Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ој сунашце, још ми једном грани, О мој данче, још ми једном свани, Ој зорице, забели, забели — Ал' узалуд моји труди цели, Клону тело, клону цела снага, А од моме нигде баш ни трага, Црна
Још не иди, још је рано, Још зорица спава, Јоште сунце огрејано Крај зорице чмава, Јоште роса, још не пада, Ао моји јада! Да однесе моје мило, Просто јој не било!...
Што девојка кад јој венац узму, Што би венац без љупкога цвећа, Што би цвеће без те росе сјајне, Што би роса без зорице беле, Што л' зорица без брата сунашца, Што би сунце да му неба нема, — Што ћеш, песмо, што ћеш, срце моје, Далеко
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој, Слушајућ' како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Чиста роса зорице Цвета крепи лик, Мени поглед Милице Даје нов облик; Нека роса крепи цвет, Мени прија Милкин свет, Вели славног рода
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ДРУГИ СЕРДАР: Давно! ТРЕЋИ СЕРДАР: И сад се сећам — али једвице. — ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Кô што се вече сећа зорице. — КНЕЗ ЂУРЂЕ: Чули сте ваљда.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
ЗВУЦИ На крилу рајских снова, у часу тишине бајне, Побожну душу диже лахора благи лет, Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне, И смерна душа види небески, зрачни свет. Светови доле блуде...
Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој. СлушајуЋ како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој... 1885.
блуди, И види кладенац бистри и травни види пôд, А сунце подневно жеже и жеђ му умара груди, И слаби његов ход. Зорице моја мила! Српкиња увек ми буди, Љуби та равна пола, жеља је моја сва, И љуби... ах, љуби мене, и мање вина ми нуди.