Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Син-ги-ду-нум. Синг. Ин. Дум. Дум. Дум. Откада не сањам на матерњем језику? — На шта то личиш? — пита цариник Жан Жика, упоређујући га са знатно млађом фотографијом у пасошу. — Како то мислите?
— викну. — Пофранцузио се, је ли? А кад си ми крао сланину из пакета у дому »14. децембар«, то ништа, а? А што те Жика лечио од упале плућа, то си заборавио? И сад се не сећаш старог Жила! Пили су виски у царинској соби.
разгледао га је стари другар са заштитничком нежноћу. — Имаш право што се враћаш! Наћи ће теби Жика неки послић... Добро.
Разлика је у томе што ти људе свлачиш, а ја их облачим... Имаш ли, можда, кћер? — Студенткиња! — каже поносно Жика — и вади фотографију из новчаника. — Осамнаеста јој...
И он јој се препусти. Баш као некада, док је лутао улицама без другог циља сем да утуца време, Жан Жика ноге саме одведоше до сликарске Касине.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
« — веле сељаци па се подмигују. »А откуд си се ти, море, прописменио?!« — Ех — вели Жика — ми иако нисмо писмени, а оно смо и-јопе’ од фајде; ми ако не умемо да пишемо, а ми умемо, бели, апсу да лежимо!
« — Овде је огорчење велико, и ако народ не добије задовољење — он тј. Жика не јамчи ни за шта. »Нема елбета, господине Пурко, лоша слуго лошег господара!« свршује се допис, а потписан: »Жика Б.
Жика не јамчи ни за шта. »Нема елбета, господине Пурко, лоша слуго лошег господара!« свршује се допис, а потписан: »Жика Б. Шљивић — Сељо«.
Е, његове радости тога дана кад су стигле новине у село и његов допис му прочитан с његовим целим именом: Жика Буки Шљивић, па још »Сељо«!
Он седи у механи, а ћата му чита, Жика само набија ноктом од палца пухор у лули па се смеје; а није да се задовољно и слатко смеје, него све рже као ждребац.
— А-ја, не дам ја да то тек тако развлаче мал газда-Ђорђев; има у овој земљи ваљда суда и устава, нану му — вели Жика. — Море, је л’ сам му се ја само једном почео пењати за врат, неће га он мајци дуго капетановати, ни Пурко пандурисати!
Има већ ђида за то место, — рече и стаде се ударати у прса Жика, који је, као што видите, аспирирао на то пандурско место.
Очима као да веле: »Знамо се; наши смо!« А Жика ће мрднути главом па запитати: »Има ли, учо, штогод и јопет да потпишем?
Готов на »потпис«, ка’ бос у бару, а апсе се није бојао. Често је примао и туђе кривице на се. Погоде се лепо. Жика одлежи апсу, а онај му плати у готовом новцу и у паклићима дувана.
А они влас’ узеше себи, а мал му поделише међу сиротињу. — И он то потписа баш? — запита Жика Буки Шљивић, »дописник« онај.
— Ето, заврши Мића приповедање, по то сам купио, по то вам и продајем. — Е, јесу били ђиде! — рече Жика »дописник«. — Јесу, вала! — прихватише неколико њих. — А-ја! — рече скуп цео.
— А ти си, учо, од нас најписменији, па како ти рекнеш, ми кабулимо! — предложи Жика. — Дакле, хоћете л’ мени поверити ту ствар? — Хоћемо! — одазва се гомила.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
У ДВА ЧИНА ЛИЦА Јеротије Пантић, срески капетан Анђа, његова жена Марица, њихова кћи Вића Жика срески писари Милисав Таса, практикант Ђока Алекса Жуњић, срески шпијун Газда Спаса Газда Миладин Јоса, пандур Збива
Ал' уме, брате! Ето, онај други, господин Жика, целог ће живота остати сиромах. Њему доста кад му понудиш литар-два вина. Ал' овај јок!
прља за ситницу; не воли чак ни да прими на рад продаје, процене, лицитације и такве ствари; вели: „Нека то господин Жика”. Он само на крупно хвата. Његова је струка политика и на њој, боме, добро зарађује. Највише зарађује на династији.
Јесу ли сви чиновници овде на окупу? ВИЋА: Сви су, само је г. Жика „отишао у срез”. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад, шта ће у срез?
А остали? ВИЋА: Остали су овде. ЈЕРОТИЈЕ: Чим дође господин Жика, нека дођу сви овамо. Не могу тамо у канцеларији ни да разговарам поверљиво.
И колико сам их одучавао од тога па, бадава, не помаже ништа. 'Ајде, господине Вићо, чим дође господин Жика, дођите сви овамо да се разговоримо и посаветујемо, јер ствар је озбиљна и важна.
(Одлази и затвара врата.) XИИ ЈЕРОТИЈЕ, ЧИНОВНИШТВО ЈЕРОТИЈЕ (на друга врата): Извол'те, уђите, (Улазе Вића, Жика, Милисав и Таса.
Подшишаних је бркова и има ћубу од косе над челом. Жика је дежмекаст, а велике чупаве главе, подбулих очију и дебелих усана.
морамо сви... (Заустави му се поглед на Жики.) Како је теби, господин-Жико? ЖИКА (одебљаним језиком): Ја вршим своју дужност! ЈЕРОТИЈЕ: Тако, тако и треба!
И како да познаш, мећу толиким лицима, које је сумњиво лице? Ето, 'ајд' кажите: је ли господин Жика сумњиво лице? (Жика се буни.) Није! Је ли Таса сумњиво лице? (Таса, се снисходљиво смеје.
И како да познаш, мећу толиким лицима, које је сумњиво лице? Ето, 'ајд' кажите: је ли господин Жика сумњиво лице? (Жика се буни.) Није! Је ли Таса сумњиво лице? (Таса, се снисходљиво смеје.
Шта, на пример, мислиш ти, господин-Жико? ЖИКА (он није ни слушао говор капетана, већ се неиспаван бори са очним капцима који му једнако падају): Ја?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Дохватим слушалицу да позовем батерију... Нема везе... Са мном је био поднаредник Жика. Рекох му да одмах потрчи низ линију и види где је прекид. Таман он пође, а ја се случајно окретох у правцу батерије...
Возари су лежали мртви између коња. Један предњак био је претурен. За нама припуцаше. Поднаредник Жика дојаха једнога коња и рече ми да се попнем. Какво узјахивање! — Бежи што пре!
Ми се дигосмо. Један дохвати затварач. Приђох Петру. Али он је издисао... Мало даље на друму лежи поднаредник Жика, јечи, а и коњ поред њега рањен, и већ се тресе.... Запали су у сноп митраљеза. Уто налете мој сеиз са коњем.