Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Још се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, по влашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.“ „Фра-Мартин (1545, † 1565, ††1630). Жупникова је у...
“ поче се разговарати сам собом. „Овај сметењак, он је један среда, па шта је кадар учинити! А да какви су они које би човика пробрâ!... Скочити из бачве то је примного!... А Букар каже да њихов ковач може рукама сломити коњску потковицу!...
— Посли онакога покора, није чуда да увати ника устравица душевна човика. А вра-Брне је јопет душеван. — Липа ми његова душевност, кад одире људе каматом!
— Липа ми његова душевност, кад одире људе каматом! Ја знам да по свима нашим жупама нема пријуба имућнијега човика, који му не дугује, ники по сто, ники и по двиста и триста талира, са четрнајст посто! — вели Дундак. Бељан се наљути.
Фра-Тетка стрча низа стубе. — Доста, за муку Исукрстову, фра-Јакове! Шта чиниш? Оћеш ли да убијеш човика?... А ти (обрнув се Бакоњи), зар мораш све приповидати? — Ја нисам ништа казâ — одговори Бакоња намрачен.
Ту сам постаја мало, па пођем даље и видим на једно два пушкомета човика да тира натоварена коња меника насусрит. Колика је врућина, а он зачалмија главу. Видим: горњи човик!
Томе се нисам надâ. Е па кажи све што имаш! — Прије дванајс година убија сам једнога човика. Убија сам га из пушке насрид пута између града и нашега села. То је било у зору. Нико није видија.
Ни то се није дознало да сам ја учинија... — Ма зашта си убија човика? Зашта си убија дите? — пита Брне, једва дошав к себи.
Пија сам пуно, опија се сваки дан. Запалија сам комшији сино и заклâ му два вола. Јопет сам убија човика из једне пећине повр села. Па више нисам зла чинија за дви године, али сам јопет убија вратра...
— Ма је ли истина, оче, да је вра-Брне оздравија у један ма? Да је бог учинија с њиме чудо кад је исповидâ онога човика? — питају сељаци. — Јест, браћо! Бог увик чини чудеса над добрим људима. Ево нашег фра-Брне здрава.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
се створила шума, па жито и кукурузи, па ритови и ледине, и све тако расте и све има своје мисто и све пива, а нигди човика видити.
— Видите: жито, воће, трава, сви имају миста, сви живе срићно и пивају, нико не ломи другом врат, и чим су дошла два човика, ома је свему крај. Међу људима увик иде правда са неправдом, добро са рђавим. — Како то, сине? — онај још не разуми.
Ћипико, Иво - Пауци
Посли, пред вратима од суднице чекали смо да нас зовну. Прво су позвали никога човика из крајине; прави господин, улиза је с два адвоката. — Је ли било њему потриба до овога доћи?
Коме је од тога корист? — А како живе друге дивојке? — Не знам ја. Нимају потрибу од човика. Јема их па не мисле друго него за јиће и спање. Млака им је крв. А мени је никако потриба да ми човик заповида ...
Једно јутро видим једнога човика, онако к'о и други бољи, и пита ме ди је кућа баш вашега оца. Покажем му руком прама улици. — А не би ме к њему повео?