Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
С кровног венца, уз брујеве, реч чамала у некрету низ Дунаво пусти ждрала. Врх облачја слаповитог Благовесник арханђео уздигао хаљине је: прозарује стопалима оно што је усуд спрео а с
А ја сам струјни проводник тескобе под златном језом вечерњих репера, куд гони зов ме јагличастих сфера да сведем ждрала са Крста сеобе под топла крила шума утишаног, у лаган додир незнаног и знаног: јер ја сам струјни проводник тескобе.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Спусти се доле, зашуми трска, ледена скрама на води прска. Жалосно ветар у трсци шуми и зимска туга расте, а ждрала пита осамљен патак: „Да ли ћеш стићи ласте? Одоше оне у топле земље, ваљда су прешле и Средоземље.
Два су другара у чуду стала. „Погледај, Жућо, високог ждрала.“ „О здраво, мирно, делије с млина! — ждрал се покрену сиви — Меље ли жрвањ, шта ради Триша, како се код вас живи?
Ако би даље некуда макȏ, ничега нема — ја мислим тако.“ Иза тих речи путника ждрала спопаде силан смех, по води плеше, врти се, игра, тресе се као мех. Зар свет од млина па чак до врба?!
Јесени сваке ждралови, ето, путују на југ да траже лето.“ Од ждрала оста под небом тачка, залуд је очи траже. А Жућа сврну на Тошу очи: „Чујеш ли шта нам каже?
Студена вода под млином пљуска, кричи у магли путница гуска, бежи од мрзлог зимскога вала, зове у друштво високог ждрала: „Развијај крила, ако си друг, крећемо ноћас на топли југ!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Мрцино нам круну не упушти кад падиши стаде под вилице, када дину загази у чорбу. Сад те виђу на твојега Ждрала ђе разгониш код шатора Турке. Што ће бити, ко ће угодити? Срб и Турчин не слаже се нигда, но ће приђе море ослачати.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Скитницама се назвасмо, друмска нас попала сета, Путка и Ждрала сатре нам пут, и кола, кочијашу, Где проминемо клоне се и занеме. На конаку нам као злој вести неради, друже.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
до три добра твоја: прво добро — сабљу навалију, која сече дрвље и камење, дрво, камен и студено гвожђе; друго добро — ждрала коња твога, који коњиц може прелетити засобице и по два бедена; треће добро — твоју љубу верну“.
Сталаћа кад је теби драго, удри Сталаћ како ти је драго, ја ти добра не дам ни једнога: ја сам сабљу за себе ковао, а ждрала сам за себе ранио, а љубу сам за себе довео; па ти не дам добра ни једнога“.
б’јеле дворе: бијели се у висину кула, на ћошета сићани чардаци, а сјају му срчали-пенџери; виђе Иван, па се ужелио, ждрала коња фати бакрачлијом, и притегну ђемом од челика, но му ждрале ситно подиграва.
Како виђе, позна господара и под њиме од мегдана ждрала, па потрча низ високу кулу, па потрча, а из грла викну, викну слуге, набрекну слушкиње: „А ви, слуге, пољу
Међу њима Црнојевић Иво јаше ждрала коња од мегдана, око њега два сокола сива: с десне стране дијете Максиме, што је Максим красан ђувегија, на његову од