Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Ту вечерње воде хује тихом тугом, А жалосне врбе шуме заборавом. У зеленој јасној помрчини грања, Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном, Бледу, покрај реке; ту седи и сања, И огледа
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За човека на кога се заборавом и они баце које из чељусти немани спасе. За војника који буквице нема а без књиге царске важне не може цару да
су редови исподвлачени оловком плавом, где су покидане многе стране, о којима се говори са подсмехом, а читају се са заборавом; за оне који се у вечност не возе колесницом лаком нити јашу на коњу брзу, већ се полако веру каменитим стазама козе.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ено их, оно су они, Јазбечеви. Покушао је, најзад, да се спасава заборавом и варком. Их, кад је икад то било, ко ти још памти.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Можда је била пустош и хладноћа, Па заборавом намерним се тешиш: Да ми је да ти место песме ове Напишем читак синопсис за снове!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Дучић ЛXXИ ДЕ ПРОФУНДИС Ти утеху чекаш. Не, утехе нема; Што утехом зову, зови заборавом: Јад истински дубок никад не задрема.
Ту вечерње воде хује тихом тугом, А жалосне врбе шуме заборавом. У зеленој јасној помрчини грања Ту нађем Самоћу у ћутању вечном, Бледу, покрај реке; ту седи и сања, И огледа лице у
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
огромно, тамо преко зелених, рајских дубрава, и засени те испуни груди као новом неком надом, вољом да се живи и заборавом свега. Па се наједанпут раздрагано ускомешаше они што пристизаху на узвишицу: — Ено мора, ено мора!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
тихо скидам плочу са гробнице својих дана, И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена, Кроз сва места из живота заборавом претрпана; Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ Уместо звезде славуј из неког зида што се
кад збуни песник и маг Крије почетак тајну и миг Од језера дубља стоји кап Поверене боли достојан стих Марљивим заборавом измењен лик Вени у грому касна за лек Прогнане шуме где ногом стах РОНДЕА М. Д.
Измишљам им имена да живе са мном поклањам им врт Приближавам их својим навикама и потребама Користим се њиховим заборавом В Ја знам твој корен Али из којег зрна сенка твоја ниче Биљна лепото дуго невидљива у семенци удаљена Нашла си под
Ал заборавом свет сам сачувао и чувам за сва времена од времена и праха. О где су та места када ветар дува и пустош помера?
да утврдим где она почиње да ли тамо где је гледам или тамо где је још нема или тамо где се срце испуни песком и заборавом Шта речи знају о води која изгуби све што нађе коју волим да доказујем коју желим да учиним стварном а да је не
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Младен Лесковац Глуво је доба сад. Л. Мушицки, 1816. Но нек, само Српство траје Макар били ваши дани Заборавом претрпани, Ил' песништва смешна брука.