Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Но чусмо гди око Мишара пушке пуцају и хан у Мишару гори. Познамо да су Турци нас претекли и да нам је пут од наше војске пресеч
— Јадне бабе не знаду обиње, да лажу, кажу: „Идемо из Уба, никога нисмо виделе, но чусмо на Убу, да је Алекса са некаквима се побио и растерао.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— упита кмет чисто сумњајући. — Рече ли она баш »у Кривој јарузи под рачвастим брестом«? — Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! — одговорише Ћебо и Мирко углас. — Е не можеш наћи, није вајде!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
ћерку окупану у сузама, с рукама стиснутим у крило, с погледом закованим за патос, али ни даха, а камоли јецања да чусмо. Ђорђе је видео ушима. Он се окрете упола њојзи: — Ама што ти плачеш, што срдиш бога?
Камо тога? После опет наста нејасан жагор и свађа. Онда чусмо како се врата отворише, гунђање и кораке. Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо.
Ал' да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села. Кад се опет примакосмо, чусмо поново пушке у нашем селу и видјесмо како се црвени небо. — У село! У село! — чу се са свих страна.
Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрила сва прса, дигао икону више главе, и кроз онај тутањ и праску, чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: „... первје бо пришел јеси, светитељу Саво”...
Матавуљ, Симо - УСКОК
— рече Јанко. — А утолико је вама виша слава. — Он се затвори у Дубровнику, очекујући нову војску. Тако чусмо. У томе се вратише из Русије бокељски главари и донесоше владици дарове и око три хиљаде дуката.
Тако чусмо. У томе се вратише из Русије бокељски главари и донесоше владици дарове и око три хиљаде дуката. Од њих чусмо да је Наполеон ударио на Пруса и Руса.
— На Бадњи дан чусмо да је Турска објавила рат Русији и да се Французи и Турци у дубровачком братиме. А на Корчули још разабрасмо да је
Што да ти дуљим? Нама и Инглезима предаду Французи градове, а у исто вријеме чусмо да цареви углавише да Бока буде ћесарска!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сетих се онога мртвога војника, чије су ноге слободно климале изван кола... — Потпоручник Александар! — чусмо одсечан глас командантов, који нам је однекуда заишао иза леђа. — Је ли ту ваше место? — Разумем!
— онда се окрете ордонансу: — Сјаши, пушку на готовс и приђи полако. Причекасмо мало времена, затим чусмо неки разговор и ордонанс нас позва. Приђосмо и ту сретосмо једно одељење пешака. — Па што се, бре, не одазивате?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Приближисмо се реци и чусмо жуборење воде, али те тај ноћни жубор ни мало не весели, он ти улева у душу страх и сету...
— Натраг, коме је мио живот! викну онај из трња јасним но узбуђеним гласом. Дахнусмо душом, кад чусмо човечји глас. Као да нам је само то требало да проговори, те да нас увери да је он човек, па да одмах ублажимо своју
Али нам, ипак, прође леденица кроз груди, кад чусмо онако суров и страшан одговор. Истог тренутка он шмугну за други трн, па се отуд завуче у неки купињак.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВЛАДИКА ДАНИЛО Причај, синко, што најбрже можеш. МОМЧЕ Како чусмо за бој на Цетињу, да на главу погибоше Турци, сердар Јанко одмаха отправи два момчета ријечким Турцима: ко не мисли
ЂАЧЕ (чита) „Кнез Никола и сви Дупиљани поздрављамо нашега владику! Пишемо ти што је код нас било. Како чусмо што би на Цетињу, покласмо се с нашијем Турцима.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Држи своје, брате!... Али јопет, боже ми опрости, милији су ми него наши!... Харамбаша поче: — Чусмо, дуовници, и разабрасмо за све што се догодило. Срдар нас је посло то толико да преслушамо слуге...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
или поглéдасмо на таман звоник усред успаваног села и беличасте, разбацане кућице што сневаху на месечини, кад најзад, чусмо у даљини писак.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Шта ти уради, соколе : дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. — Морао сам тако, ча-Вујо.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
— Шта би било да у врту среће Негујемо братовања цвет?... »Вијенац« 1894. ЉУБА НЕНАДОВИЋ Јуче чусмо: „Љуба ј’ болан“, Данас звона тужно брује. Сутра ће нас бол савладат’, Шаптаћемо: „У гробу је!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
(Издалека се чује и друга пушка.) То је већ друга!... Чусте ли прву, ви? РАДАК: Чусмо је сви! ГЛАВАШ: Па шта чекате? Радаче, с Вуком брже за њима!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Забринуо сам се за Грују. — Ми чусмо кад припуцаше пушке, и угледасмо двојицу горе код камена. Али наиђе магла. Онај је вероватно настрадао.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
А сада збогом, ђецо... ја одох. (Вујо Одлази.) КАП. ЂУРАШКО: Уздрављу!... Е, чусте ли га сад? БОШКО: Ми чусмо јад! БОГДАН: Чусмо погрду... БОШКО: Ми чусмо наших мисли потврду! БОГДАН: „Господар је с госпођом...
ја одох. (Вујо Одлази.) КАП. ЂУРАШКО: Уздрављу!... Е, чусте ли га сад? БОШКО: Ми чусмо јад! БОГДАН: Чусмо погрду... БОШКО: Ми чусмо наших мисли потврду! БОГДАН: „Господар је с госпођом...
) КАП. ЂУРАШКО: Уздрављу!... Е, чусте ли га сад? БОШКО: Ми чусмо јад! БОГДАН: Чусмо погрду... БОШКО: Ми чусмо наших мисли потврду! БОГДАН: „Господар је с госпођом...“ А то значи: Госпођа се у мушко облачи.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Ракијо мајко! — прошапта неко у мраку. — Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо... Не да нам се спавати... те дођосмо да... — заплеће језиком отац Сопронија. — Не шједај, Симеуне, на ту клупу!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Пергамон је цветао и под новим господарима и постао једна од најлепших вароши римске државе. Чусмо како се зидају нове величанствене зграде, уводи водовод и канализација, граде друмови и пристаништа.
То је био страшан дан. Већ рано изјутра чусмо да се по Александрији купе руље да разоре и униште све трагове јелинске културе.
Ми га чусмо често пута где рече: „Ова је страна преписана из Архимедове књиге о лопти и ваљку, ова из његовог премеравања круга,
У ходнику се сретосмо са нашим домаћином, у разговору са грофом Шварценбергом и чусмо како му овај рече: „Учинићете ми велику част, драги маркиже, да вечерате данас код мене.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— вели потпуковкик Петар. — Сигурно не гледају војника који умире. На то смо већ навикли. Приближисмо се и чусмо детињи плач. — Мамо... мамо! — чујемо узвике. Као да смлати нешто људе.
Пођосмо узаним ходником... Опет неке степенице. Сиђосмо још дубље и чусмо жагор војника. И они су пошли некуд, све један за другим. - Куда ћете? — Заоћало нам се, па не знамо где...
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Данаске ходили су живи и здрави, једри, румени и весели који били, јели и пили с нама уједно. А потом, за мало доби чусмо и видесмо их где леже у гробови.