Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Кад би могуће било да хиљаду година живи, све би се имао чему учити. Оно што сам ја чуо од Кара Мустаф-аге, такова је важна истина да је сви философи морају припознати: тојест, да је сам бог без уштрба.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
мном патролирали и кажем им: ,Није вајде, не могосмо сачувати, Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у Ваљево, јербо од ови’ каура не смем одустати, јер ако побегнем, они ће ми кућу запалити, итд.
Онда Турци који неће да раде, дођу код свог јаничар-аге и упишу се у јаничаре, и то у коју орту који воли; и тако назове се прави син царев и ага, а спа̓ије, који су од
Но тога пашалука читлук-сајбије умоле београдског везира (што је био пре Муста-паше) да они буду аге, као што су и били, и да купе своје десетке и проче.
о Митрову-дне од свију нахија да порез порежу; везир, Шашин-паша, проучи тај ферман, и каже да је цар помиловао аге, и допустио да опет буду као што су и били, „но идите у вилајет” — рече паша кнезовима — „отишле су аге да купе своје,
цар помиловао аге, и допустио да опет буду као што су и били, „но идите у вилајет” — рече паша кнезовима — „отишле су аге да купе своје, кажите раји да се не противи царској заповести.
рекне им : „Зашто не одлазите ви да народ советујете, да се когод не би противио царском ферману, него да приме своје аге?
То је било око 1794. године. Међутим, отишле аге и субаше по селима своје обичајне данке и десетке купити. У Београду пак био је неки Кара-Смаил, који је свуда, куд је
по два и по три човека у Ваљево, и ту се од све три кнежине састане више од 300 људи и оду на мешћему; дођу и месне аге; кадија проучи везирову бурунтију, и каже колика је пореза.
Али су Алекса из Бранковине и Петар из Ћуприје најпребранији код везира били.) ИИ Кад су све аге и зли Турци побегли у Видин (пошто им је Хаџи-Мустафа-паша убио у Београду поглавицу Кара-Смаила), онда некако се
био на конаку, и нађемо да су пашине речи све истините, и ако он не држи доста војске, то ће освојити видинске аге и субаше, пак ће пет пута више сами узимати, него што ће од нас искати везир да му ми дајемо.
Кад везир у Београду дочује да је то масло муселима Асан-аге било, што су они Турци мог оца хтели да убију, пошље бумбашера у Ваљево по Асан-агу да га дотера у Београд.
поделе сав пашалук, свакоме по три нахије; они пак сва села у нахији поделе својим момцима, који су се звали мале аге. О томе, како је Београд узет, слушао сам где Муја, уровачки бег, прича мом оцу.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Кад су се Срби у Шумадији 1804. год. дигли на устанак против султана на њих су се с највећим бесом окомили босанске аге и бегови.
год. објавио је најзнатније своје дело Смрт Смаил-аге Ченгића. Овај је покрет био потпомогнут оснивањем научних установа, које су биле замишљене на врло широким основама.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Тхе отхер імпортант прінціпле оф хіерарцхy ін тхе ѕоціетy іѕ аге. Тхе wорд оф тхе елдер іѕ тхе лаw (Тхе таил доеѕ нот цомманд тхе хеад; Yоутх доеѕ нот qуеѕтіон).
), хе/ѕхе хаѕ а мінор поѕітіон анд, wітх інцреаѕінг аге, тхеy ріѕе он тхе ѕцале оф аутхорітy анд реѕпонѕібілітy. А ѕмалл цхілд іѕ а wеак, поwерлеѕѕ, бут протецтед беінг,
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Као спев хрватскога песника Ивана Мажуранића Смрт Смаил-аге Ченгића тако је и Његошев Горски вијенац постао заједничко дело и српске и хрватске књижевности, једна књига која
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
гори, Па обори, Крши грање, па силена Чупа раста из корена — Сече Вељко и натиче, Гони, стиже што измиче, Сече аге посред паса — „Ала, Ала!
Ал' баш то је за Срба прилика; Срб злотворе оће да освоји, Ал' и оће да се малко зноји. Сече Вељко аге и бегове, Сече Раман помамне Србове, У њи њине угледају с' војске, Па злотвору деле ране својске.
Украј њега свуд Србињи беже, Ал' он напред главе турске реже, Секао је док трајало снаге, Посекао четир љуте аге, Ал' му снагу узе бесни Руста, У прси му сасу зрна пуста, Устави му оно срце живо, Ох, Рустане, ђаво те даривô, И
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
па и да покуша, ал где ће беговица, па још Пинторовићка, замисли, старо господско колено, стара лоза, због једног аге, па нек јој је и муж, из госпоштине у планину да потегне! Е, па, ево јој садево!
АХМЕД: И коњ би ти реко, да си га питао: превише је ага до Алаха! Да ти је грло топ, па не би могло преко аге дозвати Алаха! ХАСАНАГА: Реко сам да спремиш коње и пођеш. ЈУСУФ: Чиниш, аго, што ни куга не чини.
ХАСАНАГА: Нису колико батина! А мислим да си довољно бистар да ти батину не треба двапут показати! АХМЕД: Аге те мазиле, па се сада чудиш што са тобом тако строго поступају! Е, мој ефендијо!
Е, мој ефендијо! Ко са агама тикве сади, аге му се о главу лупају! ЈУСУФ: У реду, аго, како ти кажеш; спремићу коње. АХМЕД: Мудар човек!
Ко нешто не зна на време, тешко њему! Ако се нешто крупније није замутило између аге и бега, ево главе! Ко зна шта је све однела вода Док је и ово испливало на видело! Пази шта сам ти казао.
МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Богами, лепо! Не знам на шта се жалиш! После оног аге од буковине, кадија, свила и кадифа... ХАСАНАГИНИЦА: Па и то сам тако говорила, баш теби, онда, пре седам година!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Остале аге сједише ту и пушише, док ће ти један између њих рећи: — Чујеш, болан Мујо, одавно нам нијеси ништа слагао; де нам,
Кад саслушаше аге Мују, у свију униђе туга у лице и сви га почеше жалити: — Е завала Мује, шта му изненада на главу дође!
Кмет почне бјежати сокаком, а ага за њим. Кмет је био бржи од аге, па кад виде Турци из каве и са ћепенака да гони Турчин каурина а они не знаду зашто га гони, сви похитају да ухвате
ДОБРО ЈЕ КАД-И-КАД И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ Отиде једном некакав чипчија код свог аге, па му није имао шта друго да понесе на пешкеш, него само један пар пилади.
Кад дође до аге, поклони му се по обичају и у руку пољуби, а ага тек што га види ђе носи пар пилади рече: — Еј, валај, рајо, како си?
Након неколико доба опет дође нешто послом до аге и понесе му мало масла, а он га упита: — Болан, јеси ли ми већ што донио, него ови филџан масла?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Једна сна стоји иза мене, а друга иза свекра, па нам потурају столице, а ми се, као аге, спуштамо... Машисмо се разбибриге, а снаје се устумараше да спреме »послужење«.... Бого мили, жесна уживања!...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
СВИ ГЛЕДАЈУ ОНО ПЛЕЋЕ И ЧУДЕ СЕ КАКВО ЈЕ. ПИТАЈУ ОД ЧИЈЕГА ЈЕ БРАВА, И КАЖУ ИМ ДА ЈЕ ОД БРАВА СКЕНДЕР-АГЕ МЕДОВИЋА.
Дан и ноћ је поклање трајало: бјеше пуна Црмница Тураках, десечара, аге, изјелице. Мало ко нам у помоћи дође; и ми смо ти грдно изгинули, половина у бој погибосмо.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
) за кога се не зна, да би се сâм открио чипчија — кмет, сељак који обрађује земљу турског феудалца (аге) и живи на њој чок — много чороје — дубровачка покладна маска чувалдуз — велика игла — самаруша чувида — образина,
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
совјетник Младен Миловановић који је, касније, у потрази за већом удобношћу, узео за себе конак другог дахије, Мехмед-аге Фочића.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— То је мој посао. ДОБРО ЈЕ ЂЕ И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ Отиде једном некакав чипчија код свог аге, па му није имао шта друго да понесе на пешкеш него само један пар пилади.
Кад дође до аге поклони му се по обичају и у руку пољуби, а ага, тек што га види ђе носи пар пилади, рече: — Еј валај, рајо, како си?
Наком неколико доба опет дође нешто послом до аге и понесе му мало масла, а он га упита: — Болан, јеси ли ми већ што донио него ови филџан масла?
А он плачући: — Немојте се гријешити, моје аге, ја имам кога жалити доклен сам гођ жив, — и настави: — Вјерујте ми да бих волиј да је три стотине Турака погинуло но
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Има дивну своју земљу, прикупњењу и од дедова наслеђену. Има и велику предио– ницу конопље. И аге и Арнаути бацили су око на његови баштину.
Како то да један каурин има своју земљу и да у сво– јој кући не двори аге и субаше и не откупљује прве ноћи сво– јих снаха великим новцима?!... Па и глобе он харамбашама неће да даје.
Али аге и Арнаути хоће његову земљу. Прете му, нуде откуп, дају велике новце. Не да он земљу, не да је ни за какве паре.
“... Ухватише његова сина. Кадија му понуди да се потурчи, па да му син буде сло– бодан. Аге тражиле земљу, па да се заузму. Види он намере њихове, па као стена одбија.
Неће Србин да буде више раја, да дочекује аге и спахије, па преко Копаоника и никад више натраг. Тако и многи Арнаутин.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
којим се јело садећи на душецима; сто, трпеза уопште“ субаша — помоћник или заменик баше — поглавара; онај који у име аге или бега управља сухарија (суварија) — коњаник, војник, жандар на коњу таламбас — старински мали бубањ тевтер
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
слова: „Под сим каменом почивају кости Јове Лазича из града Зворника, Здје погинувшег у цвјету младости, От Сали-аге сербскаго крвника.“ И даље нисам прочитати могô, Јер слова беху истрвена много. 8.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
јуриш учинио, педесет потукао, и сад у тамници лежи и тако даље, од куће до куће идући, стигне најпосле и до честитога аге, гди придода да је исти младић неописане лепоте.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад погледах на Турчина, мајко, кад ту аге Белил-аге нема, но му стоје бакрачлије празне; на лабуду нема господара, него двије поле око коња.
Кад погледах на Турчина, мајко, кад ту аге Белил-аге нема, но му стоје бакрачлије празне; на лабуду нема господара, него двије поле око коња.
песме у којима се опевају хајдучки порази звуче као песме у којима се прослављају експлоататори и насилници, аге и бегови. Наравно, то не значи да није било и ружних хајдучких поступака.
Муја Хрњице“ — каже Водник — „дошао је с Фадилпашом у Босну, па се онда населио у Книну, гдје се оженио сестром Хурем-аге Козлића. Погинуо је четујући по Котарима и оставио три нејачка сина: Муја, Халила и Омера, те кћер Ајкуну.
Али пустимо да о њему говори Вишњић кроз уста Фочића Мемед-аге: Куд гођ иде, све кр'ата јаше, а другога у поводу води; он буздован о ункашу носи, а бркове под калпаком држи; он
Да је снијег, већ би окопнио, лабудови већ би полетјели. Нит' је снијег, нит' су лабудови, него шатор аге Хасан-аге...
Да је снијег, већ би окопнио, лабудови већ би полетјели. Нит' је снијег, нит' су лабудови, него шатор аге Хасан-аге...
у Женидби од Задра Тодора писмо пет пута поновљено, али четири пута са нешто друкчијим почетком: „Ето књига, двије аге старе!“ „Ето књига, двије аге драге!“ „Ето књига, два брата рођена!“ „Ето књига, двије четобаше!
“ „Ето књига, двије аге драге!“ „Ето књига, два брата рођена!“ „Ето књига, двије четобаше!“ Тако се осећа у песми Сестра Ђурковић–сердара
„док погубим“ и „он је паша, а ја сам субаша“, два израза који највише истичу једно исто осећање и намеру Фочића Мемед–аге према многим и врло различитим лицима).
нигда дошла није; ако ли је кад и дошла ’вака, а баба је онда млађи био, па се није од књига плашио: ово ј’ књига аге од Рибника, ага мене на мејдан зазива; ја сам, сине, врло остарио, не могу се ни коња држати, камол’ терат по мејдану
“ Ману сабљом, одсече му главу, метну главу у јанкесу пасу; брже с аге поскида одело, с аге скиде, на себе обуче. Угледаше два пашина сина гди погибе ага од Рибника, пак беседе два пашина