Црњански, Милош - Сеобе 2
Дабоме, то кошта. Кир Деметриос Копша и кир Анастас Агагијанијан, у Бечу, свршиће му све остало, што буде било потребно. Стићи ће до Бестушева, лако. Све се може, кад се хоће.
То ли је тај рођак, дакле, што им се чинио сербска мајка, издалека? Млади човек, Копшин драгоман, господин Агагијанијан, почео је онда да се смеје, као да штуца. Тешио је Копшу да сва та паника, око капетана, није потребна.
Тамо не залази Бургвахе. Опасност за Исаковича биће само госпожа Хумл. Анне Марие Хуммел, коју он, Агагијанијан, добро зна. То је бивши сопрано, из театра, који гроф Дурацо издржава.
Ако му пак до женске није стало, он, Агагијанијан, рећи ће госпожи Хумл да је капетан рањен на бојном пољу љубави и да је дошао у Вијену да се лечи, код урин‑доктора.
А други, кад је ноћ. Једно лице, напољу, пред вратима. А друго, унутра, иза врата. Звоно, које је Агагијанијан повукао, у мрачној авлији, где је госпожа Хумл живела, имало је гвоздену ручицу, пред вратима.
горе, у висини, са трећег спрата, указа једна свећа, у мраку, и једно, женско, лице, и чу глас, који је питао: Ко је? Агагијанијан тој жени довикну: Анастас Велики! Анастасиус дер Гросе! Врата се, после тога, отворише, као сама.
Док су се пели, на трећи спрат, у спирали, Агагијанијан је Исаковичу давао последње савете, како да се у тој кући понаша. А кад стигоше горе, на трећи спрат, Павле виде да их
Дочекала је Исаковича à ла гранде. Исакович јој се клањао, са трикорном на свом срцу – и зацупка. Агагијанијан је, очигледно, био, са том женом, у врло добрим, односима, јер је поче пљескати, тамо где не треба, и јер је поче
Чуо је само да госпожа узвикује: „Боже мој! Боже мој! Меин Готт“ Агагијанијан му, после, рече да она то и у постељи понавља.
Боже мој! Меин Готт“ Агагијанијан му, после, рече да она то и у постељи понавља. Та жена и Агагијанијан, затим, поведоше Павла, у сасвим други крај ходника, у сасвим други стан, који је мирисао на сапун и жене, а у ком је
Нико му неће долазити. Кључ за ту собу има само она. Агагијанијан рече, смејући се, да је штета, што је упознала капетана баш у тренутку кад је дошао, рањен, са бојног поља љубави.
Никад тако лепог, есклабонског, официра није имала. Штета! Кад госпожа оде, Агагијанијан рече Павлу да ту, у тој соби, може мирно да се крије неколико дана, а он ће му долазити, и јавиће Русима, за њега.