Јакшић, Ђура - ПРОЗА
у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Кад Турци то виде, онда Пореч-Алија заповеди, те се све куће око његове камене авлије попале, да би пушкама плац учинио, и тако се на ноћи чини да се сво Ваљево у огањ претворило.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Е сад ћемо, Ђуко, право у Вучевицу — рећи ће капетан кад већ кола измакоше из авлије и појурише друмом. — Најближе је и најзгодније да се доручкује штогод... Ти већ знаш...
« Међутим, »велики ћуран« и сутра брбља деци сеоској кад прођу поред авлије попове па му звизну. Па још, поп Вујица ће увек рећи и лепу реч за учитеља Грујицу.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Он це вуче од дрвета до дрвета, док не дође до своје авлије; онда наједаред претрча преко не, дође до ара и стаде нешто по ђубрету чепркати... па се диже колу...
Прошевине неће бити, јер ја немам више ћери... Посрћући, Јелица дође до капије, отвори је и изиде из авлије. Нико за њом да би речи... Њој се сви туга на срце. Она ледена стена што јој на срцу беше као да поче копнити...
И стигоше на домак кући баш у онај час кад Јелица изиде из авлије... — Је л̓ она? — упита Зека. Али није требало ни питати. То је на први поглед по Станку могао видети.
У дубини душе осећао је да Иван има право. — Па где му је девојка? — Не знам. Како је истера, она изиде из авлије, па као да у земљу пропаде. Јадна снаша Круна уби се!... Лазару дође па не може да дахне.
— Иди, наћи ћемо се!... Кад те је мој бабо на врат узео, онда ти данас нећу ништа. Лазар се окрете и оде из авлије... Он није видео куд је ишао.
Мало су страховали, јер су мислили да те не могу наћи. Сад су без бриге... И обиђоше, па на врата из авлије уђоше у кућу. Тамо заиста беху сви. И попа Милоје, и Сима Катић, и кмет Јова Јуришић, Севић, Шокчанић, и многи други.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Не знам просто шта да радим! — говори слика из авлије. — Остани! — вели слика са улице. — Одмах си се расрдио! — Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом
На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину. У тај пар из школске авлије изиђоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.
Кола пођоше још брже. Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић који је, веле, још под Милошем ратовао. — Упомоћ!
— А? — И она с њим! Поп се занесе, и а да падне наузнак, а сељаци га прихватише. У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима! — Сједајте! — викну он. — Сад ћемо га ухватити! Двојица тројица метнуше попа у кола.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Кад избија, а он дигне толику ларму да сва живина из авлије побегне куд које. »Ено га, опет се дере матори магарац!« вели љутито попа. Па тако је и вечерас радио.
Знали су, дакле, да је путник дошао, али му се, наравно, нису надали. Из авлије га је први опазио попин шаров, један грдан глават и чупав пас, са чупавим и пуним чичака репом, који је издалека, кад
Авлија пространа, отегла се читавих дŷж њивâ, да једва можеш довикати онога с другог краја авлије. А у авлији свачега; једно богатство достојно зависти. Ту су шупе, амбари, голубињаци.
« — »То јест«, одговара паор, »каз’ти: ’ватате души места!« Из авлије се видео леп ходник у коме су ујесен поп Спира, Аркадија и Жужа крунили кукуруз, а лети, кад су велике врућине биле, у
— Зови ти твога покојног дéку, бештијо чифуцка! — грми из авлије гђа Сида. Ово последње нису ни чула оба попа, јер је Меланија одмах скочила за клавир да забашури, па засвирала и
Шиљала сам Ержу да јој каже како то није лепо да изнесу решето за жито на сокак код онолике њи’ве авлије... како нам свима смета и прави ларму по сокаку.
Онда госпођа Перса почне позивати господин-Перу на вечеру и после вечере, а из госпоја Сидине авлије бацаду се сас кромпирима у госпоја-Персину авлију, само да не останеду дужни.
Из авлије се диже густ дим и лиже пламен од запаљене сламе у висину. То се прљи заклано свинче, и греју задовољни укућани око ват
»И бркове и браду,« чуло се још из авлије, »све, све обријај, све скини шалашару једном паорском, све, све! Нек’ иде свет на њега к’о на чудо, нек...
И авлијска врата залупише за њима, а из авлије се и опет чуле оне страшне речи: »И браду, и бркове, и све, све... све обешењаку једном салашарском!
— Шта се дереш к’о магарац! — обрецну се на њ из авлије домаћин, који је, као сваки попа, радије ишао у госте него их примао. — Ако су гости, нису ваљда курјаци!
— Са сокака ће имати две или једну собу, из авлије опет две (а испрва доста ће им бити и једна), затим кујна, па чељадска соба.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Најлепше лептирове међу лептировима. Тог дана, у дому Валдензера, у једном крилу Херренхауса, изнад авлије и башта, ручак је прошао, као кад у кући има мртвац, па се руча. Валдензер није дошао да руча са гостима.
Био је рај сербских официра који су се селили. Исакович је, у том трактиру, добио једну малу, скромну, собицу, из авлије, изнад капије, која се, сваки пут, кад би путници, колима, у трактир стизали, или одлазили, тресла.
Мост је пропуштао у авлију, која се видела, а која је, можда, била утврђена, али су и преко те авлије, прелазили неки људи, и неке жене, заузети, очигледно, својим, домаћим, послом. У стражару уђоше нека деца.
Да побију, за трен ока, стражу, па наставе преко авлије, са сабљом у руци и петардама, кроз ходнике, до соба гувернерових, где се налазе кључеви.
соба нема, да је све пуно света, али ако сачека, даће му се засад, једна мала собица, у продужењу доксата, изнад авлије. Поручиће му дотле перикмахера.
Његова соба била је над улазом трактира, над сводом, али је имала доксат, изнад авлије, око које је била башта. Башта је, после кише, са својим позним ружама, још мирисала.
Исаковичи су били потресени огромношћу пролећа у Росији. Са авлије куће трговца Жолобова, видик је био безмеран и Петар је са свога кревеца могао да догледа, далеко.
Рано, тек што свану, Ђурђе је, са својих пет хусара, и троја кола намештаја, кренуо, из авлије куће трговца Жолобова. На небу је тек било свануло, али је било још пуно звезда, а пси су на авлији, уплашени, лајали.
Кад је мала каравана кренула, са татарским водичима, уз лавеж паса, из авлије трговца Жолобова, међу онима који остадоше у Кијеву, највеселије је, Ђурђа, испратио Трифун.
кућерак имао – а било је очигледно да је Варвару затекао, како посматра слуге и слушкиње Шевичеве, који су били у дну авлије наложили ватру, око које се играло и певало. По наређењу, у част визите, Костјурину.
својим колима, да наставе посете, код сербске сиротиње, у Подољу, налазила би га да седи на једном пању, насред авлије, своје, то јест Жолобовљеве куће, и да, бритвом, деље, неку грану, неко шибље.
Јутро је било хладно и магловито. Из те авлије, видео се, доле, Дњепар и дуг ред јабланова и врбака, који је реку пратио. Апсеник није околину ни погледао.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Дворови или „авлије“ су прљави и запуштени. Кућа је на два спрата, од којих је доњи за стоку. То је карактеристика скоро целог централног
Црњански, Милош - Сеобе 1
Ударали су кундацима у плотове, пребијали псе, дизали стабла дрвећа пред кућама и бацали их, мало даље, у авлије. Читав један џелеп волова, на који су, иза једног ћошка, наишли, натерали су, риком и шалом, у бег.
Турску, коју је Вук Исакович мрзео, не запазив никад њене поплочане авлије, шедрване, лепе мостове и не марећи за њене минарете, дивне, као висока, столетна копља.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
И доиста, не потраја дуго па се чу: дан, дан, из комшилука; одмах затим се осу из друге, треће, четврте авлије, па и из авлије самог господина Саве, писара начелства. — Е, добро је — рече Јова.
доиста, не потраја дуго па се чу: дан, дан, из комшилука; одмах затим се осу из друге, треће, четврте авлије, па и из авлије самог господина Саве, писара начелства. — Е, добро је — рече Јова. — Жено, чорбу на сто, а ето мене сад.
Жестока посла, прико; само не смем од жене да причам моја ђаволства, јер, ено већ се љути! А тек кад прођем, чујем из авлије како неко пева: »Јòвâне, прво глèдâње!« Хехе, шалим се, жено, шалим! Не бој се! — Е, већ ја... — Војник, ја, јакако!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Сигурно прави некаква свеца. Дјед се зграну и застаде насред авлије. — Брате Саво, ако су ова дјечица бесловесна, ваљда ти нијеси. Како ће свеца сликати крај појате, на кориту, еј?
— Види мога Раде, види мога Раде — виче придошлица још с друма, испред авлије, па му то некако испада као да то дјед њему у госте долази, а онај га дочекује добродошлицом.
Ено је, управ замаче даље иза оне окуке. — А ти притвори вратнице да ти не утече из авлије — дочекује Циго. — Баш јој је код тебе лијепо и потаман, не би, вели, никуд кренула од тебе, да јој дадеш царевину.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Турчина (тако је звала бакалина, који је иначе био врло добар човек, само зато што је наше свиње јурио мотком из своје авлије што му ришкају башту) пази се, немој да ти дâ што да једеш. Метне отров неки, па тек заковрнеш као ћуре.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Трава те заголица по врату, мрднеш мало и притиснеш је главом, па си онда миран и спокојан. Из авлије те угледају голуждрава деца па, и не питајући те, ето ти целе гомиле.
Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу. Идем преко авлије, а очи ми се не одвајају од рпе, што је сложена баш више вајата, на равној ледини.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Тек видиш а оно полети метла из комшијске авлије за њим, а он прне преко плота кући на кров од коша па одатле, из своје кућице своје слободице, кукурекањем протестује,
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Око зида авлије дубоки опкоп; преко опкопа мост који вођаше на главну капију. Он пређе мост и стани се пред капијом, гледајући пут
Све је то она чинила лако и живо, као од шале. Кад би ишла преко авлије, јали само кад би се на врата помолила, сви би се погледи на њу стекли, толика љепота плијени, и озбиљне људе.
У томе пуче пушка пред вратима од авлије и чу се: „Добра вече домаћину и честито му Крсно име!“ Пејо искочи. Женске се поређаше до врата, у кући.
„Шта је то, Стаке?“ запита је мати, улазећи из авлије. „Па некаква амајлија, шта ли, Јанкова. Донио је Озринић. Бјеше му тамо остала!
Виђећемо!“ Чим дан зарудје, она два момка наложише бреме цјепаница на потуљени огањ и још донијеше из авлије двије велике кладе, па приставише. Силна јара пробуди све званице редом. Најпрви се диже Цуца. „Овоме је догорјело!
“ „Били два Цуце, па се стали дијелити“, поче онај. „Шта ће да дијеле, ками, до оне куће и авлије, И нешто прљужине. Добро! То треише. А оба знадијаху само једну пјесму. — А да коме ће пјесма? запита старији.
„Сердару! о-о-о сердару!“ дозиваху његови браственици са свију страна, таман кад он из авлије. — „Ето ме, браћо, ха момачки!“ гракну он. — „А да како! зар ћемо ми најзадњи!“ одговараху они.
“ „Чујем те, газда!“ одговори Мита из авлије. Он се тамо шалио с Милицом и с Милуном. „Чујем те, чујем! Нећу ја гладан отићи ако буде што да прегризем.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Путујући једном нотњо нанесе га пут покрај једне цркве ђе се Хришћани копају. Кад дође пред врата од авлије црковне угледа три коња, једнога црљена као крв, другога црна као угаљ, а трећега жута као чафран, ђе обигравају тамо
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
по месецу дана ето ти његове матере, с мојим старијим братом Илијом, која, како уђе у ограду манастирску, стане насред авлије, пак почне псовати и ружити калуђере, вичући да ако јој нама[х] дете њено не даду, да ће тај час сажећи манастир,
И тако ти га истерају из куће и авлије, а мени реку да се ја нимало не бојим. И предузмемо опет мирно и | лепо разговарати се као и пре.
Упазим на крају предградија широку ограду зида, унутра зданија и лепа церков. Видим врата авлије отворена; уђем и седнем пред црквом под тороњ у љупком [х]ладу с намеренијем чекати ту док се поспусти сунце и дан
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
За ручком не би реч проговорили. Из Паланке би пошли тако да у сутон стигну у Прерово. Чим би изишли из механске авлије, он би дизгине пружио Вукашину и уживао што вешто и лако влада коњима, неуморним у брзом, равномерном касу.
Аћим се клати у седлу, сунце и сенке прелазе по њему. Натуштен је, све га боли, али кад из авлије чује довикивање сељака „нека ти је живо, чича-Аћиме!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Био сам сасвим сам, па сам избегавао стидљиве погледе ордонанаса који су ме, одоздо из авлије конака где су лежали на угаженој трави, посматрали испод очију, из којих сам читао јасно да ме жале као рођеног брата
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Нити се тела Сремчевих јунака смештају и крећу по опажајно активираноме простору вароши, чаршије, авлије и горњих (на спрат) и доњих (приземних) соба, као што то опет налазимо код Станковића.
То није усамљен случај, који налазимо само код Црњанског. Ваља се сетити и оне загонетне сенке из Андрићеве Проклете авлије која види и чује, а не говори. Зове се просто: младић поред прозора.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Мислио сам да ћеш то радо учинити. Али сам се преварио. Ти би желио да те као рајетин молим из авлије за милост. Да насладиш душу, па да доцније намигнеш неком да ме као залуталу псину дотуче... Е, нећеш, Божја вјера!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Одмах иза долине. Кад је муж гледаричин виде, позна, он од изненађења, радости, побеже. Посла свога брата из оближње авлије, с којим се одскора оделио, откад му жена постала гледарица и почела нагло да се богати — да јој он отвори, и уведе
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Све с авлије поскидао главе, па је главе саранио лепо, да ј’ не кљују орли и гаврани, па авлију пусту накитио, накити је арапским
Бре, слушкиње, бришите авлије! А ђе ми је дијете Максиме? Ну похитај пред капију нашу, ето, сине, мила баба твога, баба твога, господара мога, јаше
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Сваки час тек заклапарају нануле или папуче преко калдрмисане авлије, и једна по једна стрина или тетка долази, с рукама под пазувима.
за зимницу кад се то сушило у авлији; он је држао конац кад би га намотавала на клупче, чувао веш кад се суши преко авлије, хранио живину и знао увек тачно колико има петлова, кокошака, пилића, па чак и снесених јаја и од својих и од туђих,
И кад уђоше и замандалише високу капију, још се из чорбаџијске авлије чуо кикот и смех, и слушао га Мане који је, као скамењен, још једнако стојао на истом месту, утучен и несрећан као из
смеху Васке измећарке, а у ушима му једнако звони оно страшно јасно смејање поносите чорбаџијске кћери које се чуло из авлије.
Али не, не вара се! Баш главом он, стари Жућко, чији се ноћни лавеж из мирне хаџи-Замфирове авлије бестрага далеко чује и распознаје. Лепо се ухватио и он у оро и води оро.