раскршће. Туде се најпре раскорачи и закопа.
Вода протече оним истим путем куд је и прије текла. Чим је прокопô и нашô врело, зовне га везир преда се да га обдари.
Чојек се попне на дрво и погледа, кад угледа пред собом једно велико поље и у том пољу једно лијепо бистро врело и још некаку воду што тече пољем. Док утом ето ти некака чојека на коњу, ођевен, брате, да не море љепше бити.
Издрпан је, јадан је, нема на њему четири паре хаљина. Кад просјак угледа врело, приђе ближе и сједе да се мало одмори и да се умије.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СТАНИЈА: Еј, црна кјерко, што ме уби? ЉУБА: Али шта је? СТАНИЈА: Опеко се. ЉУБА (смеје се): Та то није врело, мајка, него је од леда. СТАНИЈА: Аратос ти Београда и кад дојдо овамо! ЉУБА: Не бој се, мајка, то је врло добро.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У буков-крошњи гукну Бог и сумрак, а поток течно прогледа на шљунак. А мисли где су, шта су осећања? Да будем врело, гомило теготе, са чанком млека колиба простоте?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ко ће јунака од сна да буди? Блиста у гори, под самим врхом, врело под јелом танковрхом. Марков је Шарац на њему пио.
својим Жућом тражећи спас, у туђем крају, без топла кута, одједном чуше тајанствен глас: „Ви, које веже другарство врело, јунаци млади без страха, мане, знајте, ко тражи упорно, смјело, наћи ће једном свјетлије дане.
“ Мајмунче за њим рече: Африка, топли крај, гдје врело сунце пече нама је завичај! Африка зове нас, нама је тамо спас, другови, сви у кас!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Гојко се обрте деци, па им рече благим, уморним гласом, притискујући руком врело чело: — Идите, децо, кући... После подне раније...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Пушничар вади лесе, а дружина се скупила око њих па »мезети« и »одбира«. Узима се осушено, врело грожђе, крушке и јабуке, што су нарочито за друштво метуте на лесу, међу шљиве.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Разговарао сам ја већ с многима. Да видиш само какве сам асасе прикупио и придобио за те, па, море, хоће за врело гвожђе да прихвате! Али и ти да засучеш мало рукаве, и мало, знаш... треба људе придобити... — па понекога и почастити.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ено жене, насред Саве, ено мараме! Стари, млади, деде, бабе, богати, сиромаси: Кад је врело, свак би главу да у води покваси! Па се баца у загрљај Сави, Морави И на глави покривало тад заборави ...
Палцем је врело сунце у леви образ куцка, Опипава јој пулс, обилази је полако, Виси јој над главом, о грани, као мешина вина.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
О, шта ме тишти као гвожђе врело? Знао га нисам, па зашто бих плак̓о? Знао га нисам, па зашто те, рако, Не смедох тада погледати смело? Не знам.
да се слива Звук побожних звона што вечерње звоне, У час кад завлада мир крај мене широм, И шума заћути, и занеми врело, И уморно моје намучено тело Зажуди за слатким одмором и миром, Мисао се јави!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку! свет запева цели; Задрхта душа као небо цело; И маса звезда са неба се просу На тугу, јаде, љубав,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Грм у нужди бедем. — У невољи је и миш јунак. — Утопљеник и за гују хвата. — Кад човек тоне, и за врело се гвожђе хвата. — Кад гори кров над главом, не мисли се на свадбу. — Бијен се прети.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Очи се не затварају: поглед туче по црном лептиру на белој кошуљи. У грудима кипи нешто горко и врело. Скида фотографију са зида, преко колена ломи рам, отвара пећ, баца је у ватру, пламен букти, готово је и с тим!
Видиш ли сада шта сам родио и шта имам? Тола седе поред огњишта, набаца прошће на разгорелу ватру и суну ракију у врело грло. Нисам заслужио да ме истераш из куће, да не платиш муку... И још столицом завитла на мене. Што ме само не удари!
Ђорђе га гледао: смрзни се, умри, да те не гледам више... Желео сам да умре, ја, загуши га врело и дуго руцање и он испусти лампу. Сенке цикнуше задављене мраком. Адам танко јаукну.
Сав се скупља и обавија око те мисли. Јесте. Грчи се уз кревет, узима му знојаву и млитаву главу, узима врело дахтање. Нећу више да сумњам. Сине! Чујеш ли ме? Био сам луд кад сам те мучио. То нисам био ја.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје!
Под небо се диг’о тић и сада; Ал’ весео није к’о некада! Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с’ чине до толико друга, До толико успомена свети’, С киме дане прелепо
Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега врело сунчање О лакше, лакше, кроз густо грање! Ђ. Јакшић XИ ЉУБАВ (1-18) 1 Љубим те, љубим, душо, Љубим те, рају мој!
Л. Костић XXXИИИ ЈАДНА ДРАГА Ветрић пири, Липа мири, К'о и пре. Врело жубори По лисној гори, К'о и пре. Ја сам млада Овде сада, К'о и пре. Сунце бега А'л нема њега Као пре!
Хује тамне риме к'о мистично врело, Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада; У свакоме стиху има суза јада, У сваку је строфу легло срце цело. Ј.
За ову земљу они беху диви, Узори св'јетли, што је бранит' знаше, У овој земљи останите и ви, И за њу дајте врело крви ваше.
да се слива Звук побожних звона што вечерње звоне; У час кад завлада мир крај мене широм, И шума заћути, и занеми врело, И уморно моје намучено тело Зажуди за слатким одмором и миром, Мисао се јави!
каз'ти Како је дух божанствен у тој снази, И да му тело тек достојно служи, Плодно и само, - јер његови трази Духу су врело...
И живот што ми притисла тегоба Не изрази се у врелим сузама! Ја не заплаках над прошлошћу чедном Врело је суза пресахло у мени; Пред будућношћу тамном, недогледном, Усташе сени нада потревени'!...
„Крв моја српска жеже ме и пали! У грлу глас ми трепери и грца! К'о врело гвожђе душа ми се кали У огњу крви, и сузи што врца!
Ако је твој Бог хтео да будеш Земаљски цветник рајских цветова, Унео ти је небеску прегршт У врело срце пре свих векова! Треба л' да рађаш, зашто се бринеш? Он ће послати Духа с далека, Да цвет потера...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ рече Аристотелес. „Кладио бих се да је њихова радња личила на врело парно купатило из којег се душа, опрана, очишћена и ослобођена свих чулних пожуда, пење, тако окупана, право у свет
Они увидеше да река људских сазнања има, као и наш бујни Дунав, два извора. Један од њих зове се врело опажања, а други врело размишљања. Два разна пута воде тим изворима, пут емпиризма и пут рационализма.
Један од њих зове се врело опажања, а други врело размишљања. Два разна пута воде тим изворима, пут емпиризма и пут рационализма.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ И Петроније Свилар, неспособан да повеже мисли и да њима управља по својој вољи, притисну лепљивим прстима врело и знојаво чело и слепоочнице да би се још штогод сетио и да би, колико-толико, умирио бурну и мутну узбуну утисака што
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Сухо врело љето, посљедње које сам провео код куће. Преко уличице, у узаном Егидијевом дворишту, из кога је заувијек нестала Калпу
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Одједном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...
А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... Где си, лисната зелена горо !
Где си, лисната зелена горо ! Камо те, врело и топло сунце!... Хајдук вас се зажелео!... XXИИИ Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...
Из груди опет полази нешто врело и необично ... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Зачуде се дивови па га упитају шта то хоће. Он им одговори: — Што ћемо ићи на воду кад се може све врело пренијети и за неколико дана можемо га попити?
Кад то чују дивови, у страху да не изгубе врело, кажу му да се остави ћорава посла. А он им рече: — Кад нећу ̓вако, нећу никако.
Ћипико, Иво - Приповетке
улицама, из којих се чула дивља пјесма пијаница, а у које је она с неким страхом гледала кад би пошла по воду на врело.
На махове милина га је испуњавала свега, на махове било му је тешко, знојио се од муке и своје врело чело полагао би на бело жало. Има само два начина живота, мислио је...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Грлећи је, и то не рукама него целим собом, испод пуних јој плећа, под прстима своје руке, осећа како јој је месо врело.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Само каткад тек пробију Грки уздисаји. ИX Ој, потоци нашег рода, Свима вам је једно врело Свуд где тече једна крвца То је мени једно тело. Једне су нам крајње наде, Једне су нам жеље битне.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
људи конзервирају сунце Које се јавља на најразличитије начине у плоду и камену подједнако Први пут слатко други пут врело Сада има све што је њено На југу Море на северу облаке На истоку трешње на западу маслињаке И сазвежђа над Фрушком,
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
је гледô у хладовини, Издишућ, црну земљу гребати, Или у часу смртног заноса Хомутом меким траве роснате Крваво врело жића гàтити. Газио ме је!... Па убићу га!
Сеците! У ватру с њима! ИСАК (споља): Страховит пламен ове колибе У овом часу нека постане Предсобље врело пакла њихова! ПРВИ ТУРЧИН: Беж’те куд који зна! СВИ ТУРЦИ: Бежите, Турци!... Беж’те...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Авај, сфинксе врели пожудних усана, Ти си луди демон, што љубећи дави, Ти си врело подне мог блиставог дана, Орао што жртву диже и крвави.
и ведри и смели У час, кад пехар отрова се прели, У блеску, Треску, Звеци, Сеци Са звизгом, смело Венчаше чело врело Ловором узабраним По литицама; По косама враним, По витицама, Балканске тискаше цветове, Што браше, Кад гацаху
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре Кô груду снега врело сунчање; — О, лакше, лакше кроз густо грање! 1861. ЉУБАВ 1. Љубим те, љубим, душо, Љубим те, рају мој!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Гробом пјан. И ноћ је ово — трном претрнем глога, и дан. И стопа где прионе ми, јара је оздо, запахне врело плуће. О, гробно ли ми смркава костима твојим свануће. Ох, то је, и суботе овај бат недотрулу те разгара.
Лек си, болујем те сам. ВИИИ Лек си, дубље тим лека ми не. И лепоти ли мук овај расточења, кротини твојој врело, тајније из мутње ме то на бистрину те забистри тама, на рођај опело.
Из горке ране дубини проврем у врело. Потоње у погреб себи упалим зубље, радосно запојем опело. 2 Дубље, све дубље — плода се не заче овде да утоли
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
јој, њене црне очи, поцрвенеле од плача, трепавице дошле још црње, влажне, мокре, а уста јој, подбрадак, врат све то врело умрљано сузама. Младен се осмехну. — Зашто? Зато што си луда. Што мислиш да се све једе што лети. Шта му фали?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Кад сам се мало привикао на врело блештавило, окренем, готово случајно, или због мутне слутње, главу ка Мртваја виру. Боже, зар је то могуће?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Буди, дакле, миран, дражајши, ми стојимо на чврстом тлу. Само кад не би било тако врело!“ Оба човека усташе са свог седишта, па се упутише преко травњака, обасјаног месечином, у кућу. Ми их јасно видесмо.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
- Цвеће љупко и долину, Стадо, врело и планину, Тиху реку, силно море, И под небом орла горе И над орлом шарну дугу И славуја у том лугу И још његов глас
Куцни боље, Да зајечи наковањ; Гвожђе мораш покуцати Ако хоћеш што одањ. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј! У мех дувај, ватру шири Да се гвожђе усија; Са кљештама живо стегни, Да се боље савија.
И чекићем покуцкуј! У мех дувај, ватру шири Да се гвожђе усија; Са кљештама живо стегни, Да се боље савија. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј! За раоник и секиру Треба добар јаки ков, Да се после не ругају: Ковач био ладноков!
И чекићем покуцкуј! За раоник и секиру Треба добар јаки ков, Да се после не ругају: Ковач био ладноков! Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!
Не плаши се труда, муке, Нека с чела цури зној, Богато ће наплатити Увек честит пос'о твој. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј! У младости ко се мучи, У старости ужива, Добар ковач ковом својим, Себи срећу сакива.
И чекићем покуцкуј! У младости ко се мучи, У старости ужива, Добар ковач ковом својим, Себи срећу сакива. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Господин Јоксим је одмах дао тумачење: — Ова наша госпа Нола, као шкотски душ: врело-хладно, врело-хладно, и себи и другима, па не да мирно ока отворити... Шта ти она све не зна.
Господин Јоксим је одмах дао тумачење: — Ова наша госпа Нола, као шкотски душ: врело-хладно, врело-хладно, и себи и другима, па не да мирно ока отворити... Шта ти она све не зна. Па зна и шта је у суштини скандал.
Ако плачем, мама се љути... Сад знате... Већ се ово-оно и поборавило у школи, и канда је највише сметало необично врело лето и деци и одраслима. Једнога четвртка по подне, већ пред школски распуст, притиснула је страховита врућина.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Јесмо! — Јесте ли му ударали клинце под нокте? — Јесмо! — Јесте ли му сипали врело уље у грло? — Јесмо! — Па ипак не признаје? — Не!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Јутрос, као и ти, лепа реко чиста, И моја сва душа жубори и блиста, Разлева се, расте, и хучно колеба... Гле, врело јој бива све шире и веће, И у њезинијем дубинама среће Огледа се зора и плав шатор неба. 1918.
За ову земљу они бјеху диви, Узори свијетли што је бранит знаше, У овој земљи останите и ви, И за њу дајте врело крви ваше.
41 Сневах о чеду краљевском, Лице јој је сузно и свело; Под грањем липе сеђах с њом, И ми се грљасмо врело. ''Ја нећу престо оца твог, Нити му круну јасну, Ја нећу скиптра краљевског, Ја хоћу тебе красну.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ПОЗИВ НА ЧИТАЊЕ С тумарне струје дубока извора лије се непресахнуто врла вода слатка за пиће жедним душама. Ово је врело сасма наспорно, те колико се из њега вади ова жива вода, толико се у њему више приспорава, и бистрија истиче.
А такођер и персијски Сарвар што сву земљу грчку близу преузе, скоро је поврже ка врело гвожђе. Заклопи уста шаком и образ чудећи му се што се то сви од њега, како од толико тушта хиљада војске нешто убах